Корушки Словенци (, , ) су мањина словеначке етничке припадности, која живи у границама аустријске државе Корушке, суседне Словеније. Њихов статус мањинске групе је у принципу загарантован Уставом Аустрије и међународним правом, и имају места у Саветодавном већу националних етничких група.

Историја лево|мини|Кнежев камен на коме су устоличени корушки кнежеви Данашње подручје словеначког говорног подручја првобитно је насељено крајем раног средњовековног периода велике сеобе народа, између осталих, од стране западнословенских народа, а потом и Јужних Словена, који су постали доминантна група (видети словенско насељавање Источних Алпа). Настао је јужнословенски неформални језик са западнословенским утицајем. На крају периода миграције народа, настала је словенска протодржава под називом Карантанија, претеча касније Војводине Корушке; простирала се далеко изван данашњег подручја садашње државе, а за њен политички центар се каже да се налазио у Госпосветском пољу.

Средином 8. века, карантански принц Борут, угрожен Аварима, морао је да се закуне на верност војводи Одилу од Баварске. Кнежевина је постала део Франачке и Каролиншког царства под царем Карлом Великим и, као последица тога, укључена је као Корушка марка Светог римског царства. Као резултат тога, немачке племићке породице су постепено постале преовлађујуће, док је сеоско становништво остало словенско.

Коначно, баварски досељеници су се преселили у Корушку, где су се населили у до тада ретко насељеним подручјима, као што су шумовита подручја и високе долине. Само ту и тамо то је довело до директног расељавања Словена (развој словеначке нације догодио се тек касније). Формирала се језичка граница која је остала стабилна до 19. века.Werner Besch et al. (Hrsg.), Sprachgeschichte. Ein Handbuch zur Geschichte der deutschen Sprache und ihrer Erforschung. Band 4 (Berlin 2004) pp. 3370. Локална престоница Клагенфурт, у то време двојезични град са друштвено надмоћном употребом немачког језика и словеначким говорним окружењем, такође је био центар словеначке културе и књижевности.

Корушко питање

Са појавом националистичког покрета у касној Аустроугарској монархији, дошло је до убрзања процеса асимилације; истовремено је сукоб између националних група постао интензивнији. мини|Резултати гласања 1920. за Аустрију (црвено) и за Југославију (зелено) Током распада Аустро-Угарске на крају Првог светског рата, корушка привремена скупштина прогласила је присаједињење Немачкој Аустрији, након чега је новооснована Држава Словенаца, Хрвата и Срба на кратко окупирала округе у којима је већа већина још увек користила словеначки језик. Уследили су оружани сукоби, а ово питање је такође поделило словеначко становништво. У плебисцитној зони у којој је словеначки удео становништва чинио око 70%, 59% оних који су гласали изјаснило се да остане уз Прву Аустријску Републику. Уочи плебисцита, државна влада је дала уверавање да ће промовисати и подржавати очување словеначке културе. Ова помиритељска обећања, поред економских и других разлога, довела су до тога да је око 40% Словенаца који живе у плебисцитној зони гласало за очување јединства Корушке. Међутим, обрасци гласања били су различити по регионима; у многим општинама постојала је већина која је гласала да постане део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (углавном на југу).

У почетку је словеначка заједница у Корушкој уживала мањинска права као што су двојезичне школе и парохије, словеначке новине, удружења и представници у општинским већима и у скупштини Ландтага.

Међуратни период Слично другим европским државама, немачки национализам у Аустрији је порастао у међуратном периоду, а етничке тензије су довеле до све веће дискриминације корушких Словенаца. Дата обећања су прекршена, асимилација је наметнута дељењем корушких Словенаца на „националистичке“ Словенце у правом смислу и „германофилске“ Виндише, чак и порицањем да је њихов језик – словеначки дијалекат са великим бројем речи позајмљених из немачког – уопште словеначки.

Нацистички прогон и антинацистички отпор током Другог светског рата Прогон се повећао са Аншлусом 1938. и ескалирао 1942, када су словеначке породице систематски протеране са својих фарми и домова, а многе су послате и у нацистичке концентрационе логоре, попут Равензбрика, где је послата „Бака“ вишеструко награђиване књижевнице Маје Хадерлап.Angel pozabe je postal moja pripoved (in Slovene; Angel of Forgetting has become my narrative), Delo's Pogledi Magazin, 2011, Ljubljana

Након нацистичког прогона, припадници словеначке мањине – укључујући деду и оца награђиване књижевнице Маје Хадерлап – придружили су се једином антинацистичком војном покрету отпора Аустрије, тј. словеначким партизанима. Многи су се вратили у Корушку, укључујући и њен главни град Клагенфурт, као део југословенских партизана. Породице чији су се чланови борили против нациста као борци отпора, третиране су као „издајници домовине“ од стране аустријских комшија који говоре немачки језик, како је описала Маја Хадерлап, након Другог светског рата када су их Британци приморали да се повуку из Аустрије.

Аустријски државни уговор Како је нацистичка владавина снажно појачала стигматизацију словеначког језика и културе, антисловеначка осећања су се наставила и након Другог светског рата међу великим деловима немачкоговорећег становништва у Корушкој.

Дана 15. маја 1955. потписан је Аустријски државни уговор, у чијем су члану 7 регулисана „права словеначке и хрватске мањине“ у Аустрији. Године 1975, изборна групација словеначке националне групе (Јединствена листа) једва је успела да добије улазак у државну скупштину. Са аргументом да на изборима становништво треба да гласа за политичке странке, а не према својој етничкој припадности, пре следећих избора 1979, првобитно јединствена изборна јединица Корушка је подељена на четири изборне јединице. Подручје насељавања корушких Словенаца је подељено, а ови делови су затим спојени са деловима покрајине који говоре искључиво немачки. У новим изборним јединицама, удео становништва који говори словеначки је смањен на такав начин да представницима националних мањина више није било могуће да уђу у државну скупштину. Аустријски центар за етничке групе и представници коришких Словенаца видели су у овом начину поступања успешан покушај манипулације изборним јединицама како би се смањио политички утицај мањинске групе која говори словеначки. десно|мини|220x220п|Двојезична табла са називом места Лудмансдорф/Билчов, једна од ретких у јужној Корушкој Године 1957, основана је немачка национална група за притисак Kärntner Heimatdienst (KHD), по сопственом признању, како би заступала интересе „патриотских“ становника Корушке. 1970-их година ситуација се поново погоршала спору око двојезичних топонима (Ortstafelstreit), али је након тога постала мање напета. Међутим, до данас, појединачне изјаве словеначких политичара делови немачког говорног подручја тумаче као словеначке територијалне захтеве и стога сматрају да територијални интегритет Корушке још увек није загарантован. Ово тумачење одбацују и словеначка влада и организације које заступају интересе корушких Словенаца. Територијални интегритет Корушке и њеног преосталог дела Аустрије се, наводно, уопште не доводи у питање.

Тренутни развој догађаја Од 1990-их, приметан је растући интерес за словеначки језик код немачких становника Корушке, али би то могло бити прекасно с обзиром на повећање удела старијих особа. Од 1997, словеначка и немачка традиционалистичка удружења састајала су се на редовним округлим столовима како би постигла консензус. Међутим, успех Јерга Хајдера, бившег гувернера Корушке од 1999. до 2008, да поново претвори спор око двојезичних топонима у политичко питање показао је да је сукоб, као и раније, и даље присутан.

Подручје насељавања Словенаца и удео становништва 250x250п|2001 census Попис из 2001. године250x250п|1971 census Попис из 1971. Крајем 19. века, корушки Словенци чинили су приближно једну четвртину до једну трећину укупног становништва Корушке, која је тада, међутим, обухватала делове који су у међувремену уступљени. Током 20. века, број је опао, посебно због притиска на асимилацију, на званичну цифру од 2,3% укупног становништва. Пошто је притисак немачког језика долазио пре свега са запада и севера, садашње подручје насељавања лежи на југу и истоку државе, у долинама познатим на немачком као Јаунтал (), Розентал (), доњи Лавантал (), планине Сатниц () између реке Драве и Клагенфурта и доњи део Гајлтала/ (до отприлике до Треполаха). Кестенберг и Дикс су приближно најсеверније тачке тренутног словеначког насељавања. Општине са највећим уделом коришких Словенаца су Цел (89%), Глобасниц (42%) и Ајзенкапел-Фелах (38%), према посебном попису из 2001, који је питао о матерњем језику и преферираном језику. Стварни број корушких Словенаца је споран, јер и представници словеначких организација и представници традиционалних корушких организација описују резултате пописа као нетачне. Први указују на, делимично, јако флуктуирајуће резултате пописа у појединачним општинама, што је по њиховом мишљењу снажно повезано са политичким тензијама у питањима националних мањина. Сходно томе, резултати би потценили стварни број коришких Словенаца. Као пример наводи се јужнокорушка општина Галицијен: према попису из 1951, удео говорника словеначког језика био је 80%, док је 1961. године — у одсуству значајних миграционих кретања и са приближно истим бројем становника — тај удео пао на само 11%. +Резултати пописа Година Број Словенаца 1818. 137.000 1848. 114.000 1880. 85.051 1890. 84.667 1900. 75.136 1910. 66.463 1923. 34.650 1934. 24.875 1939. 43.179 1951. 42.095 1961. 24.911 1971. 20.972 1981. 16.552 1991. 14.850 2001. 13.109

Језик

Дијалекти Корушка група словеначких дијалеката протеже се изван садашњих граница Корушке. Корушки словеначки дијалекти се говоре широм словеначке Корушке и протежу се до Похорја и дуж горњег тока Драве у словеначкој Штајерској. Поред тога, корушки словеначки дијалекат се говори у горењском месту Ратече у Словенији (близу границе са Италијом), док се у оближњем граду Крањска Гора говори прелазни дијалекат између корушког и горњокранског.

Корушки Словенци традиционално говоре четири дијалекта, који сви припадају корушкој дијалекатској групи. То су подјунски дијалекат, рожански дијалекат, зиљски дијалекат и обирски дијалекат. Први, који је под утицајем горењски дијалекта, такође се може сматрати подгрупом подјунског дијалекта. Корушки дијалекти су посебно непатворени. У данашњим немачким говорним подручјима, може се показати словенска основа имена места и пашњака све до горњег дела долине Мел. Немачки и словеначки језик су у сваком случају вршили међусобни утицај у тону и речнику током векова.

Виндиш Историјски опис виндиш примењиван је у немачком говорном подручју на све словенске језике, а посебно на словеначки језик који се говори у јужној Аустрији до 19. века. Термин се и даље делимично користи (претежно у немачким националистичким круговима) као општи термин за словеначке дијалекте који се говоре у Корушкој. Међутим, због историјских асоцијација термина, „немачке речи са пежоративним призвуком“, велики део корушког словеначког становништва га одбацује. Према лингвистичким стандардима, претпоставка о виндишком језику или истоименом словеначком дијалекту (за разлику од корушке дијалекатске групе) није одржива.