thumb|Припадници ватрогасне службе Јосемити посматрају како чланови Јужне Сијера Миуок нације учествују у церемонији и традиционалним методама паљења контролисане ватре Културно паљење је процес коришћења контролисаних пожара од стране аутохтоних народа ради управљања пределима које су историјски насељавали. Ова пракса је створила однос између земље и људи толико снажан да је локална флора постала зависна од образаца редовног паљења. Пракса је уздигла аутохтоне народе у кључну врсту својих окружења, пошто су се међуврстне везе временом јачале, што може објаснити зашто аутохтони народи и даље управљају са више од 50% свих еколошких резервата. Посебно је добро документована Употреба ватре у екосистемима код америчких домородаца, као и примена пољопривреде са ватреним штапом код аутохтоних народа Аустралије. Поред еколошке функције, постоји и снажан културни аспект. Врсте које су најбоље прилагођене паљењима уједно су и оне које аутохтони народи највише користе, као што је Калифорнијски црни храст. Земљишта која су историјски насељавали аутохтони народи прилагођена су овом процесу ретких, нискоинтензивних паљења, али нису сва окружења прилагођена оваквом управљању. Културна паљења морају да се спроводе редовно и могу се прилагођавати различитим микроклимама како би се повећала ефикасност праксе. Културни значај Аутохтоне заједнице користе културно паљење као део својих пракси управљања земљиштем, али оно је и темељни део њиховог идентитета и обичаја. Света места и екосистеми који су од суштинског значаја за исхрану аутохтоних народа заштићени су културним паљењем у пацифичком западном региону Сједињених Америчких Држава. Заснован на традиционалном еколошком знању, овај приступ контроли пожара истиче међусобну повезаност ватре, људи и животне средине.Lake, Frank K., et al. “The Importance of Indigenous Cultural Burning in Forested Regions of the Pacific West, USA.” ResearchGate, 2021, https://www.researchgate.net/publication/354289733_The_importance_of_Indigenous_cultural_burning_in_forested_regions_of_the_Pacific_West_US Културно паљење представља пример како аутохтоно старање о земљишту подржава екосистеме и културне праксе. Оно показује да је ватра средство бриге о земљи, које обезбеђује дугорочни опстанак и духовну повезаност, а не само превентивна мера. Аутохтоне цивилизације развиле су методе коришћења ватре за заштиту биодиверзитета и подстицање раста кључних биљака у кишним шумама, где је паљење отежано због високе влажности. Ова паљења мењају окружење на начине који смањују ризик од разорних шумских пожара, док истовремено подстичу раст воћа и лековитих биљака.Bird, Rebecca B., et al. “Burning in the Rainforests: The Ecology and Anthropology of Indigenous Fire Management in Humid Environments.” National Center for Biotechnology Information, 2020, https://pmc.ncbi.nlm.nih.gov/articles/PMC4485971/ Ова стратегија показује значајно еколошко знање, јер очувава биљну разноврсност, подстиче нови раст и чак помаже у ублажавању интензивнијих пожара чишћењем шумског тла од нагомиланог горивог материјала. У савременом друштву многи људи доживљавају ватру као опасност, док је многи аутохтони народи виде као елемент који даје живот. Културно паљење одржава однос поштовања према животној средини и има церемонијални и духовни значај.Kimmerer, Robin Wall. Braiding Sweetgrass: Indigenous Wisdom, Scientific Knowledge, and the Teachings of Plants. Milkweed Editions, 2013 Ова идеологија се разликује од западних погледа, који ватру посматрају превасходно као опасност. Уместо тога, културно паљење признаје лековите и еколошке користи ватре. Студије и практичне примене Културно паљење је глобална пракса, а сличне технике користе се у Аустралији, Канади, Бразилу и Африци. Ови пожари су коришћени за контролу популација дивљачи, одржавање места богослужења и обнову животне средине. Иако су ове праксе еколошки алати, оне представљају системе знања старе генерацијама. Ово илуструје значај укључивања аутохтоних идеја у савремено управљање животном средином.Codding, Brian F., et al. “Global Patterns in the Use of Fire as a Resource Management Tool.” Royal Society Open Science, vol. 3, no. 3, 2016, https://royalsocietypublishing.org/doi/10.1098/rsos.160382 Културно паљење је светска активност са еколошким и културним значајем, што потврђују конкретни примери као што је управљање ватром код Абориџина у Национални парк Какаду у АустралијиManaging fire regimes in North Australian savannas: Applying Aboriginal approaches to contemporary global problems - Russell-Smith - 2013 - Frontiers in Ecology and the Environment - Wiley Online Library. (n.d.). https://esajournals.onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1890/120251 или контролисана паљења племена Јурок у Калифорнији. Ове временом проверене методе могу инспирисати савремене, еколошки прихватљивије приступе одржавању травњака и шумарака. Неке аутохтоне пољопривредне праксе, као што је џум у Јужној Азији, или древне мајанске технике у Мезоамерици, сврставају се у Пољопривреда крчењем и паљењем. Овај приступ се може сматрати одрживим у малом обиму, али се у савремено доба сматра еколошки штетним. Аустралија Студија је спроведена у Западној Аустралији која је истраживала различите стратегије управљања пожарима и њихов утицај на угрожену биљну врсту познату као беквотер грефилеја. Упоређени су различити ефекти савремених стратегија сузбијања пожара, културног паљења и шумских пожара на ову врсту. На основу резултата, закључено је да је културно паљење најбољи начин управљања за очување ове врсте. Поред тога што је користило једној врсти, уочено је и да има већи ефекат на успоравање ширења и учесталости шумских пожара у том подручју, што је користило и другим биљним врстама и људима. Укључивање културног паљења показало се и као секундарна корист за локалне заједнице. Обнављање везе аутохтоних народа са земљом створило је прилику да се обнове знања и сродство са локалним биљкама. До тога је дошло захваљујући детаљном проучавању биљака како би се утврдило који интензитет пожара најбоље одговара њиховим обрасцима раста. Као резултат студије, утврђено је да су тренутне стратегије управљања пожарима превише уопштене и да не узимају у обзир локалне односе и услуге екосистема. Када људи који раде на терену имају стечену везу са тим простором, они знају како ће екосистем реаговати на пожар и могу боље контролисати његову путању. У новије време, сузбијање режима пожара доведено је у питање након шумских пожара у Аустралији 2022. године. Овај начин управљања резултирао је накупљањем горивог материјала на шумском тлу који се није могао ручно уклонити, као и повећањем покрова и густине дрвећа. Маријани и сарадници (2022) проучавали су трагове полена у аустралијским земљиштима током преколонијалног и модерног периода и закључили да је пејзаж у преколонијалном периоду био састављен од 51% зељастих биљака и трава, 15% дрвећа и 34% жбунастог растиња. То је у оштрој супротности са савременим стањем, где је утврђено да пејзаж чине 35% зељастих биљака и трава, 48% дрвећа и 17% жбунастог растиња. Дозвољавање ширења шумског покрова у западној Аустралији резултирало је већим интензитетом и учесталошћу шумских пожара. Разлог за ширење ових шума приписује се сузбијању културних паљења које је спроводило аутохтоно становништво Аустралије. Бразил У Амазонији, аутохтоне групе користе контролисана паљења како би повећале плодност земљишта и биодиверзитет. У Бразилу, ватра се користи као алат за управљање пејзажом већ око 12.000 година у Атлантској шуми. Употреба контролисаних пожара ниског интензитета променила је структуру и састав прашуме, која без људске интервенције не би имала редован режим пожара. Смањење надземне биомасе и отворенија крошња омогућили су одабир и узгој корисних, јестивих биљних врста. Канада Први народи у Канади користе ватру за одржавање станишта бобичастог воћа и станишта карибуа.Hoffman, K.M.; Christianson, A.C.; Dickson-Hoyle, S.; Copes-Gerbitz, K.; Nikolakis, W.; Diabo, D.A.; McLeod, R.; Michell, H.J.; Al Mamun, A.; Zahara, A.; Mauro, N.; Gilchrist, J.; Ross, R.M.; Daniels, L.D. 2022. The right to burn: barriers and opportunities for Indigenous-led fire stewardship in Canada. https://www.nwfirescience.org/sites/default/files/publications/Hoffman%20et%20al_2022_The%20right%20to%20Burn_Barriers%20and%20opps%20for%20Indgenous-led%20fire%20stewardship%20in%20Canada.pdf У оквиру нације Анишинабег око Великих језера, ватра се сматра живим бићем које има моћ да мења пејзаже кроз уништење, али и кроз обнову и повратак живота након пожара. Људска бића су такође нераскидиво повезана са земљом на којој живе као чувари који одржавају екосистеме око себе. Пошто ватра може открити успаване саднице, она представља алат за управљање земљиштем. Ватра је била саставни део пејзажа Онтарија све док рана колонијална власт није ограничила аутохтону културу широм Канаде. Шумски пожари су саставни еколошки процес у Канади. Они имају кључну улогу у стабилизацији различитих биљних заједница у региону, од травњака и прерија до четинарских и листопадних шума. Узрок историјских, великих шумских пожара био је предмет расправе. Неки канадски истраживачи шумских пожара навели су ударе муње као највероватнији узрок, сматрајући да је мало вероватно да је аутохтоно становништво изазивало пожаре великих размера. Међутим, постоје докази да су аутохтоне заједнице користиле ватру како би мењале свој екосистем и смањиле количину горивог материјала, чиме су ублажавале јачину природних шумских пожара. Сједињене Америчке Државе Калифорнија У Калифорнији, ватра је била саставни део начина на који је аутохтоно становништво управљало земљом. Показано је да су подручја којима се управљало коришћењем аутохтоних пракси створила шуме које су биле отворене и имале мешовите састојине дрвених врста. Са нижим нивоима горивог материјала, подшумље је могло да угости велики број различитих биљних врста. То је заузврат повећало отпорност шума на сушу и пожаре, при чему је дим од малих, редовних пожара чак смањивао број штеточина и патогена у шумама, што је доводило до здравијих састојина дрвећа. Без ватре, калифорнијске шуме сада доживљавају прекомерно згушњавање четинарских стабала, која потискују подшумске врсте и отежавају успешан раст младица црног храста. Због недостатка разноврсности, ове шуме су подложније суши и могу стварати огромне шумске пожаре услед накупљања горивог материјала. Данас неке групе раде на враћању културних паљења у шуме Калифорније како би се створиле здравије шуме и смањили шумски пожари. Племе Норт Форк Моно и Национална шума Сијера спроводе тростепени процес осмишљен са другим локалним племенима још од 2015. године. Прва фаза подразумевала је уклањање што више инвазивних врста, малих четинара и извора горива са локације пре спровођења почетног паљења ради даљег смањења горивог материјала. У другој фази настојало се да се уклони што више великих четинара, са фокусом око црних храстова, након чега је уследило још једно паљење. У завршној фази, црни храстови су орезивани и обликовaни како би се подстакнуо облик стабла какав је постојао пре доминације четинара. Након тога уследило је још једно паљење ниског интензитета. Племе је затим планирало да настави са управљачким праксама кроз рутинска паљења и редовно задимљавање стабала ради одвраћања штеточина. Национална шума Плумас сарађује са Гринвил ранчеријом народа Мајду на укључивању прописаних паљења у сврху одржавања отвореног подшумља и очувања шума црног храста. Надају се да ће локацију користити за сакупљање жира, културне активности и израду културних предмета од младица. Ови напори обнове изузетно су важни јер не само да повећавају отпорност окружења на климатске промене, већ и пружају више могућности племенима и заједницама са нижим приходима, јер сада имају више еколошких услуга и културних користи.