мини|Оригинални рукопис песме "Плава гробница". Пронађен је 2014. године. „Плава гробница“ је ода коју је написао српски песник Милутин Бојић током Првог светског рата. Посвећена је војницима који су сахрањени у мору код острва Видо у Грчкој. У овој песми, Бојић је изразио трагичну судбину Србије, чија је војска прошла кроз Црну Гору и Албанију до грчких острва Крф и Видо, где је преко 5.000 српских војника сахрањено на мору.Ostrva Krf i Vido „Плава гробница" је постала химна и молитва српске епопеје у Првом светском рату.

Позадина Бојић је из прве руке био сведок како су чамци савезника, који су у пратњи трубадура, транспортовали огроман број српских војника и спуштали у море. Убрзо након тога, цела српска војска, која је била стационирана у Албанији, пребачена је на Крф. У јануару 1917. године, Бојић је премештен из Крфа у Солун као официр министарства, вољом Љубомира Јовановића, где је 28. јуна 1917. објавио своје „Песме бола и поноса“ у којима је свој стих посветио хиљадама ожалошћених Срба, који су погинули након повлачења на острву Видо и недалеко од залива сахрањени у мору.

Књига је изашла из штампарије крајем јуна 1917. Два месеца касније, у Солуну су избили велики пожари, а током тих пожара, штампарија Аквариона је изгорела до темеља, где се налазила његова збирка „Песме бола и поноса“. Милутин Бојић је пребачен у војну болницу почетком септембра 1917. На Митровдан, 8. новембра 1917. године, после пет до шест недеља, песник је преминуо у Солуну у болници за милијарну туберкулозу са само 25 година живота. Сахрањен је на српском војном гробљу на Зејтинлику. До краја лета 1922. године посмртни остаци Милутина Бојића пренети су у Београд где је сахрањен на породичном гробљу на Новом гробљу.

„Плава гробница" је други пут објављена у Београду 1920. године у поновљеном издању збирке „Песме бола и поноса", у којој је и дирљиви предговор Миодрага Ибровца.

Оригинални рукопис Оригинални рукопис песме пронађен је приликом чишћења једног од сефова Народне библиотеке Србије, у којем је био у необележеној фасцикли. С обзиром на то да је хартија била у „начетом" стању, стручњаци Народне библиотеке Србије обавили су рестаурацију и тако заштитили ову јединствену грађу непроцењиве вредности.

Наслеђе Бојићево петогодишње постхумно присуство на народном гробљу на Зејтинлику, међу војницима које је поштовао и волео, остаће забележено у историји српског великог националног споменика у егзилу. Иако је живео само 25 година, Милутин Бојић је оставио неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу успео је да опева бол и страдања Срба трагично прелазећи Албанију и на тај начин овековечио језиву визију плавог гробља на острву Видо.

Исидора Секулић је о Милутину Бојићу и његовој песми Плава гробница написала: "У тешким годинама 1916. и 1917, Бојић је пун надахнућа, визија, творачке воље, знања и сазнања, и ради колико никоји писац онога доба... Онај, ко је мртвима у плавој гробници сада раван по ранама и смртним мукама. Бојићева ванредна песма о свечаном и гордом опелу над морем, остварила се још једаред. Остварила се опет једна грозота из једне јединствене историје, из епопеје великог и тако често несрећног нашег народа."

Референце

Категорија:Српске песме Категорија:Србија у Првом светском рату