Црвени фашизам је концепт који изједначава стаљинизам и друге варијанте марксизма-лењинизма са фашизмом. Као термин, датира из 1920-их и првобитно су га користили левичарски појединци који су били критичари бољшевизма; до 1940-их и ере Хладног рата, посебно у Сједињеним Америчким Државама, адаптиран је као антикомунистички слоган у оквиру тоталитаризма. Од 1990-их, концепт црвеног фашизма почео је да се преклапа са концептом црвено-смеђег фашизма. Други су га повезивали са црвено-зелено-смеђим савезима, „левичарским фашизмом“ и регресивном левицом, и исламофашизмом.
Почетком 20. века, оригинални италијански фашисти су у почетку тврдили да нису „ни левичари ни десничари“; до 1921. године почели су да се идентификују као „екстремна десница“, а њихов оснивач Бенито Мусолини је експлицитно потврдио да је фашизам супротстављен социјализму и другим левичарским идеологијама. Оптужбе да су се лидери Совјетског Савеза током Стаљинове ере понашали као „црвени фашисти“ дошле су од левичарских личности које су се идентификовале као анархисти, леви комунисти, социјалдемократе и други демократски социјалисти, као и од либерала и међу десничарским круговима, како ближе тако и даље од политичког центра. Поређење нацизма и стаљинизма је контроверзно у академским круговима.
Историја
Порекло антистаљинистичке левице Употреба термина „црвени фашиста“ први пут је забележена почетком 1920-их, након Руске револуције и Марша на Рим. На пример, италијански анархиста Луиђи Фабри је 1922. године написао да је „црвени фашисти“ „назив који је дат оним бољшевичким комунистима који су најсклонији да прихвате фашистичке методе против својих противника“. У наредним годинама, други социјалисти су почели да верују и тврде да совјетска влада постаје црвена фашистичка држава. Бруно Рици, италијански марксиста и оснивач Италијански комунистичке партије, који је постао антистаљиниста, тврдио је 1938. године да је „стаљинизам [кренуо] регресивним путем, стварајући врсту црвеног фашизма идентичну по својим надградњи и кореографским карактеристикама [са својим фашистичким моделом]“.
Иако се првенствено фокусирао на критику нацизма, аустријски фројдо-марксистички психоаналитичар Вилхелм Рајх сматрао је да се Совјетски Савез под Јосифом Стаљином развио у црвени фашизам. Термин се често приписује аустријском историчару и социологу Францу Боркенауу, још једном фројдо-марксисти, бившем комунисти и антистаљинистичком социјалисти који је био кључни заговорник теорије тоталитаризма, која тврди да постоје одређене суштинске сличности између фашизма и стаљинизма. Боркенау је користио термин 1939. године.
Ото Риле, немачки марксиста и леви комуниста у традицији саветског комунизма, који се такође приближавао анархистичким ставовима, написао је да „борба против фашизма мора почети борбом против бољшевизма“, додајући да верује да Совјети имају утицај на фашистичке државе служећи као модел. Године 1939, Риле је даље изјавио: „Русија је била пример за фашизам... Свиђало се то партијским 'комунистима' или не, чињеница је да се државни поредак и владавина у Русији не разликују од оних у Италији и Немачкој. У суштини су слични. Може се говорити о црвеној, црној или смеђој 'совјетској држави', као и о црвеном, црном или смеђем фашизму.“
Курт Шумахер, члан Социјалдемократске партије Немачке (СПД) који је био затворен у нацистичким концентрационим логорима, али је преживео Други светски рат и постао први послератни лидер опозиције СПД-а у Западној Немачкој, описао је просовјетске комунисте као „црвено офарбане фашисте“ или „црвено лакиране нацисте“. Слично томе, прогнани руски анархиста Волин, који је совјетску државу видео као тоталитарну и као „пример интегралног државног капитализма “, користио је термин „црвени фашизам“ да је опише. У Сједињеним Америчким Државама, Норман Томас (демократски социјалиста који се више пута кандидовао за председника под заставом Социјалистичке партије Америке), оптужио је Совјетски Савез 1940-их да се распада у црвени фашизам написавши: „Таква је логика тоталитаризма... [да] комунизам, шта год да је првобитно био, данас је црвени фашизам.“ У истом периоду, термин су користили њујоршки интелектуалци, који су били левичарски оријентисани, али су се противили Совјетском Савезу у развоју Хладног рата.
У политичком мејнстриму током Хладног рата У Сједињеним Америчким Државама током и пре Хладног рата, „црвени фашизам“ је коришћен као антикомунистички слоган, супротстављајући нацизам и стаљинизам готово идентичне тоталитарне системе. У уводнику од 18. септембра 1939. године, Њујорк тајмс је реаговао на потписивање пакта Молотов-Рибентроп изјављујући да је „Хитлеризам смеђи комунизам, стаљинизам црвени фашизам“. У уводнику се даље наводи: „Свет ће сада схватити да је једино право 'идеолошко' питање заправо питање између демократије, слободе и мира с једне стране и деспотизма, терора и рата с друге стране.“
Године 1946, Џон Едгар Хувер, директор ФБИ-ја, одржао је говор у којем је рекао: „ Хитлеров, Тоџоов и Мусолинијев фашизам сусретнути су и поражени на бојном пољу. Сви они који се залажу за амерички начин живота морају устати и победити црвени фашизам у Америци усмеравајући пажњу јавног мњења на њега и градећи баријере пристојности кроз које он не може да продре.“ Говор је поново објављен у децембру 1946. у часопису „Washington News Digest“, а Хувер је такође насловио чланак „Црвени фашизам у Сједињеним Државама данас“ у часопису „The American Magazine“ у фебруару 1947.
Такође 1946. године, украјински писац Иван Бахријани објавио је књигу „Зашто се не враћам у Совјетски Савез“. У брошури је писао о Холодомору, репресијама над украјинском интелигенцијом, совјетској политици русификације и схватању совјетског народа. Током година Другог светског рата радио је у пропагандном сектору Организације украјинских националиста (ОУН), а касније, 1948. године, основао је Украјинску револуционарну демократску партију. Баш као што је ОУН (М) говорила о „милионима жртава које су страдале од злочиначких руку црвених и црних тоталитаризма“, Бахријани је тврдио да су се Украјинци борили против „два последња тоталитарна антидемократска система“ и написао: „Карактеристична особина целокупног становништва Украјине је колосална, потиснута, али неумољива мржња према бољшевичком тоталитарном режиму, с једне стране, и према фашизму у свим његовим манифестацијама, чак и сећању на њега, с друге стране.“
Џек Тени, антикомунистички политичар који је председавао Подкомитетом за утврђивање чињеница о неамеричким активностима Сената Калифорније, објавио је 1947. године извештај под називом „Црвени фашизам: Досадно изнутра, од стране субверзивних снага комунизма“, који се ослањао на популарни антифашизам ратних година како би приказао Совјетски Савез и комунизам као сличне нацистима; такође је повезивао прогресивце са фашизмом и комунизмом, тврдећи да су прогресивне политике које је подржавала америчка левица фашистичке. Иако се нису слагали са овом последњом тачком, либерали Хладног рата идентификовали су фашизам као тоталитаризам који је био заједнички и нацистичкој Немачкој и Совјетском Савезу. Ова нова дефиниција фашизма заменила је значајну дефиницију коју је дао Кери Маквилијамс, где је фашизам дефинисан политичком репресијом, класним неједнакостима и расизмом.
Такође 1947. године, на почетку Друге црвене панике, политичари из две главне политичке странке, попут сенатора Еверета Дирксена (умереног републиканца који је подржавао велики део Новог договора пре него што је постао конзервативнији и изолационистички настројенији, али је подржавао америчко учешће у Другом светском рату) и представника Хендерсона Л. Ланхама (јужњачког демократе и чврстог сегрегационисте), користили су тај термин. Дирксенов говор је поново објављен у часопису „Витални говори дана“ у априлу 1947. под насловом „Црвени фашизам: Слобода је у опасности“. У говору, као и Тени у свом извештају, Дирксен је упозорио на широко распрострањену комунистичку инфилтрацију, укључујући и инфилтрацију у савезну владу, филмску индустрију, синдикате и образовне системе; такође је похвалио рад Комитета за неамеричке активности Представничког дома. Ланхам је изјавио да је Закон о помоћи Грчкој и Турској из 1947. (прва од многих спољнополитичких иницијатива створених Трумановом доктрином) био користан у борби против ширења „црвеног фашизма“.
После Хладног рата и савремено Бернар-Анри Леви, француски филозоф и новинар, користио је термин „црвени фашизам“ тврдећи да су неки европски интелектуалци били заљубљени у антипросветитељске теорије и прихватили нову апсолутистичку идеологију, ону која је антилиберална, антиамеричка, антиимперијалистичка, антисемитска и происламофашистичка. У академском смислу, „црвено-браонизам“ се односи на идеолошку конвергенцију, која се појавила у постсовјетској ери и наставља да се развија у 21. веку, међу мислиоцима из европских националистичких покрета, руског марксистичко-лењинизма и Нове деснице. Овај покрет је успоставио црвено-браонизам као политичку опозицију капитализму, либералној демократији, америчком начину живота и западној униполарности, са снажним евроазијским призвуком. У савременом дискурсу, он се све више обликује као центар неслагања.
Види још
Преговори о ступању Совјетског Савеза у Тројни пакт, преговори 1940. о уласку Совјетског Савеза као четврте силе Осовине у Други светски рат Фашизам и идеологија, историја фашистичке идеологије Феудални фашизам, термин који се користи за описивање маоистичке Кине Теорија потковице, постулирала је сличност крајње левице и крајње деснице Џуче идеја Либерални фашизам, књига из 2008. која тврди да су фашистички покрети левичарски Националбољшевизам, идеологија која комбинује бољшевички комунизам са ултранационализмом Неосоцијализам, политичка фракција у Белгији и Француској 1930-их Социјални фашизам, комунистички термин за социјалдемократију 1930-их Штрасеризам, револуционарна правац нацизма. Тенки, погрдни израз за ауторитарне комунисте
Литература
Нацизам и радничка класа у Аустрији: индустријски немири и политичко неслагање у „националној заједници“
Референце
Литература
Категорија:Стаљинизам Категорија:Националбољшевизам Категорија:Комунистички тероризам