Егзодус северних Чејена, такође познат као Напад тупог ножа, Чејенски рат или Чејенска кампања је био покушај северних Чејена да се врате на северни део Велике равнице, након што су смештени у резерват Јужних Чејена на Индијанској територији, и након операција војске Сједињених Држава да их зауставе. У септембру 1878. године, око 300 чејенских мушкараца, жена и деце кренуло је на север из свог резервата, борећи се и победивши у неколико окршаја са војском САД. У Небраски, Чејени су се поделили у две групе приближно једнаког броја. Једна група је успешно стигла до Монтане. Друга група је заробљена и затворена у Форт Робинсону, Небраска. У јануару 1879. године избегли су из свог заточеништва и побегли на север. Већина је заробљена или убијена током потере војске, иако је неколико њих побегло и остало на северним равницама. Седам чејенских ратника је суђено и ослобођено оптужби за убијање белих цивила током бекства. Чејенима који су преживели бег дозвољено је да остану на северу.

Позадина Након битке код Литл Бигхорна, покушаји америчке војске да покори Северне Чејене су се интензивирали. Године 1877, након битке Тупим Ножем претходног новембра, Луди Коњ се предао у Форт Робинсону у северозападној Небраски, неколико поглавица Чејена и њихови људи су се такође предали. Поглавице које су се предале у тврђави биле су Тупи Нож, Мали Вук, Стојећи Лос и Дивља Свиња са скоро хиљаду Чејена. С друге стране, Два Муна се предао у Форт Киогу са триста Чејена 1877. године. Чејени су желели и очекивали да живе у резервату са Сијуксима у складу са споразумом од 29. априла 1868. из Форт Ларамија, који су потписали и Тупи Нож и Мали Вук. Међутим, убрзо након доласка у Форт Робинсон, препоручено је да се Северни Чејени преселе у Дарлингтонску агенцију у индијанском резервату Јужни Чејени и Арапахо близу Форт Рена у данашњој Оклахоми.

Заточеништво на југу Након потврде из Вашингтона, Чејени су започели селидбу са 972 особе; по доласку у резерват Чејени-Арапахо 5. августа 1877. године било их је само 937. Неки старији људи су страдали успут, а неки младићи су се одвукли и вратили на север. Након што су стигли до резервата, Северни Чејени су приметили колико је крај сиромашан. Почели су да се разбољевају крајем лета 1877. године. Када се услови нису побољшали након федералне истраге о условима у резервату, Чејенима је дата дозвола за лов.

Када су Чејени покушали да лове дивљач, нису је пронашли: до зиме 1877–78. територија је била само пустош мртвих бизона, јер је америчка војска санкционисала и активно подржала масовно клање крда бизона. Током протекле деценије, савезна влада је промовисала лов на бизоне из разних разлога, како би омогућила сточарима да пашу своју стоку без конкуренције других говеда, али првенствено да би ослабила северноамеричко индијанско становништво уклањањем њиховог главног извора хране и да би их притиснула на индијанске резервате током сукоба; Нажалост, 1878. године дошло је и до епидемије малих богиња која је погодила северне Чејене, а у августу 1878. поглавице Чејена почеле су припреме за повратак на север. 9. септембра 1878. Мали Вук, Тупи Нож, Дивља Свиња и Лева Рука рекли су својим људима да се организују за одлазак. Укупно је било 353 бегунаца: 92 су били мушкарци у борбеним годинама, док су преосталих 261 биле жене, деца и старији.

Бекство на север У рано јутро 10. септембра, група је побегла уз реку Северни Канадијан. До 3 сата ујутру огласила се узбуна да су Чејени нестали. Пролазећи поред данашњих места Ватонге, Оклахома и Кантона, Оклахома, прешли су северно преко слива у басен Симарон, прелазећи реку Симарон увече 10. септембра. Тамо, близу данашњег места Фридом, Оклахома, одморили су се, а затим су се кретали 11 миља уз Турки Крик до појила званог Турки Спрингс у брдовитом крају близу границе Оклахоме и Канзаса. Након неколико сати одмора тамо, Дул Најф и неколико других су повели жене и децу до бунара Светог Јакова и Великог басена у данашњем округу Кларк, Канзас, где су се улогорили.

Битка код Турки Спрингса Преостали Чејени, очекујући потеру, припремили су заседу код Турки Спрингса. Док је једна група припремала стрељачке ровове код извора, друге групе су се рашириле по земљи тражећи залихе.

10. септембра, ветеран војник, капетан Џозеф Рендлброк, са 85 официра и људи и два извиђача Арапаха напустио је Форт Рино са циљем да ухвати и зароби Чејене у бекству. Рендлброк је известио да је био на трагу и, будући да је био добро на коњу, надао се да ће их ухватити близу реке Арканзас у Канзасу, близу Доџ Ситија. Уместо тога, пронашао их је како га чекају у Турки Спрингсу.

13. септембра, пратећи траг Чејена, капетан Рендлброк је видео ратнике на врху брда. Формирао је линију за борбу са својим војницима и послао извиђача Арапаха по имену „Чок“ или „Човек дух“ да разговара са Тупим Најфом и Малим Вуком. Чок је пренео поруку да се Чејени морају вратити у резерват, али вође Чејена су одбиле да се врате, а ратници су почели да се крећу око бокова војника. Војници су отворили ватру, а Чејени су одговорили истом мером, иако је пуцњава била ретка јер су Чејени штедели своју ограничену муницију. Бесмислене борбе су се наставиле цео дан, са два погинула и три рањена војника. Након мрака, очајнички за водом, седам војника је покушало и није успело да дође до воде у изворима.

До следећег јутра, Чејени су потпуно опколили војнике, а Рендлброк је наредио повлачење кроз јаруге, док су Чејени пуцали на војнике. Још један војник је погинуо током повлачења. Рендлброк се повукао око 15 км до реке Симарон. Чејени су претрпели пет рањеника. Следећег дана су се поделили у неколико различитих група како би збунили прогонитеље који су покушавали да их прате и наставили су свој пут ка северу. Ренделброк је касније изведен пред војни суд због неуредног повлачења.

Након преласка реке Арканзас, Чејене је пажљиво пратила мешовита команда од 238 војника 19. пешадије и 4. коњице под командом потпуковника Вилијама Х. Луиса из 19. пешадије. 27. септембра, Чејени су припремили заседу у кањону на Казњеној жени (данас Ледер Крик), северно од данашњег Скот Ситија, Канзас, али је она прекинута због претерано храброг војника који је пуцао на извиђаче пре него што је заседа постављена.

У бици која је уследила, Луис је распоредио чету пешадије да блокира улаз у кањон и напао је касно поподне дуж обода кањона са четири трупе пешадије, напредујући у застоју, притискајући Чејене, укључујући њихове породице, у затвореном делу испод. Међутим, Луис није био свестан Чејеновог стрељаштва и био је упуцан у ногу, пресекавши му феморалну артерију. Ово је оставило вакуум у вођству Коњичког пука који су Чејени успели да искористе и побегну након мрака. Луис је искрварио следећег дана, а неколико других војника је рањено. Међутим, Чејени су изгубили 60 коња, много пртљага и сву храну када су војници открили део крда понија.

Пљачке у северозападном Канзасу Група гонича коња наишла је на Чејене који су камповали на потоку Преријски пас у северозападном Канзасу 29. септембра и изгубила 80 говеда. Између 30. септембра и 3. октобра, у данашњем округу Декејтур и округу Ролинс близу Оберлина, Канзас, тада малом засеоку, мале групе Чејена који су тражили коње, стоку и залихе напале су изоловане досељенике који су се недавно населили дуж потока Сапа и Бивер. Неки од досељеника, недавни имигранти из источне Европе, никада раније нису видели Индијанца.

Мушкарци и дечаци су убијени; жене и старије девојчице су силоване. Често су досељеницима приступали на пријатељски начин, а затим су их пуцали из непосредне близине. Око 41 белац и дечак је убијен, а према извештају Сената Канзаса, 25 белкиња и девојчица је силовано, иако се овај други број чини преувеличаним с обзиром на постојеће доказе.

Неки посматрачи повезују акције Чејена у јесен 1878. као одговор на ранију битку код Сапа Крика (познату и као масакр код Чејен Хола), акцију у пролеће 1875. у истом подручју када је мало село Чејен изненађено и уништено од стране војних трупа.

Од Турки Крика па надаље водила се непрекидна битка преко Канзаса и Небраске, а војници из свих околних тврђава (Форт Волас, Форт Хејс, Форт Доџ, Форт Рајли и Форт Кирни) су били у потери за Чејенима. Око десет хиљада војника и три хиљаде досељеника јурило је Чејене дању и ноћу. Током последње две недеље септембра, војска је пет пута стигла Чејене, али су Чејени успели да избегну војску држећи се тешког терена где је војска могла да их прати.

У јесен 1878. године, након шест недеља трчања, поглавице Чејена су одржале савет и откривено је да је 34 од првобитних 297 нестало, већина је убијена, али је неколико њих одлучило да крене другим путевима на север. Овде су се Чејени поделили у две групе. Они који су желели да престану да беже ишли су са Тупим Ножем у агенцију Црвени Облак. Мали Вук је наставио на север намеравајући да оде у земљу реке Паудер.

23. октобра 1878. године, Чејени превођени Тупим Ножем после само два дана од Форт Робинсона, била је окружена војском. Након што је чуо да су поглавице Лакота, Црвени Облак и Пегави Реп, премештени у Пајн Риџ на територији Дакоте, Тупи Нож је одлучио, због времена и стања свог народа, да оде у Форт Робинсон. Те ноћи, Чејени су раставили своје најбоље пушке, а жене су сакриле цеви испод одеће, а мање делове су причврстиле на одећу и мокасине као украсе.

25. октобра 1878. године, Тупи Нож, Лева Рука, Дивља Свиња и остатак Чејена коначно су стигли у Форт Робинсон. Касарна која је била изграђена за смештај 75 војника сада је смештала 150 Чејена.

У децембру, Црвени Облак је доведен у Форт Робинсон на саветовање са Тупим Ножем и осталим поглавицама. Тупи Нож е пристао да се више не бори ако велики шеф у Вашингтону дозволи свом народу да живи на Пајн Риџу где су сада били Црвени Облак и његово племе. Међутим, 3. јануара 1879. године, Чејенима је наређено да се врате на југ у резерват Јужних Чејена. Када су Чејени одбили, решетке су стављене на прозоре и сви оброци су обустављени, укључујући и дрва за грејање.

Пробој из тврђаве и последице 9. јануара 1879. године, Тупи Нож је и даље одбијао да се врати на југ. Међутим, Дивља Свиња и Лева Рука су пристали да разговарају, али су рекли да њихови људи неће ићи. Као резултат тога, Дивља Свиња је држан као заробљеник и окован. У 9:45 те ноћи, Чејени су покушали да изврше бекство користећи демонтиране топове које су сакрили по доласку у тврђаву. Ватра је узвраћена од стране војске САД и многи су погинули у пробоју из тврђаве Робинсон.

До јутра је 65 Чејена, од којих 23 рањена, враћено у тврђаву Робинсон као заробљеници. Само 38 Чејена је потпуно побегло, од којих се 32 заједно кретало на север, прогоњено од стране војске. Шест Чејена се крило само неколико миља од тврђаве међу стенама и пронађени су током наредних неколико дана. Осталих 32 Чејена, предвођених МалимПрстом, откривени су у малој дплини изнад Антелоп Крика, притоке Хат Крика, око 35 миља северозападно од Форт Робинсона и након последње битке само девет је остало живо. Мртви су сахрањени у масовној гробници под називом „Јама“.

Године 1884, индијански резерват Северни Чејени основан је на југоисточној територији Монтане, а Северни Чејени никада нису били приморани да се врате на југ.

Референце

Категорија:Геноциди Категорија:Етничко чишћење Категорија:Историја САД (1865–1918)