Мока лонац је апарат за кафу који се поставља на шпорет или је електрични, а кафа се кува пропуштањем вруће воде, коју покреће притисак паре и ширење гаса изазвано топлотом, кроз млевену кафу. Име је добио по јеменском граду Моки, а популаризовали су га италијански продавац алуминијума Алфонсо Бијалети и његов син Ренато почев од 1933. Брзо је постао један од основних елемената италијанске културе.

Проширивши се из Италије, мока лонац се данас најчешће користи у Европи, Латинској Америци и Аустралији. Постала је култни дизајн, изложен у музејима модерне индустријске уметности и дизајна, укључујући Лондонски музеј науке, Смитсонијан и Музеј модерне уметности у Њујорку. Мока лонац долази у различитим величинама.

Оригинални дизајн и многи тренутни модели су направљени од алуминијума са бакелитним ручкама, мада су понекад направљени од нерђајућег челика или других легура. Неки дизајни имају горњу половину направљену од стакла отпорног на топлоту.

Употреба мини|Припрема кафе у лонцу кроз рендген Мока лонац се користи изнад извора топлоте, обично пламена или шпорета. Посуде од нерђајућег челика, али не и од алуминијума, могу се користити са индукцијским шпоретом.

У типичном мока лонцу постоје три главне компоненте:

котао који је опремљен сигурносним вентилом како би се спречио прекомерни притисак. левак или корпа филтера која компресује прстенасту гумену заптивку када је мока лонац склопљен и заптива се уз горњи диск филтера колектор где се кафа таложи током процеса кувања.

Мока лонац се прво саставља уметањем левка за филтрирање у котао, а затим се колектор наврће на доњу комору, што компресује гумену заптивку уз ивицу левка за филтрирање како би се затворила доња комора. Генерално, горњи диск филтера се држи на дну горње коморе гуменом заптивком, која делује као флексибилни унутрашњи осигурач; овај диск филтера спречава да се талог кафе креће уз излив горње коморе.

Припрема Бојлер се пуни водом до угравиране линије (или мало испод сигурносног вентила). Иако кућни апарати углавном не загревају воду која се користи, то може убрзати процес кувања у комерцијалним условима.Moka Induction models include an aluminum boiler base clad in stainless steel for compatibility with induction hobs. Available in 2-, 4-, and 6-cup sizes. Метални левак за филтер се убацује. Фино млевена кафа се додаје у филтер. Колико је кафа чврсто збијена утиче на брзину екстракције кафе и јачину напитка. Затим се причвршћује колектор и посуда се загрева.

Кување веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Moka_Animation.gif|мини|Симулација рада мока лонца Загревање бојлера доводи до постепеног повећања притиска због ширења затвореног ваздуха и повећаног притиска паре све загрејаније воде. Када притисак постане довољно висок да потисне воду кроз левак кроз млевену кафу, скувана кафа се диже кроз вертикални излив и сипа у горњу комору.

Када је доња комора скоро празна, пара се меша са водом која тече узводно, производећи карактеристичан звук гргољања – сигнал да кување треба зауставити. Наварини и остали ово називају „стромболском“ фазом кувања, која омогућава да мешавина високо загрејане паре и воде прође кроз кафу, што доводи до брзе прекомерне екстракције и уношења непожељних укуса.

За разлику од перколатора, мока лонац никада не враћа кувану кафу назад кроз млевену кафу.

Између 2001. и 2009. написан је низ радова из физике који користе идеални гас и Дарсијеве законе, заједно са температурно зависним притиском паре воде, како би објаснили процес кувања у мока лонцу.

Карактеристике мока кафе Укус кафе, укључујући и ону из мока лонца, у великој мери зависи од зрна, степена пржења, финоће млевења, профила воде и нивоа коришћене топлоте.

Мока лонци се понекад називају апаратима за еспресо на шпорету. Међутим, типична мока кафа се екстрахује на релативно ниском притиску, док стандарди за еспресо кафу наводе притисак од . Стога се мока кафа не сматра еспресом. Типично, мока лонац користи однос кафе и воде, по маси, од приближно 1:10, што резултира напитком са приближно 3–4% растворених чврстих материја. У поређењу са тим, еспресо је „јачи“ са 9–10% растворених чврстих материја, а кафа кувана кап по кап је „слабија“ са приближно 2% растворених чврстих материја.

Одржавање десно|мини|Растављена Bialetti Moka Express кафа, која приказује (одоздо нагоре) доњу комору (котао) са сигурносним вентилом, левкасти филтер, заптивку, горњи диск филтера и горњу комору (колектор). Мока лонац захтева периодичну замену гумене заптивке, рибање уклоњивог филтера и проверу да ли је сигурносни вентил блокиран. Све делове лонца треба рибати ручно водом, избегавајући детерџент, јер алуминијумски мока лонци нису безбедни за прање у машини за судове.

Пренос алуминијума Потенцијал за пренос токсичних количина алуминијума које се стварају кувањем напитка у алуминијумској посуди је научно истражен и утврђено је да је „занемарљив“ – пада испод 1% препорученог укупног недељног нивоа уноса након употребе нове посуде. Након стабилизације посуде на испод 1% уз редовну употребу, пренос је порастао на максимални примећени ниво од нешто мање од 4% након прања у машини за прање судова, што је резултирало снажним препорукама за употребу машине за прање судова.

Историја и врсте Принцип кувања кафе коришћењем водене паре кроз слој печених, млевених зрна датира из 1818., према патенту који је објавио Елард Ремерсхаузен за веома велику машину. Преносивију машину која укључује исти основни принцип пројектовао је Луј Бернар Рабо 1822., према цртежима достављеним Француској академији наука, након чега су уследили слични дизајни Андреа Казенева (1824), Едуара Дублеа и Пјера-Исидора Руана (1833).

Семјуел Паркер из Мидлсекса у Енглеској, добио је патент 11. јануара 1833. за стону машину која је користила метод кувања којим се врућа вода под притиском шаље вертикално из затворене посуде кроз слој збијене кафе у колектор, као побољшање перколатора за кафу. Паркерова „фонтана за пару“ продавала се почев од 1840-их, са цилиндричним телом са две концентричне посуде: унутрашњим бојлером и спољашњим колектором, на врху са стакленом куполом која је служила за преусмеравање скуване кафе у колектор. Сличне уређаје покретане парним притиском изумео је у Паризу Александар Лебрен (1838) и у Берлину Х. Ајке (1878).

Алфонсо Бијалети је популаризовао машину за кућну употребу, првобитно пласирајући Moka Express почев од 1933., али је релативно мало продато све док његов син Ренато није започео велику маркетиншку кампању након што је овај други преузео породични посао 1940-их, укључујући и наручивање култне маскоте компаније, , 1952. Према компанији, дизајн оригиналног Moka Express се није променио од његовог дебија. Компанија Bialetti Industries је 1946. поднела захтев за патент описујући апарат који користи исти метод кувања, али посуде распоређује једну поред друге, уместо да се слажу вертикално.

Да би се убрзало кување, додат је тешки вентил назван Cremavent као регулатор притиска на врху који омогућава да се притисак повећа унутар резервоара за воду на начин сличан као код експрес лонца. Како се притисак брже повећава код ове методе у поређењу са стандардним мока лонцем, он достиже ниво потребан да вода прође кроз млевену кафу за краће време. Резултат је кафа кувана на вишем притиску и температури него код стандардног лонца, што је чини сличнијом еспресу и самим тим са видљивијом кремом. Величине лонца +Bialetti Moka pot sizesАлуминијум ("Moka Express" / Moka Induction / Brikka / Dama / Mini Express / Break)Нерђајући челик ("Venus" / "Musa" / "Kitty")запреминависинабазазаптивказапреминависинабазазаптивка colspan=4 | colspan=4 colspan=4 colspan=4 colspan=4 Напомене

Референце

Категорија:Кафа