Рани средњи век у Румунији започео је повлачењем римских трупа и администрације из провинције Дакије током 270-их година. У наредних хиљаду година, низ народа, од којих је већина контролисала само две или три од скоро десет историјских покрајина које данас чине Румунију, пристизао је на ово подручје. Током овог периода, друштво и култура претрпели су фундаменталне промене. Градски живот у Дакији престао је са римским повлачењем, а у Малој Скитији (Scythia Minor) — другој римској провинцији на територији данашње Румуније — 400 година касније. Фине посуде израђене на брзом грнчарском точку нестале су, а ручно рађена грнчарија постала је доминантна од 450-их година. Погребни обреди мењали су се више пута, од спаљивања до укопавања и обрнуто, све док укопавање није постало доминантно крајем 10. века.

Источногермански Готи и Гепиди, који су живели у седелачким заједницама, били су први нови досељеници. Готи су доминирали Молдавијом и Влашком од 290-их, а деловима Трансилваније од 330-их година. Њихова моћ се урушила под нападима номадских Хуна 376. године. Хуни су контролисали источну и средњу Европу од око 400. године, али се њихово царство распало 454. године. Након тога, регионима западно од Карпата — Банатом, Кришаном и Трансилванијом — као и Олтенијом, доминирали су Гепиди. У року од једног века, земље источно од планина постале су важни центри Анта и Склавина. Хидроними и топоними словенског порекла такође доказују некадашње присуство Раних Словена у регионима западно од Карпата.

Номадски Авари покорили су Гепиде 568. године и доминирали Панонском низијом све до око 800. године. Бугари су такође успоставили моћно царство 670-их година, које је укључивало Добруџу и друге територије дуж Доњег Дунава. Бугарска је званично прихватила православну варијанту хришћанства 864. године. Оружани сукоб између Бугарске и номадских Мађара приморао је Мађаре да напусте Понтске степе и започну освајање Карпатског басена око 895. године. Њихова инвазија довела је до најранијег помена, забележеног неколико векова касније у делу Gesta Hungarorum, о држави којом је владао румунски војвода по имену Гелу. Исти извор помиње и присуство Секеља у Кришани око 895. године. Први савремени помени Румуна — који су били познати као Власи — у регионима који сада чине Румунију, забележени су у 12. и 13. веку. Помени Влаха који настањују земље јужно од Доњег Дунава обилују у истом периоду.

Банат, Кришана и Трансилванија интегрисани су у Краљевину Угарску у 11. веку. Ови региони били су изложени пљачкашким упадима номадских Печенега и Кумана, који су доминирали низијама источно од планина. Угарски владари подстицали су досељавање колониста из Западне Европе у Трансилванију од 1150-их. Потомци досељеника, који су од раног 13. века били познати као Трансилванијски Саси, добили су колективне привилегије 1224. године. Због насељавања Саса на њиховим бившим територијама, Секељи су премештени у најисточније зоне краљевства. Појава Монголског царства у евроазијским степама у првим деценијама 13. века имала је трајне последице по историју региона. Монголи су покорили Кумане 1230-их и уништили многа насеља широм Краљевине Угарске 1241. и 1242. године, чиме је окончан рани средњи век на овом простору.

Позадина Римске провинције и домородачка племена

мини|десно|190px|Римске провинције на просторима који данас чине Румунију у 2. веку нове ере.

Контакти између Римског царства — које се развило у највеће царство у историји Европе — и домородаца у регионима који данас чине Румунију започели су у 2. веку пре нове ере. Ове области насељавали су Дачани, Бастарни и други народи чији су упади представљали претњу за царство. Римљани су у почетку покушавали да осигурају своје границе различитим средствима, укључујући стварање тампон зона. Коначно, одлучили су да је анексија земаља ових жестоких „варварина” најбоља мера. Територија Гета између реке Дунав и Црног мора (данашња Добруџа) била је први регион који је инкорпориран у царство. Припојена је римској провинцији Мезија 46. године нове ере.

Доњи Дунав означавао је границу између царства и „Barbaricuma” све док цар Трајан није одлучио да прошири границе на територије под контролом Дачког краљевства. Свој циљ је постигао кроз два војна похода, од којих је други завршен уништењем дачке државе и успостављањем провинције Дакије 106. године. Она је укључивала Олтенију и велике делове Баната, Трансилваније и Влашке. Многи досељеници „из целог римског света”Eutropius: Breviarium (8.6.), p. 50. пристигли су и населили се у новој провинцији у наредним деценијама.

Дакија се налазила изван природних граница царства. Била је окружена домородачким племенима која су насељавала регионе Кришане, Марамуреша и Молдавије, који су данас део Румуније. Провинцију Дакију пљачкала су суседна племена, укључујући Карпе и Сармате од 230-их, и Готе од 250-их година. Како је границе требало скратити ради лакше одбране, повлачење римских легија из Дакије почело је 260-их година. Провинција је званично престала да постоји за време цара Аурелијана (270–275) који је „повукао Римљане из градова и села Дакије”.Eutropius: Breviarium (9.15.), p. 59. Гарнизони стационирани у Дробети и Суцидави остали су на северној обали реке.

Порекло Румуна

мини|десно|190px|„Јиречекова линија”

Румуни говоре језиком који води порекло од дијалеката римских провинција северно од „Јиречекове линије”. Ова линија је у римско доба делила претежно грчко говорно подручје јужних провинција од оних у којима је латински био главни језик комуникације. Настанак прарумунског из вулгарног латинског први пут доказују речи "torna, torna, frater" („окрени се, окрени се, брате”) забележене у вези са војном акцијом Источног римског царства 587. или 588. године. Војник који их је узвикнуо „на свом матерњем језику”The Chronicle of Theophanes Confessor (258.10-21.), p. 381. говорио је источнороманским дијалектом Балканских планина.

Григоре Нандрис пише да румунски вокабулар сугерише да су преци Румуна били „сведени на пастирски живот у планинама и пољопривредне активности у подножју својих пашњака” након колапса римске власти. Велики број румунских речи несигурног порекла везан је за сточарство: baci („главни пастир”), balegă („балега”), и brânză („сир”), на пример, припадају овој групи. Многе речи везане за седелачки облик сточарства позајмљене су из словенског језика, укључујући coteţ („кокошињац”), grajd („штала”), и stână („ограђени пашњак”). Румунски је сачувао латинске термине за пољопривреду и латинска имена одређених усева, али значајан део пољопривредне лексике потиче од словенског становништва. Прва група укључује a ara („орати”), a semăna („сејати”), a culege („брати”), a secera („жњети”), grâu („пшеница”), in („лан”), и furcă („виле”), док су a croi („кројити”), a plivi („плевити”), brazdă („бразда”), cobilă („плужна даска”), coasă („коса”), lopată („лопата”) и многе друге словенске позајмљенице.

Румунски религијски вокабулар је такође подељен, са малим бројем основних термина сачуваних из латинског и значајним бројем позајмљеница из старословенског језика. Румунски није сачувао латинске речи повезане са урбаним друштвом.

Етногенеза Румуна не може се разумети искључиво на основу писаних извора, јер су најраније записе о њиховим прецима направили византијски историчари из 11. века. Када су се позивали на романско становништво југоисточне Европе, рани средњовековни извори користили су егзоним Власи или његове когнате, који су сви потицали од прасловенског термина за говорнике латинског језика. Најранији извори пишу о Власима у централним територијама Балканског полуострва.

Касно римско доба Scythia Minor и лимес на Доњем Дунаву (око 270 – око 700) мини|десно|190px|Scythia Minor: касноримска провинција настала поделом бивше провинције Доња Мезија око 293. године.

Територија између Доњег Дунава и Црног мора остала је потпуно интегрисан део Римског царства чак и након напуштања Трајанове Дакије. Трансформисана је у засебну провинцију под именом Scythia Minor око 293. године. Пре 300. године, Римљани су подигли мала утврђења у Дијерни и на другим местима на северној обали Дунава у данашњем Банату. У њиховом ширем региону пронађен је римски новац из тог периода — углавном бронзани.

Постојање хришћанских заједница у Малој Скитији постало је евидентно за време цара Диоклецијана (284–305). Он и његови савладари наредили су прогон хришћана широм царства, што је довело до смрти многих између 303. и 313. године. За време цара Константина Великог (306–337), изграђен је мост преко Дунава код Суцидаве, подигнуто је ново утврђење (Constantiana Daphne), а стари путеви у Олтенији су поправљени. Доњи Дунав је поново постао северна граница царства најкасније 369. године, када се цар Валенс састао са Атанариком — вођом Гота — у чамцу на средини реке, јер се овај други заклео да „никада неће крочити на римско тло”.Ammianus Marcellinus: The Later Roman Empire (27.5.), p. 337.

Хуни су уништили Дробету и Суцидаву 440-их година, али су утврђења обновљена за време цара Јустинијана I (527–565). Новац Источног римског царства из прве половине 6. века сугерише значајно војно присуство у Олтенији — региону који је такође карактерисала доминација грнчарије облика римске традиције. Иако су источноримски цареви вршили годишња плаћања суседним народима у покушају да одрже мир на Балкану, Авари су редовно нападали Малу Скитију од 580-их година. Римљани су напустили Суцидаву 596. или 597. године, али је Томис, који је био последњи град у Малој Скитији који је пружао отпор освајачима, пао тек 704. године.

Северно од лимеса (око 270 – око 330) Трансилванија и северни Банат, који су припадали провинцији Дакији, нису имали директан контакт са Римским царством од 270-их година. Нема доказа да су били нападнути у наредним деценијама. Градови, укључујући Апулум и Улпију Трајану Сармизегетусу, и околна подручја наставили су да буду насељени, али су се урбане зоне смањиле. Постојање локалних хришћанских заједница може се претпоставити у Поролисуму, Потаиси и другим насељима. С друге стране, докази — углавном грнчарија са знаковима „Хи-ро” (Χ-Ρ) и другим хришћанским симболима — су „нејасни и слабо разумљиви”, према археолозима Хејнсу и Хансону.

Урне пронађене у гробљима с краја 3. века у Безиду, Медијашу и другим трансилванијским насељима имале су јасне аналогије на локалитетима источно од Карпата, што сугерише да су Карпи били први нови досељеници у бившу провинцију из суседних региона. Друге групе Карпа, под притиском Гота, такође су напустиле своју домовину и потражиле уточиште у Римском царству око 300. године. Ипак, „Карпо-Дачани” су наведени међу народима „измешаним са Хунима” још 379. године. Сармати у Банату били су савезници царства, што доказује римска инвазија 332. године против Гота, њихових непријатеља. Сармати су примљени у царство 379. године, али су друге сарматске групе остале у равницама Тисе све до 460-их година.

Gutthiuda: земља Гота (око 290 – око 455)

мини|десно|190px|Gutthiuda, земља Тервинга.

Готи су почели да продиру на територије западно од реке Дњестар од 230-их година. Две различите групе раздвојене реком, Тервинзи и Грејтунзи, брзо су се појавиле међу њима. Некадашњу провинцију Дакију држали су „Тајфали, Виктохали и Тервинзи”Eutropius: Breviarium (8.2.), p. 48. око 350. године.