Трик или посластица

thumb|upright=1.3|Дете обучено као скелет тражи слаткише у Редфорду, Мичиген, САД, 31. октобра 1979.

Трик или посластица () јесте традиционални обичај за Ноћ вештица за децу и одрасле у неким земљама. У вечерњим сатима Ноћи вештица, 31. октобра, људи у костимима иду од куће до куће, тражећи слаткише са фразом „трик или посластица” (или „слаткиш или магија”). „Посластица” је неки облик слаткиша, обично бомбона/слаткиша, иако се у неким културама уместо тога даје новац. „Трик” се односи на претњу, обично празну, да ће се извршити несташлук над власником куће или његовом имовином ако се не да посластица. Неки људи сигнализирају да су спремни да деле слаткише тако што постављају украсе за Ноћ вештица испред својих врата; куће такође могу оставити упаљена светла на трему као универзални показатељ да имају слаткише; неки једноставно остављају слаткише доступне на својим тремовима да их деца слободно узму, по систему части.

Историја обичаја „трик или посластица” сеже до Шкотске и Ирске, где традиција гајзинга (енгл. guising), одласка од куће до куће за Ноћ вештица и извођења мале представе како би се добила храна или посластица, сеже најмање до 16. века, као и традиција ношења костима за Ноћ вештица. Постоје бројни записи из Шкотске и Ирске 19. века о људима који иду од куће до куће у костимима за Ноћ вештица, рецитујући стихове у замену за храну, а понекад упозоравајући на несрећу ако не буду добродошли. У Северној Америци, најранија позната појава гајзинга је из 1898. године, када је забележено да су деца то радила у провинцији Британска Колумбија, Канада. Усклик „трик или посластица!” (енгл. trick or treat!) први пут је забележен у канадској провинцији Онтарио 1917. године. Иако је одлазак од куће до куће у костимима дуго био популаран међу Шкотима и Ирцима, тек је 2000-их година изговарање фразе „трик или посластица” постало уобичајено у Шкотској и Ирској. Пре тога, деца у Ирској су обично говорила „помозите забаву за Ноћ вештица” (енгл. help the Halloween party) на вратима власника кућа.

Ова активност је распрострањена у земљама англосфере: Уједињеном Краљевству, Ирској, Сједињеним Државама и Канади. Такође се проширила и на Мексико. У северозападном и централном Мексику, ова пракса се назива калаверита (шпански деминутив за калавера, „лобања”), а уместо „трик или посластица”, деца питају: „¿Me da mi calaverita?” („Да ли ми можете дати моју лобањицу?”), где је калаверита мала лобања направљена од шећера или чоколаде.

Историја

Древни претходници Традиције сличне модерном обичају „трик или посластица” протежу се све до класичне антике, иако је изузетно мало вероватно да је било која од њих директно повезана са модерним обичајем. Антички грчки писац Атенеј из Наукратиса бележи у својој књизи Гозба софиста (Deipnosophistae) да је у античко доба грчко острво Родос имало обичај у којем су деца ишла од врата до врата обучена као ласте, певајући песму, којом су захтевала од власника куће да им дају храну и претила да ће направити несташлук ако власници куће одбију.Athenaeus. Deipnosophists 8.360b-d. Тврдило се да је ову традицију започео родоски законодавац Клеобул.

Средњовековна хришћанска ера

Соулинг thumb|200px|„Душни колач, душни колач, смилуј се свим хришћанским душама за душни колач.” — популарна енглеска рима за соулинг

Почевши још од 15. века, међу хришћанима је постојао обичај дељења душних колача (енгл. soul-cakes) током периода Задушница (од 31. октобра до 2. новембра). Људи би посећивали куће и узимали душне колаче, или као представници мртвих, или у замену за молитву за њихове душе.Cleene, Marcel. Compendium of Symbolic and Ritual Plants in Europe. Man & Culture, 2002. pp. 108. Quote: "Soul cakes were small cakes baked as food for the deceased or offered for the salvation of their souls. They were therefore offered at funerals and feasts of the dead, laid on graves, or given to the poor as representatives of the dead. The baking of these soul cakes is a universal practice". Касније су људи ишли „од парохије до парохије за Ноћ вештица, просећи душне колаче певајући испод прозора стихове попут овог: 'Душа, душе, за душни колач; Молим те, добра господарице, душни колач!'” Обично су тражили „милост свим хришћанским душама за душни колач”. Овај обичај је био познат као „соулинг” (енгл. Souling) и забележен је у деловима Британије, Фландрије, јужне Немачке и Аустрије.Miles, Clement A. (1912). Christmas in Ritual and Tradition. Chapter 7: All Hallow Tide to Martinmas. Шекспир помиње ову праксу у својој комедији Два племића из Вероне (1593), када Спид оптужује свог господара да „цвили као просјак на Задушнице”.The Two Gentlemen of Verona. Act 2, Scene 1. У западној Енглеској, углавном у окрузима који се граниче са Велсом, соулинг је био уобичајен. Према једном енглеском писцу из 19. века, „групе деце, обучене у фантастичне костиме […] ишле су по сеоским кућама и колибама, певајући песму и просећи колаче (који су се називали 'соал-кејкс'), јабуке, новац или било шта што би им домаћице дале”.Publications, Volume 16 (English Dialect Society), У Енглеској је соулинг остао важан део обележавања Задушница све до 19. века, како у протестантским тако и у католичким областима.

Пракса давања и једења душних колача наставља се у неким земљама и данас, као што је Португал (где је позната као Пао-пор-Деус и дешава се на Дан свих светих и Дан мртвих), као и на Филипинима (где је позната као Пангангалува и дешава се на Бадње вече свих светих). У другим земљама, соулинг се сматра пореклом праксе „трик или посластица”. У Сједињеним Државама, неке цркве су током периода Задушница позивале људе да дођу и добију слаткише од њих и нудиле да се „моле за душе њихових пријатеља, рођака или чак кућних љубимаца” док то чине.

Маминг Још од средњег века, традиција маминга (енгл. mumming) на одређене празнике постојала је у деловима Британије и Ирске. Укључивала је одлазак од врата до врата у костимима, извођење кратких сцена или делова представа у замену за храну или пиће. Обичај „трик или посластица” за Ноћ вештица можда потиче од веровања да су натприродна бића, или душе мртвих, лутале земљом у то време и да их је требало умирити.

Самхаин Можда је такође потекао од келтског фестивала Самхаин, који се одржавао од 31. октобра до 1. новембра, како би се означио почетак зиме, у Ирској, Шкотској и на Острву Мен, као и Calan Gaeaf у Велсу, Корнволу и Бретањи. Верује се да фестивал има претхришћанске корене. У 9. веку, Католичка црква је прогласила 1. новембар за Дан свих светих. Међу народима који су говорили келтским језицима, то се сматрало прелазним временом, када су духови или виле (Aos Sí), и душе мртвих, долазили у наш свет и били умиривани понудама хране и пића. Слична веровања и обичаји пронађени су и у другим деловима Европе. Сугерише се да је „трик или посластица” еволуирао из традиције у којој су људи имитирали духове, или душе мртвих, и примали понуде у њихово име. С. В. Педл сугерише да они „оличавају старе духове зиме, који су захтевали награду у замену за добру срећу”. Веровало се да имитирање ових духова или душа такође штити особу од њих.British Folk Customs, Christina Hole

Гајзинг

thumb|upright|left|Продавница за Ноћ вештица у Дерију, Северна Ирска. Маске за Ноћ вештица се у Ирској и Шкотској називају „лажна лица” (енгл. false faces). У Шкотској и Ирској, „гајзинг” (енгл. guising) – деца која иду од врата до врата прерушена – је секуларан, а деци се даје поклон у облику хране, новчића или „јабука или ораха за забаву за Ноћ вештица” (а у новије време чоколаде).Bannatyne, Lesley Pratt (1998) Pelican Publishing Company. Традиција се назива „гајзинг” због маски или костима (енгл. disguises) које деца носе. У дијалекту западне Шкотске, гајзинг је познат као „галошанс” (енгл. galoshans).Galoshans at Hallowe'en / News / Talk of the Towns. Greenock Telegraph. 27 Oct 2009. Retrieved 31 October 2011 У Шкотској су млади ишли од куће до куће у белом са маскираним, офарбаним или поцрнелим лицима, рецитујући риме и често претећи да ће направити несташлук ако не буду добродошли.Campbell, Oliver Frances (1900, 1902, 2005)

Гајзинг је забележен у Шкотској од 16. века, често за Нову годину. Записи црквеног савета Елгина наводе мушкарце и жене који су плесали за Нову годину 1623. Шест мушкараца, описаних као „гајзери” (енгл. guisers или gwysseris), извели су плес са мачевима носећи маске и визире који су им покривали лица у црквеном дворишту и у дворишту једне куће. Сваки је кажњен са 40 шилинга.William Cramond, The records of Elgin, 2 (Aberdeen, 1903), pp. 176-7

Запис о гајзингу за Ноћ вештица у Шкотској 1895. године описује маскиране људе који носе лампионе направљене од издубљених репа, посећујући домове како би били награђени колачима, воћем и новцем. У Ирској су деца у костимима обично говорила „Помозите забаву за Ноћ вештица” (Help the Halloween Party) на вратима власника кућа.

Маске за Ноћ вештица се у Ирској и Шкотској називају „лажна лица” (енгл. false faces). Писац који је користио шкотски језик забележио је гајзере у Ејру, Шкотска, 1890. године: Гајзинг је такође укључивао одлазак у богате домове, а 1920-их година дечаци су ишли у гајзинг за Ноћ вештица све до богатог Торнтонхола, Јужни Ланаркшир.John A. Walker (2002) Sergeant Jiggy . Cosmos Original Productions, 2002 Извештај о гајзингу 1950-их у Ардросану, Северни Ершир, бележи дете које је добило 12 шилинга и шест пенија, након што је куцало на врата широм комшилука и наступало.Stuart Christie (2002) The cultural and political formation of a west of Scotland "baby-boomer", Volume 1 . Retrieved 2010-11-11 Одрастајући у Дерију, у Северној Ирској, 1960-их, новинар листа The Guardian Мајкл Бредли сећа се да су деца питала: „Има ли ораха или јабука?”. У Шкотској и Ирској, деца би требало да добију посластице само ако изведу неки трик за укућане код којих иду. Ово обично има облик певања песме или рецитовања шале или смешне песме коју је дете научило напамет пре него што је кренуло. Иако је одлазак од врата до врата под маскама остао популаран међу Шкотима и Ирцима за Ноћ вештица, северноамеричка изрека „трик или посластица” постала је уобичајена 2000-их.

Ширење у Северну Америку 170px|thumb|Девојчица у костиму за Ноћ вештица 1928. године у Онтарију, Канада, истој провинцији где је шкотски обичај „гајзинг” први пут забележен у Северној Америци Аутор Николас Роџерс наводи рани пример гајзинга у Северној Америци 1911. године, где су новине у Кингстону, Онтарио, Канада, известиле да деца иду у „гајзинг” по комшилуку. Сам чланак детаљно описује праксу на следећи начин:

Америчка историчарка и ауторка Рут Една Кели из Масачусетса написала је прву књигу о историји овог празника у Сједињеним Државама; The Book of Hallowe'en (1919), и помиње соулинг у поглављу „Ноћ вештица у Америци”: „Укус за свечаности Ноћи вештица сада је проучавање старих традиција и одржавање шкотске забаве, користећи песму Роберта Бернса Halloween као водич; или одлазак у соулинг (a-souling) како су то Енглези радили. Укратко, ниједан обичај који је некада био поштован за Ноћ вештица сада није изашао из моде.” Кели је живела у Лину, Масачусетс, граду са 4.500 ирских имиграната, 1.900 енглеских имиграната и 700 шкотских имиграната 1920. године.U.S. Census, January 1, 1920, State of Massachusetts, City of Lynn. У својој књизи, Кели се дотиче обичаја који су стигли преко Атлантика: „Американци су их неговали и праве од овога прилику сличну ономе што је морала бити у својим најбољим данима преко океана. Сви обичаји за Ноћ вештица у Сједињеним Државама су директно позајмљени или прилагођени од оних из других земаља”.

Док се прво помињање „гајзинга” у Северној Америци јавља 1911. године, друго помињање ритуалног прошења за Ноћ вештица појављује се 1915. године, место непознато, а треће помињање у Чикагу 1920. године.Wright, Theo. E., "A Halloween Story," St. Nicholas, October 1915, pp. 1144. Mae McGuire Telford, "What Shall We Do Halloween?" Ladies Home Journal, October 1920,

Усклик „Трик или посластица!”