thumb|right|Мапа варварских народа Томаса Хоџкина у време Аугустула, из његовог дела Italy and Her Invaders. Локација Турцилинга је само претпоставка. Турцилинзи (такође Торцилинзи или Торкилинзи; , или ) били су опскуран варварски народ, или можда клан или династија, који се појављује у малом броју записа који се односе на неримске војнике у служби царства под Одоакром у 5. веку нове ере. Постоје одређени докази који сугеришу да је и сам Одоакар можда сматран Турцилингом.
Писац из 6. века, Јорданес, једини је скоро савремени извор који их помиње. Он је јасно ставио до знања да су војници Турцилинзи били присутни у римској војсци служећи под Одоакром у Италији за време владавине Ромула Аугустула (475–476), када су учествовали у његовом свргавању под Одоакровим вођством. Одоакар је описан као „краљ” Турцилинга, али и као владар војника Ругијаца, Херула и Скира. Под његовим вођством, ове снаге су убиле царевог оца, Ореста, и преузеле контролу над римском Италијом. Скири, Ругијци и Херули били су међу неколико неримских народа који су живели у средњем Подунављу у оквиру царства Атиле Хуна, и основали су независне поглававине након његове смрти 453. године. Много каснији извор, Павле Ђакон, изричито је навео Турцилинге заједно са Скирима, Ругијцима и Херулима, међу народима који су раније били међу средњоподунавским народима који су се борили за Атилу.
Као и код самог Одоакра, на основу сачуваних записа савременим научницима није било могуће да постигну консензус о пореклу, етничкој припадности и изворном језику Турцилинга. Осим Јорданеса и Павла Ђакона, научници такође верују да је грчки фрагмент који Одоакровог брата и оца назива Тиринжанима, исправно или погрешно користио тај термин да се односи на Турцилинге повезане са Одоакром. Неки научници иду корак даље и верују да су Турцилинзи били исто што и Тиринжани (Тиринзи). Израз који је користио Јорданес можда је чак био грешка. Тиринжани се први пут помињу у 5. веку као народ који је гајио корисну врсту коња, сличну онима које су гајили Бургунди. До 6. века основали су краљевство са седиште северно од Дунава, у данашњој Немачкој.
Други научни предлог о којем се расправља од 1980-их јесте да су Турцилинзи или Тиринжани можда на неки начин били повезани са ранијим Тервинзима. То је био готски народ из источне Европе, који је прешао Дунав и ушао у Римско царство у генерацијама пре Одоакра. Три имена укључена у ове спекулације не могу се, међутим, објаснити у смислу било каквих познатих правилних језичких еволуција. Ако су имена повезана, то је морало укључивати специфичне неспоразуме или идеје о којима се сада може само нагађати.
Примарни извори Сва употреба израза Турцилинзи можда потиче од само једног независног извора, писца из 6. века Јорданеса., Он је поменуо „Торкилинге” или „Торцилинге” (Thorcilingi, Torcilingi) у три описа Одоакра у својим делима, два пута у својој Гетици и једном у својој Романи.
Прво, према Јорданесу, када су варварски војници захтевали нешто италијанске земље на којој би се населили у замену за своју војну службу, били су одбијени. Међутим, Одоакар, „краљ Торцилинга” (), окупирао је Италију и убио римског војног заповедника Ореста, који је такође био отац дечака-цара Ромула Аугустула. За Одоакра су се бориле помоћне трупе разних варварских (неримских) народа, укључујући Скире и Херуле.Jordanes, Getica, XLVI.242 Енглески, Латински Друго, описујући исти след догађаја у својој Романи, Јорданес описује Одоакра као неког ко је „рода Рогус, ојачан гомилом Торцилинга, Скира и Херула” ().Jordanes, Romana, 344. Треће, када је Теодорих Велики тражио изговор за инвазију на Италију 493. године, он је упутио петицију источноримском цару Зенону подсећајући га да је град Рим у превирању под „тиранијом” (незаконитом владавином) краља Торцилинга и Рога ().Jordanes, Getica, LVII.291 Енглески, Латински
Рејнолдс и Лопез су приметили да Јорданес реч која се често преводи као „Ругијци”, а која се обично изједначава са именом средњоподунавског германског народа, доследно пише са „о”, а не са „у”, када говори о Одоакру. Они су предложили да се верзија у Романи може читати као „потомак особе по имену Рогус” и то повезују са чињеницом да је особа звана Рогас или Руга или Ругила забележена као Атилин стриц. Због тога су предложили да је одломак првобитно значио „краљ Торцилинга, из лозе Рогуса, са следбеницима Скирима и Херулима”. Други историчари су се успротивили овом преводу. На пример, Менхен-Хелфен је написао следеће: „Јорданес је свакако писао чудну врсту латинског, али значи чак и у најкваријем латинском ’по пореклу Рогус’, то јест ’Ругијац’.”
Вековима касније, Турцилинзи се такође помињу у делима Павла Ђакона, како у његовој Историји Лангобарда (Historia Langobardorum), тако и у Римској историји (Historia Romana). У уводном поглављу своје историје Лангобарда, он именује неколико народа укључујући Готе, Вандале, Ругијце, Херуле и „Турцилинге”, који су, каже, дошли из Германије у Италију. Даље наводи Лангобарде као касније придошлице из истог региона.Paul the Deacon, Historia Langobardorum, I.1 Енглески, Латински. Описујући народе под Одоакровом влашћу, који су се борили на његовој страни када је напао краљевство Ругијаца под Фелетејем, навео је Турцилинге и Херуле и „део Ругијаца”.Paul the Deacon, Historia Langobardorum, I.19 Енглески, Латински. У својој историји Рима, када набраја народе који су били под Атилом, Павле Ђакон је навео Херуле и Турцилинге „такође зване Ругијци” () као народе под њим са сопственим малим краљевима. Назначио је да су они били међу снагама које су могле бити позване за поход у Галију који се догодио 451. године.Paul the Deacon, Historia Romana, 14.2. У наредном одломку, Павле описује сусрет Одоакра са Светим Северином од Норика, након што је Орест протерао Јулија Непота из Рима. Каже да је Одоакар у то време ишао ка Италији са великом силом Херула подржаном помоћним трупама Турцилинга, „такође званих Скири” ().Paul the Deacon, Historia Romana, 15.7.
Краутшик примећује да је Менхен-Хелфен, у својој критици Рејнолдса и Лопеза, пропустио чињеницу да је Павле Ђакон заправо изједначио Торцилинге са Скирима у једном одломку, а са Ругијцима у другом. Ипак, он тврди да Павле није могао знати ни за један други извор осим Јорданеса, па се ова изједначавања могу посматрати као покушаји да се објасне неке збуњујуће Јорданесове примедбе у вези са Одоакровим краљевским титулама.
Постоји неколико каснијих референци на Турцилинге, али се генерално прихвата да су оне изведене из Јорданеса или Павла., , .
Фредегар, пишући средином 7. века, наводи народ Torci као становнике источне Европе. Клод Каен је тврдио да су они били остатак Турцилинга.
Језик и име Научници расправљају о томе да ли су Турцилинзи били германски народ који је говорио германским језиком, или пак хунски народ који је говорио туркијским језиком.
Од 19. века, Турцилинзи се традиционално сматрају Германима. Године 1837. Јохан Каспар Цојс, кога је следио Карл Миленхоф, предложио је да су Турцилинзи потекли од народа 'Ρουτίχλειοι (Routikleioi) који се помиње у Географији Птолемеја (II.11.7) као становници у близини Балтичког мора у другом веку. Ова специфична теза захтева сложену етимолошку аргументацију, коју научници више не прихватају.
Године 1946, Рејнолдс и Лопез су тврдили да је Одоакров отац заправо био Хун, те да су Торцилинзи и Скири такође били Хуни. Ово се заснива на чињеници да је савремени извор Приск описао човека са истим именом као Одоакров отац, Едекон, као Хуна. Овај предлог је критиковао Менхен-Хелфен у саопштењу из 1947. године, али је идеја постала утицајна, прихватили су је познати историчари као што су Џ. М. Волас-Хадрил и Е. А. Томпсон, а укључена је и у други том референтног дела Prosopography of the Later Roman Empire (PLRE), иако су многи научници наставили да улажу приговоре.
Проблему идентификације понекад се приступа и путем етимологије. Етимолошки предлози су повезани са питањем да ли су Турцилинзи били Германи или не. Корен Turci- навео је неке научнике да сугеришу да су они били племе које је говорило туркијским језиком. Суфикс -ling је германски, и означава чланове лозе, обично оне који потичу од заједничког претка. Ким верује да је име германизација туркијског имена.
Многи историчари, као што је Хервиг Волфрам, наставили су да прихватају да су имена Одоакра и његове породице била германског порекла. Међутим, он је тврдио да је расправа о томе да ли су били Хуни бесмислена, јер под Атилом вероватно није постојао посебан скирски политички идентитет. Веровао је да је могуће да су Турцилинзи били скирски краљевски клан, или исто што и Тиринжани.
Могуће везе са Тиринжанима или Тервинзима У новијој науци, Турцилинге су идентификовали са Тиринжанима Хелмут Кастрицијус и Волфрам Брандес, и овај закључак је почео да добија све веће прихватање. Резоновање се заснива на чињеницама да Суда, очигледно се ослањајући на савременог историчара из 5. века, описује Одоакровог брата Онулфа као Тиринжанина по оцу и Скира по мајци. Док неки научници тврде да је Суда (или њен извор) у заблуди, други научници, попут Брандеса, тврде да је име „Торцилинзи”, које се изворно налази само код Јорданеса, оно које је погрешно. Иако не постоји стандардно лингвистичко објашњење за промену у речи, Брандес тврди да је то могао бити једнократни неспоразум настао постојањем сличног термина Turci.
Хјун Ђин Ким, насупрот томе, сматра да Суда садржи хиперкорекцију писара који није препознао Турцилинге. Јорданес такође одвојено помиње и Торцилинге, у контексту Одоакра, и Тиринжане. Што се тиче ових других, он једном помиње Херманафрида, краља „Тиринжана”, једном „Тиринжане” који живе северно од Алеманија, и једном њихов квалитет коња, у одломку где постоји неколико варијанти писања у манускриптима (Thyringi, Tyringi, Thiringi, Thoringi, Thoring).Jordanes, Getica, LV.280, LVIII.299, III.21 Ким тврди да су Турцилинзи били „племе туркијског говорног подручја под хунском влашћу... вероватно мешовитог порекла... са могућом германском и туркијском (хунском) мешавином”. Каен је такође тврдио да су они били Хуни који су говорили туркијским језиком.
Такође постоји научни предлог да су Тиринжани на неки начин били наставак Тервинга. То је био готски народ из источне Европе, који је прешао Дунав и ушао у Римско царство у генерацијама пре Одоакра. Три имена укључена у ове спекулације не могу се, међутим, објаснити у смислу било каквих познатих правилних језичких еволуција. Ако су имена повезана, то је морало укључивати специфичне неспоразуме или идеје о којима се сада може само нагађати.
Референце
Литература
Jordanes. The Origins and Deeds of the Goths. Charles C. Mierow, trans. Last modified 22 April 1997.
Prosopography of the Later Roman Empire - volume=2
Paul the Deacon (1907). Historia LangobardorumIV.xlii William Dudley Foulke, trans.
Категорија:Стари народи Европе Категорија:Гвоздено доба Категорија:Велика сеоба народа