Suillus sibiricus је гљива из породице Suillaceae.

У Северној Америци се обично назива сибирски клизави зујак. Филогенетска анализа је показала да је S. sibiricus уско повезан са S. umbonatus и S. americanus и да је заправо могуће да је конспецифичан са овом другом врстом.

Плодна тела имају слузаве капе по влажном времену, које могу достићи пречник и до 10 центиметара. На доњој страни капе налазе се жуте угласте поре које су модричасте до боје цимета. Стабљика је висока до 8 центиметара и широка 2,5 центиметра и обично има прстен, остатак делимичног вела који прекрива плодно тело у његовом раном развоју.

Налази се у планинама Европе, Северне Америке и Сибира, строго повезан са неколико врста бора. Због свог специфичног станишта и реткости у Европи, одабран је за уврштавање у неколико регионалних Црвених листа.

Таксономија Врсту је први пут научно описао амерички миколог Ролф Сингер 1938. године под именом Ixocomus sibiricus, на основу материјала који је сакупљен испод Pinus cembra var. sibirica на Алтајским планинама у централној Азији. Године 1945. пребацио ју је на род Suillus. Александар Х. Смит је врсту назвао Boletus sibiricus 1949. године, али се то данас сматра синонимом. Сингер је 1951. године назвао подврсту S. sibiricus subsp. helveticus, на основу материјала који је сакупио Жил Фавр из Швајцарске 1945. године. Рој Вотлинг је касније сматрао да је ово nomen nudum - није објављено са адекватним описом и стога се не може квалификовати као формално научно име.

Према Сингеровом аранжману из 1986. године, S. sibiricus је класификован у подсекцију Latiporini секције Suillus у роду Suillus. Секција Suillus обухвата врсте са жлезданим тачкама на стабљици и делимичним велом који постаје апендикулатан на ивици шешира. Карактеристике врста у подсекцији Latiporini укључују отиске спора боје цимета без маслинасте нијансе и широке поре на доњој страни шешира (шире од 1 мм када сазри). Остале врсте у подсекцији укључују S. flavidus, S. umbonatus, S. punctatipes и S. americanus.

Филогенетска анализа различитих дисјунктних врста рода Suillus из источне Азије и источне Северне Америке открила је да S. sibiricus формира добро утврђену кладу са S. americanus и S. umbonatus; ове везе потврђује претходна анализа (1996), која је користила већи узорак врста Suillus за одређивање таксономских односа у роду. Унутар ове кладе, S. umbonatus и амерички S. sibiricus могу се одвојити од остатка групе. Међутим, филогенетски односи међу тестираним изолатима одређени различитим методама анализе нису увек конзистентни и не могу се са поуздањем утврдити. Генерално, у овој клади је откривена мала филогенетска дивергенција.

Опис Плодно тело врсте Suillus sibiricus је вргањ средње величине. Шешир је у почетку хемисферичан и сламнато жуте боје, али се са зрењем шири и коначно спљошти, постајући тамнији са црвенкасто-смеђим мрљама или фибрилама. Пречник шешира је до 10 cm. Кутикула шешира је слузава, посебно када је влажна и може се ољуштити. Делимични вео се протеже од стабљике до периферије шешира код незрелих примерака. Код зрелих примерака, он је облитериран, остављајући филцасти прстен око стабљике и фрагменте који висе са периферије шешира. Цевчице су у почетку жуте, али постају смеђе, прирасле или благо низбрдо. Поре су угласте, шире од 1 mm у пречнику и исте боје као и цевчице, али се мрље прљаво ружичасто или вино боје када се нагњече. Цевчице које чине поре су дугачке 7 до 10 mm. Могу бити присутне капљице које остављају тамносмеђе мрље након сушења.

Стабљика је цилиндрична, висока до 8 цм и широка 2,5 цм. Жуте је боје, а према основи постаје ружичаста до црвена и прекривена је гранулама које постају тамније како плодно тело сазрева. Делимични вео, а касније и прстен, је памукаст, прљаво беле боје и причвршћен је за горњу трећину стабљике. Пошто је прстен краткотрајан, није увек присутан; сматра се да плодна тела која се развијају у сувим условима имају мање шансе да имају прстен. Месо је бледожуто и постаје црвено-смеђе када се оштети. У почетку је чврсто, а са зрелошћу постаје све мекше. Наслаге спора су смеђе боје. Споре су елипсоидне, величине 9–12 са 3,8–4,5 μm, танкозидне и глатке када се виде кроз микроскоп. Базидије (ћелије које носе споре) су паљустастог облика, са четири споре, и мере 22–34 са 5–8 μm. Месо поцрвени, а затим поцрни када се нанесе раствор калијум хидроксида. Са раствором гвожђе(II) сулфата, месо полако мења боју у сиву.

Сличне врсте У Северној Америци, Suillus americanus има сличан изглед, али источније распрострањен. Повезан је са источним белим бором. Иако су неки аутори покушали да разликују ова два таксона користећи ширину стабљике или разлике у обојености плодног тела, признаје се да су ове карактеристике променљиве и зависе од фактора околине. Филогенетска анализа Вуа и колега (2000) сугерише да би два таксона могла бити иста, иако ће бити потребно више узорака из различитих географских подручја да би се то потврдило.

Распрострањеност и станиште Суиллус сибирикус је забележен у деловима Европе, Северне Америке и Сибира. Гљива формира строге ектомикоризне асоцијације са боровима подрода Strobus. То укључује швајцарски бор (Pinus cembra) у Алпима и Татрама централне Европе, македонски бор (P. peuce) на Балкану, западни бели бор (P. monticola) и гранасти бор (P. flexilis) на пацифичком северозападу Северне Америке, P. banksiana у Квебеку, Канада, и сибирски бор (P. sibirica) и сибирски патуљасти бор (P. pumila) у Сибиру и на руском Далеком истоку. Распрострањеност гљиве је стога ограничена распрострањеношћу дрвета домаћина. Такође је показано да је S. sibiricus способан да формира ектомикоризу са хималајском врстом P. wallichiana у условима чисте културе у лабораторији.

Гљива је ретка у Европи и њена распрострањеност обично одговара високим надморским висинама на или близу алпске границе шума. Налази се у најмање 11 земаља, и укључена је у Црвену листу 8 земаља. Сматра се критично угроженом у Чешкој Републици. Европски савет за заштиту гљива (ECCF) предложио је да се Suillus sibiricus наведе у Додатку II Бернске конвенције. Фактори који угрожавају станиште S. sibiricus укључују крчење шума и изградњу скијашких стаза и друге инфраструктуре за зимске спортове.

Гљива плодовито рађа лети и јесени у Европи и у западној Северној Америци где се често обилно јавља. Северноамеричко распрострањеност протеже се на југ до Нуево Леона у Мексику.

Јестивост Сибирска гљива (Suillus sibiricus) је наводно јестива, али нема никакву комерцијалну или кулинарску вредност То је једна од преко 200 врста печурака које се често сакупљају за конзумацију у Непалу. Аутори су различито описивали њен укус као киселкаст (Европа) и непрепознатљив или благо горак (Северна Америка). Њен мирис није препознатљив. Може изазвати алергијске реакције.

Галерија

Референце

Спољашње везе https://www.gbif.org/species/5239886 https://www.inaturalist.org/taxa/346968-Suillus-sibiricus Категорија:Boletales