Петар Вукићевић (Светлић, 14. јануар 1862 — Београд, 29. септембар 1941) био је српски математичар и један од првих српских доктора математике. Познат је по раду на теорији линеарних диференцијалних једначина и доприносу развоју математичког и средњошколског образовања на територији Краљевине Србије.

Биографија Вукићевић је рођен 14. јануара 1862. године у селу Светлић код Крагујевца, као најстарије од десеторо деце. Основну школу завршио је у Чумићу, а Крагујевачку гимназију уписао је 1874. године. Након завршених студија на Природно-математичком одсеку Велике школе у Београду 1886. године, постао је асистент на предметима Нацртна геометрија и Теоријска математика.

Као државни стипендиста, 1889. године упућен је на докторске студије у Берлин, где је 1894. године одбранио докторат са дисертацијом под називом „Die Invarianten der linearen homogenen Differential-Gleichungen n-ter Ordnung” (Инваријанте линеарних хомогених диференцијалних једначина n-тог реда). Тиме је постао један од првих пет Срба који су у 19. веку стекли докторат из математике.

У својој докторској дисертацији, Вукићевић је приложио и кратку аутобиографију (Vita), у којој описује свој образовни пут и менторе:

Научни рад Докторска дисертација „Die Invarianten der linearen homogenen Differential-Gleichungen n-ter Ordnung” бави се инваријантама линеарних хомогених диференцијалних једначина n-тог реда. Овим радом Вукићевић је допринео теорији линеарних обичних диференцијалних једначина — области која је фундаментална у математици и примењеној анализи. Иако његови научни радови нису бројни у поређењу са неким савременицима, његова дисертација је у свом времену добила признање, а резултати су коришћени у каснијим студијама о диференцијалним једначинама.

Каријера и педагошки рад Након повратка из Берлина 1894. године, Вукићевић није добио место професора на Великој школи. На конкурсу за професора био је у конкуренцији са Михаилом Петровићем Аласом, који је добио ту позицију.

У периоду 1895–1904. радио је као професор математике у Другој београдској гимназији. Од 1897. до 1902. године био је асистент математике на Великој школи, где је бринуо о тек основаној библиотеци Математичког семинара, а 1898. године држао је предавања у оквиру Семинара.

Био је један од оснивача Професорског друштва 1904. године, у коме је обављао функције потпредседника и благајника. Удружење је издавало часопис „Дом и школа”, намењен просветној омладини. Бавио се и стручно-педагошким радом; учествовао је у изради планова и програма за средње школе, а саставио је и преводио уџбенике „Геометрија” за више разреде средњих школа, као и „Аритметика и алгебра”. Упркос позитивним оценама, ти уџбеници су остали у рукопису.

Каснији живот и задужбинарство Неуспех на конкурсу 1894. године, као и административне мере које су ограничавале број наставника на Великој школи, негативно су утицали на наставак његове академске каријере. Након периода рада као асистент и гимназијски професор, није се вратио активном научном раду.

Пензионерске дане проводио је у Београду, а повремено је одлазио у родни Светлић, где је давао бесплатне часове математике деци. Такође је основао фондове — у тестаменту је одредио да део његовог иметка буде коришћен за откуп књига од Српске књижевне задруге и слање школама које је одредио (школе у Чумићу, Светлићу, Трнави, Лужницама и Државној гимназији у Сомбору).

Референце

Категорија:Српски математичари Категорија:Крагујевчани Категорија:Доктори математичких наука