Џорџ Пепард (1. октобар 1928 – 8. мај 1994) био је амерички глумац. Добио је главну улогу као писац у успону, Пол Варјак, када је глумио уз Одри Хепберн у филму Доручак код Тифанија (1961), а касније је тумачио лик заснован на Хауарду Хјузу у филму „The Carpetbaggers“ (1964). На телевизији је играо главну улогу милионера, истражитеља осигурања и детектива Томаса Баначека у мистериозној серији „Баначек” из раних 1970-их. Глумио је пуковника Џона „Ханибала” Смита, вођу одметничког одреда командоса који пуши цигаре, у акционој телевизијској серији „The A-Team“ из 1980-их.
Рани живот Џорџ Пепард Млађи је рођен 1. октобра 1928. године у Детроиту, син грађевинског извођача Џорџа Пепарда Старијег и учитељице певања Вернел Рорер Пепард. Његова мајка је имала пет побачаја пре него што је родила Џорџа. Његова породица је изгубила сав новац током Велике депресије, а његов отац је морао да остави Џорџа и мајку у Детроиту док је отишао да тражи посао. Пепард је одрастао у предграђу Детроита, Дирборну, у Мичигену. Завршио је средњу школу у Дирборну 1946. године. Пепард се пријавио у Амерички марински корпус 8. јула 1946. године и напредовао је до чина каплара, напуштајући корпус на крају свог пријема у јануару 1948. године.
Током 1948. и 1949. године студирао је грађевинарство на Универзитету Пердју, где је био члан позоришне трупе Пердју Плејмејкерс и братства Бета Тета Пи. Заинтересовао се за глуму, посебно поштовалац Волтера Хјустона. „Једноставно сам одлучио да не желим да будем инжењер“, рекао је касније. „То је била најбоља одлука коју сам икада донео.“https://www.newspapers.com/article/the-los-angeles-times-kelly-faces-busy-t/171311376/
Пепард се затим пребацио на Карнеги институт за технологију (сада Универзитет Карнеги Мелон) у Питсбургу, где је стекао диплому основних студија 1955. године. (Требало му је дуже него обично јер је напустио школу на годину дана када му је отац умро 1951. године и морао је да заврши очеве послове.) Такође се усавршавао у позоришту Питсбург Плејхаус. Док је живео у Питсбургу, Пепард је радио као радио ди-џеј у WLOA у Брадоку, Пенсилванија. Док је давао извештаје о временској прогнози, чувено је називао надолазеће снежне метеже „метежи тока“. Ово је анегдота коју је поновио у неколико каснијих интервјуа, укључујући и онај са бившим играчем НФЛ-а Рокијем Блајером за WPXI.
Поред глуме, Пепард је био пилот. Део свог меденог месеца 1966. године провео је обучавајући се да лети својим Лирџетом у Вичити, Канзас.
Каријера Позориште Пепард је дебитовао на сцени 1949. године у позоришту Питсбург Плејхаус. Након пресељења у Њујорк, Пепард се уписао у Глумачки студио, где је студирао Метод са Лијем Стразбергом. Током овог периода радио је разне послове како би се издржавао, као што су рад као ди-џокеј, радио инжењер, предавач мачевања, вожња таксија и механичар у радионици за поправку мотоцикала.
Радио је у летњем амбијенту у Новој Енглеској и наступао је на отвореном Орегонском Шекспировом фестивалу у Ашланду, Орегон, две сезоне.
У августу 1955. године, наступио је у представи „Сунчани сат“.
Рани телевизијски наступи и прелазак на филм Радио је као таксиста док није добио своју прву улогу у представи „Lamp Unto My Feet“. Појавио се са Полом Њуманом у представи „The United States Steel Hour“ (1956), као певајући, гитариста бејзбол играч Пајни Вудс у представи „Bang the Drum Slowly“, у режији Данијела Петрија.
Појавио се у епизоди позоришта Крафт, „Flying Object at Three O'Clock High“ (1956).
У марту 1956. године, Пепард је био на сцени, ван Бродвеја, у представи „Beautiful Changes“.
У априлу 1956. појавио се у сегменту епизоде „Cameras Three“ изводећи из представе „The Shoemaker's Holiday“; Њујорк тајмс је назвао његов наступ „заводљивим”.
У јулу 1956. потписао је уговор за свој филмски деби у представи „The Strange One“ у режији Џека Гарфејна, заснованој на представи „End as a Man“. Био је то први филм Гарфејна као редитеља и Калдера Вилингема као продуцента, плус за Пепарда, Бена Газару, Џефрија Хорна, Пета Хингла, Артура Сторча и Клифтона Џејмса. Снимање је одржано на Флориди. „Не бих рекао да сам био нервозан“, рекао је Пепард, „само узбуђен.“
По повратку у Њујорк, наступио је у телевизијској представи „Out to Kill“ за Kraft. У септембру се придружио глумачкој постави представе „Girls of Summer“ у режији Џека Гарфејна са Шели Винтерс, Сторч и Хинглом, уз насловну песму коју је извео Стивен Сондхајм. Филм је стигао на Бродвеј у новембру. Брукс Аткинсон је рекао да Пепард „вешто игра лукавог, злонамерног учитеља плеса“. Имао је само кратку продукцију.
Највећи део његовог рада у то време био је за телевизију: „The Kaiser Aluminum Hour“ („A Real Fine Cutting Edge“, режија Џорџ Рој Хил), „Studio One“ у Холивуду („A Walk in the Forest“), „The Alcoa Hour“ („The Big Build-Up“ са Е. Г. Маршалом), „Matinee Theatre“ („End of the Rope“ са Џоном Друом Баримором, „Thread That Runs So True“, „Aftermath“), „Kraft Theatre“ („The Long Flight“), „Alfred Hitchcock Presents“ („The Diplomatic Corpse“, са Питером Лором у режији Пола Хенрида) и „Sumnja“ („The Eye of Truth“ са Џозефом Котеном према сценарију Ерика Амблера). „The Strange One“ је изашао у априлу 1957. године, али упркос неким јаким критикама – „The New York Times“ је назвао Пепарда „одлучним”. – није био финансијски успешан.
У септембру 1957. године, појавио се у пробној изведби представе Роберта Тома, „The Minotaur“, у режији Сиднија Лумета.
Пепард је играо кључну улогу у филму „Мали месец Албана“ (1958) заједно са Кристофером Пламером за улазак у Кућу славних Холмарка. „Лос Анђелес тајмс“ га је назвао „одличним”.
У мају 1958. Пепард је одиграо своју другу филмску улогу, споредну улогу у филму о Корејском рату „Pork Chop Hill“ (1959) у режији Луиса Мајлстоуна. Делимично је изабран за улогу зато што је био непознат филмској публици.
У мају 1958. појавио се у штампаној представи „Пливање у мору“.
У октобру 1958. Пепард се појавио на Бродвеју у представи „Задовољство његовог друштва“ (1958) са Сирилом Ричардом у главној улози, који је такође режирао. Пепард је играо дечка који жели да се ожени Долорес Харт, која је била Ричардова ћерка; „Њујорк тајмс“ је назвао Пепарда „дивним”. Представа је била хит и играла се годину дана.
Током приказивања серије, Пепард је успешно прошао аудицију за МГМ-ов филм „Дом са брда“ (1960) и студио је потписао дугорочни уговор са њим – што није желео, али је био услов за филм. У фебруару 1959. године, Хеда Хопер је објавила да ће Пепард напустити Компанију како би снимила два филма за МГМ: „Дом са брда“ и „Подземници”.
„Дом са брда“ је био престижни филм који је режирао Винсенте Минели, а у којем је главну улогу играо Роберт Мичам, који је играо Пепардовог оца. У њему је глумило неколико младих глумаца које је МГМ желео да развије, укључујући Пепарда, Џорџа Хамилтона и Луану Патен. Током снимања, Пепард је рекла: „Брандо је мртав таленат – видела сам га у „Младим лавовима“ – али је рекла да је Пек „човек од интегритета као звезда и особа. Ли Стразберг је једина особа коју познајем која је бриљантна.“https://www.newspapers.com/article/the-los-angeles-times-young-men-of-movie/171311874/
„Желим да будем глумац и да сам поносан на свој занат“, рекла је Пепард. „Волео бих да будем глумац који је звездан, али бити звезда је нешто на шта не можете рачунати, док је глума нешто на чему могу да радим.“ Био је то успех на благајнама, иако је висока цена филма значила да није био профитабилан.
Пепардов следећи филм за МГМ био је Подземни, адаптација романа Џека Керуака из 1958. године, у којем је глумила и Лесли Карон. Филм је пропао, а Пепард је након тога рекао: „Нисам могао да будем ухапшен“.
Намеравао је да након Подземних врати на Бродвеј са Џули Харис у представи „Топло полуострво“, али се то није догодило. У априлу 1959. Хеда Хопер је рекла да ће глумити у Чатокви, али то није снимљено све до деценије касније, са Елвисом Прислијем у улози филма „Невоље са девојкама“ (1969). Крајем 1959. године, Хопер је предвидео да ће Пепард бити велика звезда, рекавши да „има велику емоционалну снагу, одличан је спортиста и тумачи необичне ликове попут оних у којима је Џејмс Дин бриљирао“. Сол Сигел је најавио да ће играти главну улогу у филму „Две недеље у другом граду“.(Кирк Даглас ју је на крају играо). Такође је најављен за улогу Артура Блејка у филму о првим Олимпијским играма под називом „Седам из Америке“, који никада није снимљен./
Пепард се вратио на телевизију да глуми у епизоди антологијске серије „Startime“, „Incident at a Corner“ (1960) у режији Алфреда Хичкока заједно са Вером Мајлс.
Глумио је Тедија Рузвелта на телевизији у епизоди серије „Our American Heritage“, „The Invincible Teddy“ (1961).
Слава мини|лево|Џорџ Пепард у филму „Доручак код Тифанија“ (1961) Његов добар изглед, елегантно понашање и глумачке вештине донели су Пепарду његову најпознатију филмску улогу као Пол Варјак у филму „Доручак код Тифанија“ са Одри Хепберн, заснованом на истоименој новели Трумана Капотеа. Редитељ Блејк Едвардс није желео Пепарда, али су га продуценти одбили. Добио је улогу у јулу 1960. Током снимања, Пепард се није слагао ни са Хепберн ни са Патришом Нил, а ова га је назвала „хладним и уображеним“.
У новембру 1961. године, један новински чланак га је назвао „следећом великом ствари“. Пепард је рекао да је одбио две ТВ серије и да се „концентрише на улоге на великом платну“. Његов уговор са МГМ-ом био је на два филма годишње, што је омогућавало један спољни филм и шест ТВ наступа годишње, плус право да глуми у представи сваке друге године. „У серији немате времена да развијете лик“, рекао је. „Нема припрема; у првом сегменту сте већ успостављени.“https://www.newspapers.com/article/the-los-angeles-times-george-peppard-giv/171312158/
Требало је да се појави у филму „Ненаоружани у рају“, који није снимљен. Купио је сценарио Роберта Блиса под називом „Бејби разговор“, али ни он није снимљен.
Уместо тога, МГМ му је доделио главну улогу у свом епском вестерну „Како је освојен Запад“ 1962. године. (Његов лик се протезао кроз три дела епизодне екстраваганције Синерама.) Био је то велики хит.
Након тога је написао ратну причу за Карла Формана, „Победници” (1963), снимљену у Европи. Понуђено му је 200.000 долара да се појави у филму „Дуги бродови“, али није желео да иде у Југославију шест месеци. Планирао је да сними филм „Следећи пут када волимо“ са Росом Хантером, али никада није снимљен.
Глумио је у филму „The Carpetbaggers“, 150-минутној саги о немилосрдном, Хјузовом авијацијском и филмском могулу, заснованој на истоименом бестселеру Харолда Робинса. У глумачкој постави је била и Елизабет Ешли, која је током снимања имала аферу са Пепардом, а касније се удала за њега. Описала га је као „неку врсту нордијског бога – високог два метра са прелепом плавом косом, плавим очима и телом из сваке тинејџерске фантазије навијачице из средње школе“. Ешли је тврдила да Пепард „никада није каснио на сет и да је имао само презир према глумцима који нису били довољно професионални да то одрже на окупу“.
Додала је да Пепард:
Никада није био један од оних глумаца који верују да је његов посао да узме новац, погоди циљ, изговори реплику и пусти то да се деси. Осећао је да као звезда изнад титуле има одговорност да употреби своју снагу и снагу како би покушао да је учини бољом и то никада није престало код њега. Био је неумољив у вези с тим, до те мере да су многи руководиоци и редитељи почели да сматрају да је досадан. Али заиста талентовани људи су волели да раде са њим због све његове дивне креативне енергије.
„Моји наступи су ме досађивали“, рекао је Пепард у интервјуу из 1964. године, додајући да је његова амбиција била да пружи „једну сјајну представу. И морам рећи да се осећам помало преувеличано што тежим томе. Али то је циљ, као хокејашки гол. Мислим да имам избор... не исхода већ циља. А мој циљ је та једна представа.“