Пут на исток (енгл. Way Down East) је амерички неми мелодрамски филм из 1920. године, који је режирао Дејвид. В. Грифит, а у главним улогама наступа Лилијан Гиш. Филм представља једну од четири адаптације истоимене позоришне драме из 19. века ауторке Лоти Блер Паркер. Пре Грифитове верзије снимљена су два ранија немa филма, као и звучна верзија из 1935. године са Хенријем Фондом у главној улози.

Грифитова адаптација најпознатија је по кулминантној сцени, у којој је лик Лилијан Гиш спашен од сигурне погибије на леденој реци, једној од најупечатљивијих секвенци у историји немог филма.

Радња Ана је сиромашна сеоска девојка коју заводи и превари Ленокс, углађени заводник из града, представивши јој лажни брак. Када Ана затрудни, он јој открива истину, да никада нису били венчани, и напушта је. Ана сама рађа дете, које назива Траст Ленокс, у јефтином пансиону.

Након што јој беба умре, Ана лута све док не пронађе посао код сквајра Барлета. Његов син Дејвид, иако неформално верен, заљубљује се у њу, али га она одбија због своје „срамне” прошлости. Убрзо се појављује Ленокс као стари пријатељ породице Барлет, овога пута заинтригиран локалном девојком Кејт. Када препозна Ану, покушава да је убеди да оде, али она одбија, тврдећи да није ништа лоше урадила, и обећава да неће открити њихову заједничку прошлост.

Истина ипак излази на видело када газдарица из пансиона, током посете Барлетовима, препозна Ану. Градска оговарачица Марта обавештава сквајра Барлета о њеној прошлости, након чега је он, бесан и згражен, избацује из куће усред снежне олује. Ана одлази, али пре него што оде, јавно именује угледног Ленокса као свог обманитеља и оца мртвог детета.

Изгубљена у снежној мећави, Ана пада у несвест и завршава на санти леда која плута низ реку према водопаду. У последњем тренутку је спасава Дејвид, који је предводио потрагу за њом. Филм се завршава њиховим венчањем и њеном коначном искупљеношћу.

Глумачка постава

Лилијан Гиш — Ана Мур Ричард Бартелмес — Дејвид Барлет Лоуел Шерман — Ленокс Сандерсон Бар Мекинтош — сквајр Барлет Кејт Брус — мајка Барлет Мери Хеј — Кејт, братаница сквајра Барлета Крејтон Хејл — професор Емили Фицрој — Марија Пул, газдарица Портер Стронг — Сет Холкомб Едгар Нелсон — „Хај” Холер Морган Белмонт — Дијана Тремонт Вивија Огден — Марта Перкинс Џорџ Невил — констабл

Продукција десно|мини|248x248п|Били Бицер (иза Патеове камере) са Грифитом на локацији снимања. Редитељ Д. В. Грифит откупио је филмска права на причу, која је првобитно била позоришна драма Лоти Блер Паркер, касније проширена од стране Џозефа Р. Гризмера. Његова супруга, велшка глумица Фиби Дејвис, постала је препознатљива по улози у тој представи, у којој је наступила више од 4.000 пута између 1897. и 1909. године, што ју је учинило једном од најпопуларнијих позоришних продукција у Сједињеним Државама. Дејвис је преминула 1912. године, након више од деценије турнеја са представом.

Иако је прича заступала викторијанске и америчке моралне идеале 19. века, сматрана је застарелом у време када је филм сниман, 1920. године.

Права на причу купљена су за 175.000 долара, што је за то време био изузетно висок износ.

Према неким изворима и новинским огласима из тог периода, једна секвенца филма је снимљена у раној колорној техници, могуће у Техниколору или Призмаколору.

Глумица Кларин Симор, која је претходно глумила у четири Грифитова филма, првобитно је била ангажована за улогу Кејт, братанице сквајра Барлета. Након њене изненадне смрти, улогу је преузела Мери Хеј, а све сцене су поново снимљене.

Позната сцена спасавања на санти леда снимана је у месту Вајт Ривер Џанкшон у савезној држави Вермонт. За сцене је коришћен прави водопад, иако је био висок свега неколико стопа. Снимак који приказује велики пад воде снимљен је на Нијагариним водопадима.

Да би се сцена снимила, лед је морао бити пилом сечен или динамитом разбијан. Испод камере је непрестано горела мала ватра како се уље не би смрзло, а сам Грифит је током снимања задобио промрзлине на једној страни лица.

Како тада нису коришћене дублерке, Лилијан Гиш и Ричард Бартелмес извели су све опасне сцене лично. Гиш је током снимања смрзла косу и изгубила осећај у руци, која јој је остала делимично оштећена до краја живота.

Идеја да стави руку и косу у воду била је њена лична иницијатива.

Сцена у којој санте падају преко водопада снимљена је ван сезоне, па су санте у ствари биле дрвене конструкције.

Кинематографски гледано, ова секвенца представља један од најранијих примера паралелне радње у филмској уметности.

Цензура thumbtime=6|мини|249x249п|Филм Као и многи други филмови Д. В. Грифита, и Пут на исток био је подложан цензури од стране појединих америчких државних филмских одбора.

На пример, цензорски одбор Пенсилваније наложио је више од 60 измена у филму, укључујући уклањање сцена лажног венчања и меденог месеца између Ленокса и Ане, као и сваког наговештаја њене трудноће, чиме је суштински уништена централна драмска линија филма.

Због тога су гледаоци у тој држави могли бити збуњени када се дете изненада појављује у радњи, непосредно пре своје смрти.

Додатно, цензори су избацили и сцене у којима жене из вишег друштва пуше цигарете, као и интертитл са еуфемизмом „wild oats” („диваљи младићки пориви”), сматрајући их неприкладним за публику.

Пријем и зарада Иако је Пут на исток био најскупљи филм Д. В. Грифита до тада, показао се и као један од његових најуспешнијих у комерцијалном смислу. Филм се убраја у четврти највећи зарађивач међу свим немим филмовима у историји кинематографије, остваривши приход већи од 4,5 милиона долара на биоскопским благајнама 1920. године.

Према наводима савременика, Пут на исток је био „други најисплативији филм редитеља, одмах иза његовог остварења Рођење једне нације (1915)”.

Филм је прво приказиван као „роудшоу” продукција (са ограниченим пројекцијама по великим градовима), након чега је током редовне биоскопске дистрибуције зарадио додатних 2 милиона долара.

Укупно, филм је остварио приближно 1 милион долара профита, што га је учинило једним од највећих хитова свог времена.

Ретроспективне оцене десно|мини|249x249п|Сцена са Бартелмесом и Гиш. Након јавне пројекције филма 1994. године, критичар Марк Адамо из листа The Washington Post посебно је истакао глумачку снагу Лилијан Гиш и иновативни филмски стил редитеља Д. В. Грифита: „Задивљујуће у овом филму није то што га дотрајали конвенционални оквири мелодраме из 1890-их прате у сваком кадру. (Чак је и наводни пионирски феминизам овог филма застарео: библијски интертитлови нам говоре да је прича о невиној Лилијан Гиш која постаје жртва раскалашног заводника, ‘прича о Жени’.) Оно што заиста фасцинира јесте то што је толико тога у Гишиној снажној, духовитој и интуитивној глуми, нарочито у делу где носи своје ванбрачно дете, успело да превазиђе време, место и технологију. Једнако импресивно је и Грифитово моћно настојање да кроз уметничке сцене у природи, необичне крупне кадрове и смело постављене сцене створи нов, изразито филмски стил.”

Касније, 2007. године, критичар Пол Бренер у својој анализи Грифитовог опуса оценио је Пут на исток као једно од редитељевих најбољих и најумеренијих дела, ослобођено његове типичне моралистичке проповеди: „Многи Грифитови филмови пате од наметљивог морализовања, осећаја да Бог говори народу, па чак и отвореног расизма. Али Пут на исток показује величину Грифита без потребе да гледалац пролази кроз ‘Беседу на гори’ или ‘Јахање Клана’. Овде Грифитова психотична нарав, за промену, није стала на пут добром филму.”

Види још

100 година АФИ-ја... 100 љубавних прича

Референце

Спољашње везе

Пут на исток at SilentEra.com Пут на исток at The Greatest Films by Tim Dirks

Категорија:Филмови 1920. Категорија:Цензурисани филмови Категорија:Филмови за које је музику компоновао Луис Силверс Категорија:Филмови United Artists-а Категорија:Амерички црно-бели филмови