десно|мини|Swinging London мода у улици Карнаби, 1966. Национални архив (Уједињено Краљевство).|300x300п Мода 1960-их обухватала је низ различитих трендова, у оквиру деценије која је нарушила бројне модне традиције, прихватила нове културе и означила почетак нове ере друштвених покрета. Средином деценије, стилови који су потекли из малих група младих људи у појединим урбаним центрима добили су значајну медијску пажњу и почели снажно да утичу како на haute couture елитних дизајнера, тако и на производњу масовне моде. Примери таквих иновација су мини сукња, кулоте, го-го чизме, као и експерименталнија одећа која се ређе виђала на улици, попут закривљених хаљина од поливинил хлорида (ПВЦ) и других комада направљених од овог материјала.
Мери Квант је популаризовала мини сукњу, док је Џеки Кенеди увела пилбокс шешир. Оба модна симбола постала су изузетно распрострањена. Током целих шездесетих година жене су често носиле вештачке трепавице. Фризуре су варирале по дужини и стилу. У моду су ушли психоделични дезени, неонске боје и несагласни узорци.
Почетком и средином шездесетих, лондонски „модернисти”, познати као модси (mods), снажно су утицали на мушку моду у Великој Британији. Модни дизајнери почели су да стварају одећу прилагођену младим одраслим особама, што је довело до пораста интересовања и продаје. Крајем деценије, покрет хипика такође је оставио снажан траг на женску моду, у употребу су ушле фармерке звонара, тканине у техници тај-дај и батика, као и шара у облику персијског бора (пејзли).
Женска мода
Ране шездесете (1960–1963)
Висока мода Мода у првим годинама деценије одражавала је елеганцију прве даме Сједињених Америчких Држава, Џеки Кенеди. Поред струкираних сукњи, жене су носиле ципеле са штиклом типа стилет, као и костиме са кратким, четвртастим сакоима и крупним дугмадима. У моди су биле и једноставне, геометријски кројене хаљине познате као shift хаљине. За вечерње прилике носиле су се хаљине са широким сукњама, често са дубоким или „чамастим” изрезом и уским струком. Уз свечане тоалете, жене су обично носиле дуге вечерње рукавице, најчешће беле или црне боје, следећи стил Џеки Кенеди.
Успон панталона у женској моди мини|250x250п|Пар го-го чизми које је дизајнирао Андре Куреж 1965. године. Шездесете године 20. века обележио је талас модних иновација за жене. Почетак деценије донео је дрејнпајп фармерке (уске, цевасте панталоне) и капри панталоне, стил који је популаризовала Одри Хепберн. Свакодневно облачење постало је опуштеније и више унисекс, често састављено од кошуља на дугмад са узорком на квадрате, које су се носиле уз уске фармерке, удобне панталоне или сукње.
Традиционално, западна друштва су панталоне сматрала мушким одевним предметом, али до почетка шездесетих година постало је друштвено прихватљиво да их жене носе свакодневно. Међу најпопуларнијим моделима биле су фармерке марке Леви Штраус, које су се раније повезивале са радничком класом, као и еластичне уске панталоне израђене од материјала са додатком еластана.
Женске панталоне су се појављивале у бројним варијантама, уским, широким, испод колена, до изнад чланака, па чак и до средине бутина. Управо су панталоне дужине до средине бутина, односно шортсеви, почеле да се развијају око 1969. године. Прихватањем мушког стила облачења и увођењем панталона у свакодневну моду, жене су симболично исказале захтев за равноправношћу са мушкарцима.
Средина шездесетих (1964–1966)
Бикини мини|288x288п|Промотивна фотографија Френкија Авалона и Анет Фуничело за филмове Beach Party (око 1960-их). Фуничело није било дозвољено да открије пупак. Савремени бикини, назван по нуклеарном полигону Бикини атол, изумљен је у Француској 1946. године од стране Луја Реара. Иако је представљен одмах након Другог светског рата, током педесетих година овај купаћи костим тешко је налазио прихватање у широј јавности, нарочито у Сједињеним Америчким Државама.
Године 1963, нешто већи модели бикинија појавили су се у неочекивано успешном тинејџ филму Beach Party, што је покренуло читав талас филмова у којима је бикини постао симбол поп-културе.
Прво издање часописа Sports Illustrated Swimsuit (1964) на насловној страни приказало је манекенку Бабет Марч у белом бикинију, што се често наводи као пресудан тренутак који је бикини утврдио као легитиман део женске одеће.
Монокини, познат и као „топлес бикини” или „јуникини”, дизајнирао је Руди Гернрајх 1964. године. Овај модел се састојао само од уског доњег дела и две танке траке које су се везивале око врата. Представљао је први женски купаћи костим без горњег дела. Гернрајхов рад, који је изазвао велику пажњу и контроверзе, обухватао је доњи део који је „покривао тело од стомака до горњег дела бутине” и био „држан танким канапима који су формирали халтер око врата”. Овај дизајн се често сматра почетком, односно симболом, сексуалне револуције шездесетих година.
Свемирска мода мини|249x249п|Изглед астронаута (Беч) „Ера свемира” у култури и уметности најчешће се временски смешта између 1957. и 1972. године, у складу са Свемирском трком током Хладног рата. Током тог периода, елементи популарне културе, као што су научнофантастична књижевност, филмови и телевизијске серије попут Звездане стазе: Оригинална серија, Ден Дер и Изгубљени у свемиру, били су снажно инспирисани темама свемирских истраживања. Мода је такође одражавала овај утицај, наглашавајући енергију, технолошки напредак и футуристичке облике у материјалима, силуетама и стилу.
Најзначајнијим креаторима „свемирске моде” сматрају се Пјер Карден и Андре Куреж. Карден је, након своје прве посете Совјетском Савезу 1963. године, где је видео космонауте, добио инспирацију за окретање футуристичком дизајну.
Синтетички материјали били су изузетно популарни међу дизајнерима овог правца. После Другог светског рата, тканине као што су најлон, корфам, орлон, терилен, лурекс и спандекс промовисане су као јефтине, лаке за одржавање и отпорне на гужвање. Током шездесетих година, ови материјали омогућили су дизајнерима као што је Карден да стварају одећу са смелим облицима и пластичном текстуром.
Пако Рабан је постао познат по својој колекцији из 1966. године под називом 12 неносивих хаљина од савремених материјала, направљених од ланчића, алуминијума и пластике. Он је дизајнирао и чувену зелену хаљину, као и остале костиме које је Џејн Фонда носила у научнофантастичном филму Барбарела (1968). Новинарка магазина People Хеди Филипс описала је Рабанов стил као онај који је „окренуо модни свет наглавачке”.
Поред класичних тканина, у моди су се користили и неконвенционални материјали као што су полиестер, луцит и ПВЦ, који су постали популарни у изради одеће и модних додатака.
„Свемирски” изглед обухватао је четвртасте силуете, кратке хаљине до бутина и упадљиве модне детаље. За дневне прилике биле су модерне винилске кабанице, шарене swing јакне, bubble хаљине, шешири у облику кациге и вештачко крзно у боји.Pierre Cardin Године 1966. на модној сцени се појавио нехру сако (Nehru jacket), који су носили и мушкарци и жене. Струк је у овом периоду углавном био неистакнут, док су се дужине хаљина све више скраћивале. мини|Француска глумица Брижит Бардо у провидном топу и боа од перја, 1968. Металична сребрна боја доминирала је свемирском модом, нарочито током 1965. и 1966. године, као и оштра белина карактеристична за Курежове колекције. Геометријске форме из оп уметности, коју су представљали уметници као што су Бриџет Рајли и Виктор Васарели, утицале су на модне дезене, као и геометријска уметност ранијих периода, попут дела Пита Мондријана, који је инспирисао чувене „Мондријан” хаљине Ив Сен Лорана из 1965. године.
У моду су ушле флуоресцентне боје (познате и као day-glo или неонке), фосфоресцентни ефекти, па чак и хаљине које су светлеле, попут оних које је 1967. године представила Дајана Дју.
Женска обућа у овом периоду обухватала је сандале са ниском потпетицом, ципеле са kitten штиклом, као и моделе од прозирне пластике и чувене го-го чизме. Андре Куреж се сматра пиониром овог дизајна, који су бројни други дизајнери касније прилагодили и копирали. Курежови оригинални модели имали су равне ђонове и затвараче од velcro-материјала, који је у то време користила и Наса у свемирским летелицама. Го-го чизме, произведене у разним флуоресцентним бојама и од сјајних материјала попут ламеа и патент коже, постале су обележје женске моде шездесетих година.
Међу осталим утицајним дизајнерима „свемирске моде” били су Руди Гернрајх, Емануел Унгаро, Жан-Мари Арман, Мишел Розије и Дијана Дју. Чак су и дизајнери као што је Ив Сен Лоран, током врхунца популарности овог стила између 1963. и 1967. године, представљали колекције инспирисане футуризмом. Италијанског порекла Пјер Карден био је познат по својим шлемовима, кратким туникама и наочарима у футуристичком стилу.
Мини сукња Мини сукња се дефинише као сукња чији је руб приближно 15 до 18 центиметара изнад колена. Током педесетих година 20. века, мини сукња се појављивала у научнофантастичним филмовима као што су Лет на Марс и Забрањена планета.
Није постојао један креатор који се недвосмислено може сматрати аутором мини сукње. Историчари моде најчешће сматрају да су дизајнери попут Мери Квант, Андреа Курежа и Џона Бејтса сви заједно допринели њеној популарности током шездесетих година.
Мери Квант, британска дизајнерка рођена у Лондону, често се наводи као једна од првих заговорница скраћене силуетe. Године 1955. отворила је своју продавницу Базар у модерној улици Кингс роуд у лондонској четврти Челси. До 1961. године, продавница је прешла са продаје италијанских и аустријских модела на сопствену етикету Мери Квант, која је нудила неконвенционалне моделе спремне за ношење, укључујући и мини сукње. „Челси изглед” или „челси девојка” постао је тесно повезан са Квантином модом, младалачком, смелом и урбаном. Назив мини сукња највероватније потиче од аутомобила Морис Мини-Мајнор (или Мини Купер), представљеног 1959. године. Префикс „мини” почео се у штампи користити за сукње и хаљине око 1965. године, мада је Квант још 1966. своје моделе описивала једноставно као „кратке, кратке сукње”, а не мини сукње.
Андре Куреж, француски модни дизајнер, такође је почео да експериментише са дужином руба почетком шездесетих. Крајем 1964. представио је хаљине футуристичког изгледа чији је руб био изнад колена. Његова одећа представљала је високу моду у духу уличног стила „Јутквејк” (Youthquake) и најавила је појаву „девојке са месеца”.
Како је култура младих постајала све снажнија, појам Youthquake почео је означавати моћ младих људи, нешто дотад невиђено. Пре Другог светског рата, тинејџери су се облачили и понашали као своји родитељи, а многи су се врло рано женили и започињали породице. Радили су и помагали својим породицама финансијски. Култура младих почела је да се развија тек након рата, када је напредак технологије и увођење строжих закона о дечјем раду омогућило младима више слободног времена и самосталности. Тинејџери су тада почели да стварају сопствену културу, различиту од родитељске. „Изглед мале девојчице” (little girl look) појавио се у Сједињеним Америчким Државама, карактерисан машнама, шареним чарапама до колена и мини-сукњама. Мини сукња и овај дечјолики изглед означили су револуционарну промену у начину одевања: уместо да млади имитирају одрасле, инспирисали су се дечјим стилом.
Други талас феминизма такође је допринео популарности мини сукње. Женe су током Другог светског рата у већем броју ушле у радну снагу и многе су након тога пожелеле да наставе каријеру и живот ван дома.Тражиле су исте изборе, слободе и могућности које су имали мушкарци.