Дама у злату () је биографско-драмски филм из 2015. године, режисера Сајмона Кертиса, према сценарију који је написао Алекси Кеј Кембел. Главне улоге у филму тумаче Хелен Мирен, Рајан Ренолдс, Данијел Брил, Кејти Холмс, Татјана Маслани, Макс Ајронс, Чарлс Денс, Елизабет Макговерн и Џонатан Прајс.

Филм је заснован на истинитој причи о Марији Алтман, Јеврејки аустријског порекла која је живела у Лос Анђелесу, и која је, заједно са својим адвокатом Рендијем Шенбергом, готово деценију водила борбу против аустријске владе како би повратила чувену слику Густава Климта — Портрет Аделе Блох-Бауер I — коју су њеној породици одузели нацисти у Бечу непосредно пред Други светски рат. Алтманова је своју правну битку довела све до Врховног суда Сједињених Америчких Држава.

Филм је премијерно приказан 9. фебруара 2015. на Берлинском филмском фестивалу, док је у америчким биоскопима изашао 1. априла исте године.

Радња Кроз серију флешбекова, Марија Алтман се присећа Аншлуса, доласка нацистичких трупа у Беч, прогона јеврејске заједнице и пљачке јеврејских породица од стране нациста. Марија и њена породица покушавају да побегну у Сједињене Америчке Државе. Иако су она и њен супруг у томе успели, Марија је била принуђена да остави своје родитеље у Бечу.

Године 1998, као старија удовица која живи у Лос Анђелесу, Марија присуствује сахрани своје сестре. У сестриној оставштини открива писма из касних 1940-их, која откривају покушај да се поврате уметничка дела у власништву породице Блох-Бауер, остављена приликом њиховог бекства из земље и украдена од стране нациста. Посебно се истиче слика њене ујне, Аделе Блох-Бауер, која је у Аустрији сада позната као Дама у злату.

Марија тражи помоћ Рендија Шенберга (сина њене блиске пријатељице Барбаре), младог адвоката без великог искуства, како би поднела захтев за реституцију уметнина у Аустрији. Невољно се враћајући у домовину, Марија открива да министарка културе и управник уметничке галерије не желе да се одрекну слике, сматрајући да је она постала део аустријског националног идентитета. Марија је обавештена да је њена ујна наводно легално завештала слику галерији. Међутим, даљом истрагом њеног адвоката и аустријског новинара Хубертуса Чернина, утврђује се да је та тврдња нетачна, јер наводно завештање није важеће — њена ујна није ни поседовала слику, пошто је хонорар сликару платио Маријин ујак. Адела Блох-Бауер јесте желела да слика буде уступљена музеју након смрти њеног мужа, али су је нацисти одузели још за његовог живота и поставили у музеј преко кустоса који је сарађивао са нацистима. Шенберг подноси жалбу одбору за реституцију уметнина, али она бива одбијена, а Марија нема новца за даље правне поступке. Поражени, она и Шенберг се враћају у САД.

thumb|left|Портрет Аделе Блох-Бауер I

Неколико месеци касније, када наиђе на уметничку монографију са Дамом у злату на корици, Шенберг добија идеју. Позивајући се на правни преседан и ретроактивну примену закона о реституцији уметнина, он подноси тужбу против аустријске владе пред судом у Сједињеним Државама. Након жалби, случај стиже до Врховног суда, који у предмету „Република Аустрија против Марије Алтман” (2004) доноси пресуду у Маријину корист, што подстиче аустријску владу да покуша да је убеди да слику ипак остави у галерији — што она одбија. Након размирице око питања да ли треба поново да се врати у Аустрију ради наставка поступка, Марија ипак пристаје да Шенберг отпутује и изнесе случај пред арбитражним већем у Бечу.

У Аустрији, веће разматра случај, током којег Шенберг подсећа присутне на злочине нацистичког режима. Он моли арбитре да размисле о значењу речи „реституција” и да, иза уметничких дела која данас висе у галеријама, виде неправду према породицама које су на силу биле лишене своје имовине. Неочекивано, током саслушања појављује се и сама Марија, показујући Чернину да је дошла да подржи свог адвоката. После разматрања обе стране, арбитражно веће доноси одлуку у Маријину корист и враћа јој слике. Представник аустријске владе у последњем тренутку нуди молбу да слике ипак остану у Белведереу уз великодушну надокнаду, али Марија одбија и одлучује да их пребаци у Сједињене Државе, говорећи: „Сада ће и оне отпутовати у Америку, као што сам и ја некада морала.” Она прихвата понуду Роналда Лаудера да се слика изложи у његовој галерији у Њујорку, под условом да буде трајно изложена као стални експонат.

Улоге

| Хелен Мирен | rowspan="2"| Марија Алтман |- | Татјана Маслани <small>(млада)<small> |- | Рајан Ренолдс || Рендол „Ренди” Шенберг |- | Данијел Брил || Хубертус Чернин |- | Кејти Холмс || Пем Шенберг |- | Макс Ајронс || Фредерик „Фриц” Алтман |- | Алан Кордјунер || Густав Блох |- | Хенри Гудман || Фердинанд Блох-Бауер |- | Нина Кунцендорф || Тереза Блох |- | Антје Трауе || Адела Блох-Бауер |- | Чарлс Денс || Шерман |- | Елизабет Макговерн || судија Флоренс-Мари Купер |- | Џонатан Прајс || главни судија Вилијам Ренквист |- | Франсес Фишер || Барбара Шенберг |- | Том Шилинг || Хајнрих |- | Мориц Блајбтрој || Густав Климт |- | Јустус фон Донањи || господин Драјман |- | Лудгер Пистор || Рудолф Вран |- | Оливија Силхави || Елизабет Герер

Продукција Татјана Маслани је 15. маја 2014. добила улогу млађе верзије Марије Алтман, коју у старијим годинама тумачи Хелен Мирен. Две недеље касније, Кејти Холмс се придружила глумачкој екипи филма. Следећег дана је објављено да су се Макс Ајронс, Чарлс Денс, Елизабет Макговерн, Џонатан Прајс, Мориц Блајбтрој и Антје Трауе такође придружили глумачкој екипи. Дана 9. јула Франсес Фишер се прикључила филму у улози мајке лика кога тумачи Рајан Ренолдс.

Репродукцију чувене слике Портрет Аделе Блох-Бауер I насликао је сценограф Стив Мичел, који је пет недеља радио на поновном стварању дела. Такође је направио делимично завршену верзију и верзију намењену крупним кадровима.

Снимање Снимање је почело 23. маја 2014. и трајало је осам недеља; филм је сниман у Уједињеном Краљевству, Аустрији и Сједињеним Америчким Државама. Између осталог, снимало се у Лондону и Лос Анђелесу. Сцене на бечком аеродрому снимљене су у Уједињеном Краљевству, на аеродрому Брајтон у Западном Сасексу.

Пријем Зарада Филм је зарадио 33,3 милиона долара у Северној Америци и 28,3 милиона у осталим земљама, што чини укупну зараду од 61,6 милиона долара, уз буџет од 11 милиона долара.

Током ограниченог приказивања од 3. до 5. априла филм је зарадио 2,1 милион долара у 258 биоскопа. Када је 10. априла проширен на 1.504 биоскопа, током првог викенда шире дистрибуције зарадио је 5,5 милиона долара и заузео седмо место на бокс-офис листи.

Критике На веб-сајту Rotten Tomatoes филм има рејтинг одобравања од 58%, на основу 154 рецензије, са просечном оценом 6/10. Критички консензус сајта гласи: „Дама у злату има користи од талентованих главних глумаца, али ни снажне улоге Хелен Мирен и Рајана Ренолдса нису довољне да надомести разочаравајуће бледу обраду једне фасцинантне истините приче.” На сајту Metacritic филм има просечну оцену 51 од 100, на основу 31 критике, што указује на „мешовите или просечне рецензије”. Према анкети коју је спровео CinemaScore, гледаоци су филму дали просечну оцену „A” на скали од A+ до F.

Награде Хелен Мирен је била номинована за награду Удружења филмских глумаца за најбољу глумицу у главној улози.

Историјска тачност Напори Марије Алтман су се у ствари односили на пет Климтових слика које је поседовала њена породица, укључујући Портрет Аделе Блох-Бауер I и Портрет Аделе Блох-Бауер II, као и три пејзажа. Одлуке Врховног суда САД и аустријских арбитара обухватиле су свих пет дела.

Филмски критичари у Аустрији и Немачкој указали су на више одступања филма од стварних догађаја. Олга Кронштајнер из аустријских новина Der Standard написала је да није Маријин адвокат, Рандол Шенберг, био тај који је истражио и покренуо поступак реституције, већ аустријски новинар Хубертус Чернин. Он је у то време радио на више случајева реституције, пронашао кључна документа и потом обавестио Марију Алтман о њима.

Хубертус Чернин, који се појављује у филму, приказан је као човек кога је делимично мотивисала чињеница да му је отац био члан Нацистичке партије. Међутим, Штефан Грисеман из аустријског часописа Profil указао је да Чернин до 2006. године није знао за очево чланство у партији, дакле много након што је почео да ради на овом и другим случајевима реституције. Штавише, Чернинов отац је крајем рата био затворен од стране нациста због велеиздаје.

Томас Тренклер из бечких новина Kurier критиковао је филм због помињања временског ограничења за подношење захтева за реституцију у Аустрији, истичући да такво ограничење никада није постојало. Такође је навео да му је најмање омиљена сцена она у којој Марија Алтман 1938. напушта свог болесног оца у Бечу. У стварности, упркос непосредној опасности, Марија је остала у Бечу, касније рекавши: „Никада не бих напустила свог оца!” Он је умро природном смрћу у јулу 1938, а тек након тога су она и њен супруг побегли из града.

У јуну 2006, на основу ранијег договора између Марије Алтман и Роналда Лаудера (приказаног у филму), Марија је продала Портрет Аделе Блох-Бауер I Лаудеровој галерији у Њујорку за 135 милиона долара, чиме је та слика поставила нови рекорд за најскупље продато уметничко дело (који је касније надмашен). Пет месеци касније продала је и Портрет Аделе Блох-Бауер II на аукцији (који је купила Опра Винфри) за скоро 88 милиона долара, што је тада био трећи највиши износ за једну слику.

Густав Блох-Бауер је био на зајам добио чувени Страдиваријусов виолончело „Gore Booth Baron Rothschild” од породице Ротшилд, који су нацисти запленили 1938. и које је остало у поседу немачких власти до 1956. године.

Филм сугерише да је током судске расправе у предмету „Република Аустрија против Марије Алтман” Шенберг био тај који је убедио председника Врховног суда Вилијама Ренквиста да донесе одлуку у њихову корист. У стварности, Ренквист је био против одлуке суда у Маријину корист, а питања која су у филму приписана њему у стварности је постављао судија Дејвид Саутер.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Филмови 2015. Категорија:Филмови на енглеском језику Категорија:Филмови на немачком језику Категорија:Амерички биографски филмови Категорија:Амерички драмски филмови Категорија:Британски биографски филмови Категорија:Британски драмски филмови Категорија:Немачки биографски филмови Категорија:Немачки драмски филмови Категорија:Аустријски филмови Категорија:Филмови засновани на стварним догађајима Категорија:Филмови за које је музику компоновао Ханс Цимер