thumbtime=36|мини| Биоскопски трејлер Љубав поподне је америчка романтична комедија из 1957. године коју је продуцирао и режирао Били Вајлдер, а у којој глуме Гари Купер, Одри Хепберн и Морис Шевалије. Сценарио Вајлдера и И.А.Л. Дајмонда заснован је на роману Клода Анеа из 1920. године Аријана, млада Рускиња. Прича истражује однос између озлоглашеног америчког плејбоја и магната средњих година и ћерке приватног детектива ангажованог да га истражи. У споредним улогама су Џон Мекгајвер и Лиз Бурден.

Заплет Млада студенткиња виолончела Аријана Шавас прислушкује разговор између свог оца, Клода Шаваса, удовца и приватног детектива који је специјализован за праћење неверних супружника, и његовог клијента, „Господина X“. Након што Клод пружи свом клијенту доказ о свакодневним састанцима своје жене са америчким пословним магнатом Френком Фланаганом у апартману 14 париског хотела Риц, господин X најављује да ће касније те вечери упуцати Фланагана. Клод је равнодушан, жалећи само за послом који ће изгубити, пошто је Фланаган познати међународни плејбој са дугом историјом повремених афера. Када Аријана не успева да то најави Фланагану телефоном, а полиција одбија да интервенише док се не почини злочин, она одлучује да га сама упозори и одлази у хотел.

Када господин X провали у Фланаганов хотелски апартман, затиче Фланагана са Аријаном, а не са својом женом, која опрезно бежи преко спољне ивице балкона. Фланагана заинтригира мистериозна девојка, која одбија да му да било какве информације о себи, чак и своје име. Почиње да погађа њено име на основу иницијала „А“ на њеној ташни, а када она одбије да му каже, он је зове „мршавица“. Она нема романтичну историју, али се претвара да је фатална жена да би га заинтересовала и убрзо се заљубљује у њега. Она пристаје да се нађе са њим следећег поподнева, кријући да увече има оркестарске пробе. Долази са помешаним осећањима, и проводи вече чекајући да он крене на аеродром.

Аријанин отац, који је безуспешно покушавао да је заштити од кичастих детаља о надзору у својим досијеима, примећује њену промену расположења, али нема појма да то потиче од једног од његових случајева.

Годину дана касније, Фланаган се враћа у Париз и хотел Риц. Аријана, која је пратила Фланаганове женскарошке подухвате преко медија, поново га среће у опери, у предворју, и они поново почињу да се виђају. Овог пута, када он истраје у испитивању, она саставља дугачак списак претходних измишљених љубавника на основу очевих досијеа, касније говорећи Фланагану да јој је он двадесети. Фланаганова осећања постепено прелазе из забаве у љубомору. Када наиђе на господина X који се и даље извињава, овај му препоручује детектива Клода, и стога Фланаган ангажује Аријаниног оца да истражи случај "А" девојке.

Клоду не треба дуго да схвати да је мистериозна жена Аријана. Он одлази у Риц, саопштава Фланагану њено име и обавештава га да је девојка измислила свој љубавни живот и на крају му каже да је Аријана његова ћерка. Он каже Фланагану да је она „мала рибица“ коју би требало да баци назад у море, пошто је озбиљна, а он жели да избегне озбиљне везе.

Када Аријана тог поподнева дође у његов хотелски апартман, Фланаган се журно пакује да напусти Париз, претварајући се да је на путу да се састане са „две луде шведске близнакиње“ у Кану. На железничкој станици, обоје настављају да глуме да им није дубоко стало једно до другог, иако Аријана пролије неколико суза за које криви дим. Док воз полази, Аријана трчи дуж перона и говори Фланагану, који стоји на вратима вагона, да ће ускоро путовати са својим бројним љубавницима. Трчећи све брже и брже како воз убрзава, њена femme-fatale фасада пуца, она френетично понавља „Бићу добро, бићу добро“, и њена љубав се види. Фланаган се предомисли, подиже је у наручје и носи у купе, и пре него што је пољуби, зове је по имену, Аријана.

У нарацији, Клод открива да је случај доспео пред судију у Кану 24. августа и да сада служе доживотну казну у Њујорку.

Улоге Гари Купер као Френк Фланаган Одри Хепберн као Аријана Шавас Морис Шевалије као Клод Шавас Џон МекГвајер као господин X Ван Дуд као Мишел Лиза Бурден као госпођа X Олга Валери као гошћа хотела са псом Цигани као они сами

Музика Песме и музика у филму укључују:

"Fascination" од Ферма Дантеа Маркетија са текстом (1905) Мориса де Феродија и енглеским текстом Дика Менинга; изводе Цигани „C'est si bon“ од Анрија Бетија; текст Андреа Орнеза; изводе Цигани "L'ame de Poètes" Шарла Тренеа; изводе Цигани „Љубав поподне“, „Аријана“ и „Врућа паприка“ од Матија Малнека

Продукција Љубав поподне био је први од дванаест сценарија Билија Вајлдера и И.А.Л. Дајмонда, који су се упознали када је Вајлдер контактирао Дајмонда након што је прочитао чланак који је написао за месечни часопис „Screen Writers Guild“. Њих двојица су се одмах сложили, а Вајлдер је предложио да сарађују на пројекту заснованом на филму на немачком језику који је он написао почетком 1930-их. Сценарио је био заснован на роману Клода Анеа из 1920. године Аријана, млада руска девојка, који је снимљен као Скамполо (1928) и Скамполо, дете улице (1932), а за други је сценарио написао и Вајлдер. Вајлдера је инспирисала немачка адаптација романа Аријана из 1931. године, коју је режирао Пол Цинер.

Улоге алт=Screen capture of Gary Cooper and Audrey Hepburn lying on the floor|лево|мини|Купер и Хепберн у филму Љубав поподне Вајлдерови први избори за Френка Фланагана били су Кери Грант и Јул Бринер. „Разочаран сам што Грант никада није пристао ни на један филм који сам му понудио“, касније се присетио Вајлдер. „Није објаснио зашто. Имао је веома јасне идеје о томе које улоге жели“. Редитељ је одлучио да ангажује Гарија Купера јер су делили сличне укусе и интересовања, а Вајлдер је знао да ће глумац бити добро друштво током снимања у Паризу. „Разговарали су о храни, вину, одећи и уметности“, према речима колегинице Одри Хепберн, Вајлдеровог јединог избора за Аријану.

Агент за таленте Пол Конер предложио је Мориса Шевалијеа за улогу Клода Шаваса, а када су га питали да ли је заинтересован, глумац је одговорио: „Дао бих тајни рецепт за бакин бујабес да се појави у филму Билија Вајлдера“. Љубав поподне је била Шевалијеова прва филмска улога без певања од 1947. године. Филм је такође био амерички деби карактерног глумца Џона Мекгајвера.

Снимање Вајлдер је инсистирао да се филм снима у Паризу. Локације на отвореном укључивале су дворац Витри у Ивлину; Палату Гарније, Париску оперу и хотел Риц Париз. Сцене у ентеријеру су снимане у Студијима де Булоњ. Међутим, Куперу наводно није било удобно на овој, својој првој локацији снимања ван Сједињених Држава. Да би прикрио Куперову глуму и такође да би замаглио „боре и старост на Куперовом лицу“, Вајлдер је снимао глумчево лице у сенци и са „прозирним филтерима“; камера је такође често била постављена иза Куперових леђа.

За америчко приказивање филма, Шевалије је снимио нарацију на крају филма, обавештавајући публику да су се Аријана и Фланаган венчали и да живе у Њујорку. Иако се Вајлдер противио додавању, био је приморан да га укључи како би спречио жалбе да је веза између њих двоје неморална.

Музика Музика игра важну улогу у филму. Четворочлани бенд музичара под називом „Цигани“ забавља Фланагана и његове разне љубавнице у његовом хотелском апартману, пошто Френк каже да он „није баш причљив“ и дозвољава музици да створи романсу. Цигани остају уз Фланагана у добру и злу, певајући му серенаде док он дави тугу у пићу док слуша Аријанин снимак њене дугачке листе љубавника, придружују му се у турском купатилу и прате га до железничке станице.

Већи део прелудија за оперу Рихарда Вагнера „Тристан и Изолда“ из 1865. године чује се током дуге секвенце смештене у оперској кући Палате Гарније, којом вероватно диригује Ханс Кнаперцбуш. Мети Малнек, Вајлдеров пријатељ из дана када су били са Полом Вајтманом у Бечу, написао је три песме за филм, укључујући и насловну мелодију. Такође се чују „C'est si bon“ од Анрија Бетија, „L'ame Des Poètes“ од Шарла Тренеа и „Fascination“, песма из 1932. године заснована на европском валцеру, коју Аријана више пута певуши. Такође је укључена и Хајднова симфонија бр. 88.

Малнек је касније написао текстове за песме „Fascination“ и „Hot Paprika“. „Fascination“ је постала популарни хит за Шевалијеа и многе друге певаче; „C'est si bon“ су такође снимили бројни певачи и постала је међународни хит.

Џони Мерсер је касније написао текст за песму „Љубав поподне“. Песма је постала хит за Џерија Вејла и друге певаче.

Приказивање десно|мини|237x237п|биоскоп Риалто Театар

Филм је имао светску премијеру у Паризу 29. маја 1957. године. Премијера у Лос Анђелесу је одржана 19. јуна 1957. године, а у Њујорку 23. августа 1957. године.

Благајна Филм је био комерцијални неуспех у Сједињеним Државама. Није наишао на одјек код америчке публике, делом и зато што је Купер изгледао престаро да би имао аферу са младом девојком коју тумачи Хепберн. Сам Вајлдер је признао: „Био је то неуспех. Зашто? Зато што сам добио Купа у недељи када је изненада остарио“. Издавачка кућа „Allied Artists“ је поново објавила филм 1961. године под новим насловом Fascination. Међутим, у Европи је филм постигао велики успех, објављен под насловом Ariane.

Пријем У својој рецензији из 1957. године, Босли Кроутер из Њујорк тајмса назвао је филм „величанствено софистицираном романсом... у великој Лубичевој традицији“ и додао: „Као и већина Лубичевих ремек-дела, то је нешто попут паучинасте ствари, што се тиче књижевне приче и значајног морала... Господин Вајлдер користи препознатљив стил суптилне софистициране слепе комедије како би дао пенушавост својој марки шампањца... Оба извођача су спремна за то - лукаво, криптично, прелепо. Чак су спремни и за сентименталан крај који је пун благости поподнева.“

Вајлдер се често помиње као Лубичов ученик. У свом есеју из 2007. о двојици редитеља за часопис Stop Smiling, Џонатан Розенбаум је написао да је Љубав поподне „најочигледнији и најексплицитнији, а такође, вероватно, и најнеспретнији од његових омажа Лубичу, делимично инспирисан Лубичовим филмом Bluebeard's Eighth Wife из 1938. (за који су Вајлдер и Чарлс Бракет такође помогли у писању сценарија, а у којем је глумио и Гари Купер, који је поново играо женскароша америчког милионера у Француској)“. Џон Фовел је 2008. године написао да је „Лубич био најмаштовитији када се задржавао испред врата, посебно када се нешто промискуитетно дешавало иза врата, навика коју је његов ученик Били Вајлдер преузео. У Вајлдеровом филму који је најсличнији Лубичу, Љубав поподне, знамо када је богати плејбој Гарија Купера поново освојио девојку када видимо групу ромских музичара (који путују са Купером да би му помогли у удварању) како на прстима излази из хотелске собе, са ципелама у рукама.“

У недатираној и непотписаној рецензији, TV Guide примећује да филм има „заносни шарм Хепберн, вилењачку шаљивост Шевалијеа, писмени сценарио Вајлдера и Дајмонда и лежеран осећај који је занео публику“, али сматра да га је Гари Купер разочарао, „у то време имао скоро 56 година и изгледао је превише ризично да би играо насупрот вештој Хепберн".

Канал 4 је изјавио: „филм у целини је прилично разочарао невероватном хемијом која би требало да се развије између Купера и Хепберн.“