Абу ел Фадл Џафар ибн Ахмед () познатији по свом престоном имену ел Муктадир Билах (, „Моћан у Алаху”; 13. новембар 895, Багдад — 1. новембар 932, Багдад) био је абасидски калиф (908—932). На месту калифа се задржао толико дуго искључиво јер је пристао да буде лишен политичке власти. Политичку власт фактички су преузели везири.
Што се спољне политике тиче, Абасиди су морали да бране своју власт од исмаилитских Фатимида предвођених ел Махдијем, који је хтео да замени дотрајалу државу својим калифатом. С тим циљем два пута је нападао Египат и био поражен. Појава Фатимидског, а затим и Кордопског калифата, трајно су подрили идеолошку универзалност титуле калифа. Важан део спољне политике представљали су и односи са Византијом, који су, услед пречих проблема обе стране, у једном тренутку постали готово пријатељски. Међутим, већину времена са Византијом се ратовало, махом неуспешно. Муктадир је послао мисију у Поволшку Бугарску на челу са Ахмедом ибн Фадланом, који је написао важан путопис о народима са којима се сусрео.
Што се унутрашњих прилика тиче, Абасидски калифат је све више западао у хаос, док је центрлна власт нестајала. На територијама источно од Багдада владали су стални сукоби. Користећи привремену политичку слабост Саманида, који су барем формално признавали Муктадирову врховну власт, Сафариди су обновили свој емират. Формирана је држава Зијарида, постављени су темељи држави Бујида, док су све више јачали Хамданиди у Горњој Месопотамији. Антифеудална побуна исмаилитских кармата у Арабији све више је добијала на снази. У једном тренутку пошло им је за да опљачкају и саму Меку.
Незадовољство услед низа неуспеха, довело је до кратког Муктадировог свргнућа 929. године, на крају и до његовог коначног пада, иза кога је стајао моћан евнух Мунис ел Музафар, победник над Фатимидима. Упркос свом хаосу, Багдад је у Муктадирово време остао један од најважнијих интелектуалних центара на свету.
Порекло и долазак на власт мини|лево|Златни динар ел Муктадира са текстом из хадиса, искован у Сани 910/911. године. Абу ел Фадл Џафар је био син абасидског калифа ел Мутадида и његове конкубине Шахаб. Постао је калиф 13. августа 908. године, после смрти свог старијег брата ел Муктафија. Том приликом узео је име ел Муктадир Билах, у значењу „Моћан у Алаху”. Иза његовог устоличења стајао је везир ел Абас ибн ел Хасан ел Џарџараи. Јака дворска фракција која је била против његовог именовања истакла је за калифа његовог стрица, песника Абдулаха ибн ел Мутаза. Њено деловање је 17. децембра прерасло у отворену побуну, на чије чело се ставио генерал Хусеин ибн Хамдан. Побуњеници су убили Џарџараија, али се Муктадир спасао, што је довело до пропасти државног удара и бега његових главних коловођа. Несуђени калиф је ускоро био ухваћен и задављен, док је Хусеин помилован, али држан даље од Багдада.
Млади калиф се убрзо показао потпуно незаинтересован за државне послове, препустивши се харемским уживањима. Стварну власт су преузели припадници калифове телесне страже, војсковође, везири и други дворски званичници, пре свега фаворити жена на двору. Положај везира, у буквалном преводу калифовог помоћника, акумулирао је толико моћи да је његова власт била потпуно изједначена са некадашњим калифом. Током Муктадирове владавине променило се тринаест везира. У калифовим рукама остао је део његових традиционалних одговорности: наставио је да председава државним саветом, предводио молитве петком у Багдаду, појављивао се на политичким скуповима и помагао сиротињи. Лишавање калифа стварне политичке власти одговарало је многим круговима моћи у Багдаду, што је Муктадиру обезбеђивало велику подршку.
Спољна политика Нови калифати мини|лево|Карта Абасидског, Фатимидског и Кордопског калифата. Територије Фатимида обележене су жутом и наранџастом бојом на левој половини мапе, а територије Кордобе зеленом бојом изнад њих. Фатимидски калифат После дужих превирања, 909. године, држава Аглабида, абасидских вазала у Ифрикији, замењена је исмаилитском државом Фатимида, који су то име понели позивајући се на порекло од Фатиме, Мухамедове кћерке. Њихов имам Абдулах прогласио се за калифа и симболично узео месијанско име ел Махди. Имао је циљ да збаци Муктадира, који је то место држао као један у низу потомака Мухамедовог стрица Абаса, и постане једини законити носилац титуле која је имала тежину универзалног владара међу муслиманима. Махди је задобио подршку северноафричких Бербера, који су се од почетка опирали успостављању абасидске власти. Абасидски двор ништа није учинио да обнови аглабидску власт у Ифрикији. Међутим, 913. године на Сицилији долази до побуне против фатимидске врховне власти, којом су острвски господари признали Муктадира за свог врховног господара и за емира прогласили аглабидског принца Ахмеда ибн Хороба. Ибн Хороб потом напада фатимидске градове Сфакс и Триполи.
Предвођене Махдијевим сином и престолонаследником ел Каимом, фатимидске трупе су, почетком 914. године, напредујући дуж обале, напале Киренаику, најзападнији абасидски посед у Африци. Абасидске снаге повукле су се у Египат пред надмоћним непријатељем. Фатимидски генерал Хубаса ибн Јусуф победио је војску египатског гувернера Такина ел Хазарија у близини ел Аламејна, да би 27. августа ушао у Александрију. Ел Каим је у град стигао у септембру и александријским џамијама је било одмах наложено да у молитвама искажу поштовање фатимидским, уместо својим дотадашњим абасидским господарима. Свом оцу је послао писмо у коме му је, отворено ликујући, обећао да ће проширити фатимидску власт до Тигра и Еуфрата.
Багдадски двор послао је против Фатимида искусног војсковођу, евнуха Муниса. Није се штедело у одбрани Муктадирових права, па је Мунису на располагање било стављено чак 2.000.000 дирхама, што је одговарало вредности 6,5 тона сребра. Стигавши у Египат 915. године, он је не само зауставио фатимидску офанзиву, него је, после огорчене борбе, и потпуно потиснуо непријатеља из ове афричке провинције. Међутим, победу на овој пратио је пораз на другој страни. Године 916. Ахмед ибн Хороб је пао с власти, а Фатимиди су поново успоставили власт над Сицилијом. Пошто је саградио флоту, Махди је 920. године кренуо у други напад на Египат, али су његове снаге поново поражене и његова флота уништена. На тај начин су Махдијеве претензије остале искључиво локалног карактера.
Кордопски калифат Фатимидска моћ још увек није представљала озбиљну опасност по Багдад, али је Махдијева побуна имала другу последицу. Кордопски емир Абдурахман III није желео ни макар номинално да се покорава ни Махтију ни удаљеном Муктадиру. Пошто је победио своје непријатеље на Пиринејском полуострву, он за то није имао никаквог разлога. Уместо тога, да би и додатно учврстио своју власт, 16. фебруара 929. године, прогласио се за кордопског калифа, старишину верних и заштитника вере. У корист му је ишло то што његово проглашење није било преседан попут проглашења Махдија две деценије раније. За разлику од њега, Абдурахман никад тврдио да је једини законити калиф, онај који треба да замени Абасиде, већ само да је потпуно самосталан и независан од њих и Фатимида. Своју власт заснивао је на сопственом омејадском пореклу, што га је изместило из абасидско-фатимидског сукоба. мини|десно|Критски Сарацени убијају уснуле Византинце, сцена из византијско-арапских ратова приказана на минијатури из Мадридске хронике Јована Скилице. Тако су у том тренутку у муслиманском свету постојала чак три калифа, од којих је Муктадир био знатно слабији у односу на осталу двојицу. Оваква ситуација трајно је подрила идеолошку универзалност ове титуле, на сличан начин као што су крунисања Карла Великог и Симеона Бугарског за цара то учинила у хришћанском свету.
Односи са Византијом Важан сегмент Муктадирове спољне политике представљали су односи са Византијом. У почетку су били непријатељски, као што је био случај и током владавина његових претходника. Октобра 908. године, логотет дрома Химерије је у Егејском мору однео значајну победу над арапском флотом. Године 910. Химерије се искрцао на Кипру, одакле је напао сиријску обалу и запосео Лаодикеју. Још већа поморска операција предузета је 911. године када је јака флота с њим на челу напала Крит. Међутим, после дуге и узалудне борбе била је приморана да се повуче. На повратку у пролеће 912. године, арапска ескадра, предвођена византијским ренегатима Лавом од Триполија и Дамијаном од Тарса, напала је византијско бродовље код Хиоса и потпуно га уништила. Тако је велика Химеријева експедиција претрпела потпун неуспех и сви војнички и финансијски напори против Арабљана на мору показали су се узалудним.
У наредној деценији Муктадирови односи са Византијом постали су готово пријатељски, услед потребе обе стране да се посвете пречим проблемима на другим фронтовима. Византија је имала проблеме са Бугарском, а Абасиди са Фатимидима. На консултацијама са синклитом, византијска регенткиња и царица-мајка Зоја Карбонопсина је одлучила да склопи мир са Муктадиром, да би сконцентрисала своје снаге за рат против бугарског цара Симеона. Склопљени мир, 915. године, неповољан по Калифат, изазвао је велико незадовољство на багдадским улицама. Моћни цариградски патријарх Никола Мистик сматрао је да на земљи постоје две праве државе, „господства” Ромеја и Сарацена, која изнад свих и попут светиљки обасјавају остале. На врхунцу своје политичке моћи, након крунисања Романа Лакапина за цара, децембра 920. године, и победе над противницима унутар цркве, Никола Мистик је упутио опширну епистолу Муктадиру. У овом писму, прожет победничким оптимизмом, Мистик је на себе преузимао улогу заштитника свих хришћана. Указујући сво дужно поштовање калифу, писмо је било насловљено:
мини|лево|Сребрни дирхам ел Муктадира искован 917. године у Ширазу. Међутим, ускоро су непријатељства Арабљана и Византинаца поново била обновљена. Године 924. код Лимноса је уништена флота Лава од Триполија и Византија је успоставила контролу над Егејским морем. Пошто је престала опасност од Бугара, 926. године, византијска војска, под вођством Јована Куркуаса, почела је с операцијама на источној граници. Због својих успеха и енергичне борбе Куркуас ће бити назван другим Трајаном, другим Велизаром. Граница на Таурусу остала је и даље стабилна, али су византијске снаге упадале у Јерменију, нарочито у северну Месопотамију. Године 928. Византинци су заузели Теодосиопољ. Први већи византијски успех било је заузимање Мелитене 931. године, али су Арабљани убрзо повратили овај значајни град.
Мисија у Поволшкој Бугарској Нешто пре 921. године Алмиш, елтебер Поволшке Бугарске у средњем току Волге, и његов народ примили су ислам од трговаца муслимана који су већ дуже време живели у њиховим насељима. Алмиш је послао изасланике Муктадиру да затражи савезништво и имаме који ће га научити новој вери. Било је договорено да се успостави савез и ближе трговачке везе. Калифату је савез на северу био нарочито потребан због напада које је трпео са те стране у претходном периоду. Тако су 910. године Руси напали Закавказје и спалили Сари у Мазандарану, пре него што су поражени у поморској бици. Калиф је послао искусног дипломату Ахмеда ибн Фадлана, који је на пут пошао 21. јуна 921. године. Ибн Фадлан је постао познат по свом путопису у коме је забележио обичаје Хазара, Огуза, Бугара, Руса и Викинга.