Велики стил (такође познат као високи стил) је стил реторике, препознатљив по употреби фигуративног језика и способности да изазове емоције. Термин је сковао Метју Арнолд. Углавном се користи у дужим говорима и може се користити, као што је то чинио Цицерон, да утиче на публику око одређеног уверења или идеологије. Стил је богато украшен стилским фигурама као што су метафоре и поређења, као и употребом персонификације. У поезији, он подразумева строго придржавање метрике.

Историја У античкој Грчкој, „велики стил” реторике био је познат као , а на латинском или . Истакли су га римски аутори попут Марка Тулија Цицерона. Међутим, није био ограничен само на класичну антику. Како је интересовање за класике расло од шеснаестог века па надаље у Британији, његова употреба је постала прихваћена. Песници попут Вилијама Шекспира и Џона Милтона користили су велики стил. Августин, познат по свом делу О хришћанској доктрини, проширио је Цицеронову поделу на три стила описујући их на следећи начин: једноставан стил има за циљ само да буде схваћен, средњи (или умерени) стил има за циљ да буде пријатан за слушање, а велики стил има за циљ и да буде убедљив. Велики стил укључује сва три, јер информише публику о концепту, причињава задовољство путем реторичких средстава и убеђује својом елоквенцијом.

Карактеристике Уобичајена карактеристика реторике у великом стилу је употреба понављајућег обрасца, често наглашавајући реч или фразу; ово може бити у облику анафоре (грчки „понављање”), при чему се почетак низа клаузула понавља:

У сваком плачу сваког човека, У сваком дечјем вапају страха, У сваком гласу, у свакој забрани, Чујем окове исковане у уму: —Вилијам Блејк

Велики стил такође може садржати епифору (грчки „повратак”, такође позната као epiphoras или епифора, „понети на”), у којој се наглашавају завршни делови клаузула:

У поезији, велики стил може садржати римовани дистих, при чему се последња два стиха једне строфе римују. Ово ствара осећај контроле од стране наратора песме или говорника у драми. Користи се формалан, украшен језик, док се сленг и вулгарност избегавају. Глаголи се често користе у императиву, са циљем да утичу на публику. Овај облик говора дуго се сматрао врхунцем реторичке вештине, а многа дела из прошлости се и данас проучавају.Adamson, Sylvia. Reading Shakespeare's Dramatic Language. Приступљено 10. 3. 2012.

Цицерон

десно|мини|Биста Цицерона, Капитолски музеји, Рим Цицерон је описао позитивне и негативне ефекте овог стила. Коментарисао је елоквенцију и покретачку снагу која стоји иза њега, као и страст коју може пренети на публику. Приметио је како има велику емоционалну моћ над публиком и како се може користити за окупљање слушалаца око неког циља.

Међутим, сматрао је да постоји опасност у коришћењу овог стила. Ако публика није довољно припремљена за велики говор, тврдио је да би изгледало као да је говорник пијан. Сматрао је неопходним да говорник у потпуности разуме друга два стила — једноставни и средњи — који се користе за „подучавање”, односно за „угађање”. Тврдио је да се без разумевања сва три стила потенцијал великог стила никада не може у потпуности остварити.

Метју Арнолд

Метју Арнолд, енглески песник и културни критичар, описао је оно што је назвао великим стилом у низу предавања која је држао: О превођењу Хомера. Описао је велики стил као тежак за постизање, наводећи ту чињеницу као доказ да је Илијада у потпуности дело Хомера. Рекао је да се стил не може препознати по опипљивим карактеристикама, већ само духовно. Повезао је велики стил, како га је користио Хомер, са оним што је назвао племенитошћу стиха. Оно што је Хомер урадио, према Арнолду, јесте да је успешно применио велики стил на „прозаичне теме”. Поред Хомера, наводи Вергилија, Дантеа, Милтона, Софокла и Пиндара као ауторе који су користили велики стил у својим делима. Метју Арнолд, О превођењу Хомера, е-текст (PDF) са victorianprose.org Приступљено 18. 6. 2014.

Тврдио је да постоје само два облика стиха способна да постигну велики стил. Први је, рекао је, херојски дистих или бланкверс (први се састоји од парова римованих стихова, док је други неримован. Оба обухватају стихове од десет слогова, типично у јампском пентаметру.Robert Burns Shaw, Blank Verse: A Guide to its History and Use (Ohio University Press, 2007), страна 1) Други облик за који је навео био је дактилски хексаметар (облик који су користили Хомер и Вергилије).

Види још Велики манир, упоредив концепт у уметности.

Референце

Додатна литература

Категорија:Стилске фигуре