Серж Тисерон (; рођен 8. марта 1948. у Валансу, Француска) је француски психоаналитичар и психијатар. Поседује докторат наука из психологије. Виши је научни сарадник на Универзитету Париз VII Дени Дидро. Члан је Центра за истраживање психоанализе, медицине и друштва на Универзитету Париз VII (CRPMS). Проучава односе између младих, медија и слика, као и утицај информационих и комуникационих технологија на младе. Такође је илустратор и фотограф.

Написао је четрдесетак књига, укључујући и поучна дела за родитеље, које су преведене на неколико језика. Његов једноставан и прецизан стил писања помогао је да његове књиге достигну статус бестселера. Године 2001. додељена му је награда . Године 2002. Академија моралних и политичких наука доделила му је награду Стасар. Професору Сержу Тисерону је у Паризу додељена и награда Нафсанијун (), коју додељује либански центар за психолошке и друштвене науке познат као Нафсанијун, за животна достигнућа, посебно за истраживања о новим технологијама и њиховим ефектима.

Рани живот Као тинејџер, Тисерон је своје образовање усмерио на књижевне студије. Почео је са припремним разредима хипокањ у Лицеју ди Парк како би се припремио за Нормал сип. Развио је интересовање за надреализам, што га је навело да се више заинтересује за психолошка одступања, менталне болести и лудило.

Тисерон се није осећао пријатно студирајући психијатрију, јер је сматрао да су други студенти превише арогантни. Током друге године прешао је на психологију и преселио се у Париз да би написао своју докторску тезу. Тисерон је радио као лекар у болници од 1978. до 1997. године, где је 1990. основао мобилну јединицу за палијативно збрињавање. Након тога, предавао је психологију на Универзитету у Паризу.

Теза Тисерон је своју тезу представио у форми стрипа, осуђујући оно што је сматрао „медицинским садизмом” тог доба. Тезу је одбранио на Универзитету Клод Бернар у Лиону 1975. године. Рад од 48 страна носи наслов („Допринос увођењу стрипа у универзитетску педагогију. Покушај о историји психијатрије”). Рад је био посвећен историји психијатрије и инспирисан трима различитим изворима: Историја лудила у доба класицизма (Мишела Фукоа), радовима Томаса Саса и сопственим истраживањем у библиотеци болнице Сент-Ан. Још један циљ његове тезе био је да покаже да су слике део светске симболике у истој мери као писани и говорни језик.

Пројекти Дана 18. октобра 2007. покренуо је петицију за забрану гледања телевизије деци млађој од три године. То је довело до нових ограничења за емитовање програма намењених бебама и малој деци. У новембру 2008. француско Министарство здравља наложило је да сви такви програми морају имати упозорење.

Између 2005. и 2008. развио је активност са циљем побољшања емпатијских вештина деце у вртићима. Назвао ју је „Игра три фигуре”, алудирајући на три лика која се појављују у већини дечјих игара и сценарија: починилац, жртва и спасилац. „Игра три фигуре”, коју су спроводили сами васпитачи након тродневне обуке, представља пет од шест циљева у вртићима: усвајање језика, учење правила заједничког живота, глума и говор тела, развијање маште и припрема за писање. То је такође облик пред-едукације о сликама и обука у претварању. Истовремено, циљ је смањење насиља повећањем способности за емпатију. Тисерон је био ангажован од стране неколико академија да обучава тренере за ову технику.

Године 2008. развио је правило „3-6-9-12”, које се односи на: без екрана пре треће године, без играчке конзоле пре шесте године, без интернета без пратње пре девете године, без самосталног коришћења интернета пре једанаесте године и без друштвених мрежа пре дванаесте године. Од 2011. године, ово правило промовише Француско удружење за амбулантну педијатрију (AFPA). Према Тисерону, покренуо је кампању „3-6-9-12” како би покренуо јавну дебату о екранима. По његовом мишљењу, деца морају научити правилну употребу таквих алата. Тисерон је предложио да се размисли о увођењу дигиталних простора у терапију. Интернет представља нови начин преноса информација путем хоризонталне комуникације. Према Тисерону, деца имају више користи од дељења екрана него од њиховог индивидуалног коришћења. Тврдио је да нове технологије хране колективну интелигенцију.

Такође 2008. године основао је Институт за историју и сећање на катастрофе (IHMEC). Његов циљ је да допринесе стварању сећања и „културе” ризика кроз успостављање банке доказа за подршку отпорности садашњих и будућих генерација.

Чланство у научним друштвима Извор: Уређивачки одбор часописа Psychiatrie Française Уређивачки одбор часописа Cahiers de Médiologie Научни одбор часописа Journal de votre enfant Научни савет Родитељ-Дете Espace Parent-Enfant (Иси ле Мулино) Управни одбор Француског друштва за психоаналитичку породичну терапију Саветодавни савет за породице и рано детињство града Париза Бивши председник Друштва за психоаналитичку породичну терапију у региону Ил де Франс (тренутно медијатор у том друштву)

Истраживачке теме Његова главна истраживања фокусирају се на породичне тајне, односе са сликама и нове технологије.

Породичне тајне Серж Тисерон се бави породичним тајнама. Он тврди да откривање таквих тајни може нанети штету. Саветује постављање добрих питања, избегавање захтевања одговора, развијање интересовања за породичну историју и присећање како су старији одговарали на ранија питања.

Тисерон је закључио да серија стрипова Авантуре Тинтина, коју је креирао белгијски цртач стрипова Ерже, одражава до тада неоткривену чињеницу да је идентитет оца ауторовог оца био непознат, што су касније потврдили и новинари.

Слике и медији Истраживао је односе са цртаним филмовима и фотографијом.

Фотографија Године 2008, Тисерон је објавио ажурирану верзију књиге Светла комора Ролана Барта, под насловом („Мистерије светле коморе”). У овој књизи, Тисерон преиспитује уобичајено схватање фотографије и додаје концепт дигиталне слике. Он анализира однос између човека и слике са психолошког становишта. Тисерон је, супротстављајући се Барту, рекао: „Слика није само носталгија за прошлошћу, слика је резултат два различита покрета: заустављања времена за представу и праћења кретања света”.

Стрипови и цртежи Тисерон се заинтересовао за супкултуру и искористио своју страст према цртању за стварање неколико ангажованих стрипова. Његова докторска дисертација била је стрип који приказује историју психијатрије. Он и даље црта за специјализоване часописе као што је Psychologies Magazine. Предложио је паралелу између различитих корака у писању и цртању. Објашњава да су први цртежи малог детета вођени визуелним истраживањем покрета, осећаја, а не визуелном перцепцијом. Таква истраживања имају физичку и психолошку вредност.

Нове технологије и развој детета мини|десно|Серж Тисерон прима награду од Стивена Балкама (извршног директора FOSI-ја). У својој књизи („Виртуелно, љубави моја”), Тисерон говори о неразумевању између одраслих и нове генерације. Он објашњава да се начин на који тинејџери изражавају своју анксиозност променио и укључује ћаскање, видео-игре и друге нове технологије, а да родитељи често нису у стању да обраде те нове изразе.

Године 2013. промовисао је веб-сајт у сарадњи са Генералним секретаријатом за католичко образовање како би родитељима и деци објаснио како да „припитоме” екране. Сајт истиче његово правило „3-6-9-12”.

Екрани Тисерон каже да екрани код куће могу опасно изоловати кориснике. Радио је на пројекту под називом „Десет дана за припитомљавање екрана” (), инспирисаном програмом који је Робинсонов тим спровео у Калифорнији 1996-1997. Циљ је био да се повећа свест деце и контрола над временом проведеним пред екраном. Предложено је да током десет дана или једне недеље деца буду позвана да изаберу своје омиљене ТВ програме и видео-игре, а да се одрекну свих осталих. У међувремену, родитељи и наставници организују и воде друге активности, укључујући фокусирање на фотографију и изградњу света, како би их подстакли да развију сопствену машту.

Идентитет Тинејџери могу користити интернет да истражују алтернативне идентитете, скривајући свој изглед од оних са којима комуницирају. Са друге стране, други, укључујући предаторе, могу сакрити сопствени идентитет како би ступили у контакт са онима који не препознају превару. Интернет односи се обично не воде према традиционалним друштвеним конвенцијама које су штитиле (и ограничавале изборе) младе људе који нису развили јаке одбрамбене механизме. Испрекидана и намерна природа дигиталних интеракција даје учесницима већу контролу над темпом и временом њихових односа. Одсуство физичког контакта ограничава врсте штете које учесници могу доживети. Дигиталне интеракције могу проширити круг људи до којих млади могу допрети, стварајући потенцијал за оне који не могу да пронађу заједницу у „стварном свету” да то учине у већем онлајн свету.

Видео-игре Тисерон извлачи лекције за образовање из успеха видео-игара. Самостално одређивање темпа, могућност понављања неуспешне лекције или теста, експериментисање са различитим стратегијама учења, систем бодовања, нивои и анонимност могу утицати на развој онлајн образовања.

Потенцијални негативни ефекти, посебно када се играч потпуно фокусира на сензорне и моторичке интеракције, могу довести до зависности.

Савети за родитеље Тисерон саветује родитељима да често разговарају са својом децом, укључујући и о њиховим дигиталним искуствима, и да буду свесни њихових активности.

Он подсећа да је приказивање насиља присутно и у традиционалним медијима. Деца могу играти игре како би пронашла мање стресно искуство него што га имају у стварном свету, а не само због узбуђења које игре нуде.

Екстимност Историјски, екстимност () је означавала концепт да не постоји корисна разлика између психе и спољашњег света. Тисерон је користио другачије значење, да опише премештање елемената приватног живота у јавни простор како би се добила повратна информација. Разликује се и од егзибиционизма и од конформизма по томе што је то покушај развоја сопства и одговарајућег самопоштовања, а не само позиционирање излагача у односу на друге. Екстимност је, дакле, жеља да се открију неки аспекти унутрашњег сопства.Serge Tisseron L’intimité surexposée (2001)

Симболизам Разрадио је три главна концепта које су сковали Фројд и Шандор Ференци, а то су: пројекција, интројекција и интернализација. Они су приметили да пацијенти могу пројектовати своје фантазије на друге субјекте, интројектовати добре објекте или интернализовати интерсубјективне односе. Ово запажање је пружило теоријске основе за психоанализу. Тисерон је рекао да је сав стрес посредован са седам чула (укључујући проприоцепцију и вестибуларну перцепцију) заједно са невербалном и вербалном комуникацијом.

Тисерон је дефинисао симболизацију као процес којим субјект интернализује искуства из спољашњег света. У ту сврху користе се три медија: сензо-моторичке вештине, слике и речи.

Сензо-моторичке вештине На пример, жену прате три девојчице. Жена брзо хода и спотакне се. Она гестикулира и успева да поврати равнотежу. Окреће се и псује тротоар. Три девојчице су имале снажну реакцију и уплашиле су се. Оне реагују на догађај. Све три лупкају по тротоару у имитацији. Прихватиле су догађај и увеле га у своју психу. Повезале су перцепцију са емоцијом и моториком. То показује да се свака ситуација може контекстуализовати.

Слика Тисерон објашњава да слике нису стварне, али да су емоције које изазивају стварне. Култура, укључујући и културу појединих породица, усмерава такве емоције. Он је одговорност за такво усмеравање приписао родитељима.

Друга развојна улога слика су цртежи у раном детињству који обично почињу линијама које се удаљавају од тела детета.

Емпатија Тисерон заговара да психоаналитичари користе емпатију као примарни аналитички однос према пацијентима. Тврдио је да је објективност којој су тежиле раније генерације погоршавала нелагодност пацијената без унапређења терапијских циљева.

Отпорност