мини|Немачки бојни брод Адмирал Граф Шпе у пламену након што је потопљен у естуару реке Плате код Монтевидеа, Уругвај. мини|Мексички пропагандни постер: „Бранимо слободу и боримо се за бољи свет“, са портретима Мигела Идалга и Костиле, Бенита Хуареза, Франсиска Мадера и Мануела Авиле Камача Током Другог светског рата, у Латинској Америци се догодио низ значајних економских и политичких промена. Рат је изазвао значајну панику у региону, јер је његова економија веома зависила од трговине са европским тржиштем, које је било потпуно поремећено због рата. Латинска Америка је у почетку покушала да остане неутрална, али су зараћене земље угрожавале њену неутралност. Да би боље заштитиле Панамски канал, бориле се против утицаја Сила Осовине и оптимизовале производњу робе за ратне напоре, Сједињене Државе су путем Закона о зајму и најму и сличних програма значајно прошириле своје интересе у Латинској Америци. То је резултирало модернизацијом великих размера и великим економским подстицајем за земље које су учествовале.

Стратешки, Панама је била најважнија латиноамеричка нација за савезнике због Панамског канала, који је пружао везу између Атлантског и Тихог океана, што је било од виталног значаја и за трговину и за одбрану. Бразил је такође био од великог значаја због тога што се налазио најближе Африци где су се савезници активно борили против Немаца и Италијана, као и због тога што је био витални извор стратешких сировина као што су гума, гвоздена руда и кварцни кристали, док је Аргентина била кључни добављач хране за савезнике, прихватајући одложено плаћање од стране Британије, што је признато као велики допринос савезничким ратним напорима. Државе Јужног конуса, Аргентина и Чиле, остале су неутралне до последње године рата, предност коју су Силе Осовина у потпуности искористиле мешајући се у унутрашње послове, спроводећи шпијунажу и ширећи пропаганду.

Бразил је био једина земља која је послала трупе на европско ратиште, играо је кључну улогу у обезбеђивању ваздушних база за снабдевање бораца и имао је важну улогу у кампањи против подморница на Атлантику. Неколико других земаља је такође имало окршаје са немачким подморницама и крстарицама на Карибима и у Јужном Атлантику. Мексико је послао ловачку ескадрилу од 300 добровољаца на Пацифик, Escuadrón 201, познату као Астечки орлови (Águilas Aztecas). Поред тога, преко 4.000 аргентинских добровољаца борило се за савезнике током Другог светског рата, иако је Аргентина званично била неутрална земља током већег дела рата.

Активно учешће Бразила на бојном пољу у Европи тражено је након конференције у Казабланки. Председник САД, Френклин Д. Рузвелт, на повратку из Марока, састао се са председником Бразила, Жетулиом Варгасом, у Наталу, Рио Гранде до Норте. Овај састанак је познат као Конференција на реци Потенхи и дефинисао је стварање Бразилских експедиционих снага.

Историја

Улога Сједињених Држава 1940, након што је изразио забринутост председнику Френклину Д. Рузвелту због нацистичког утицаја у Латинској Америци, Нелсон Рокфелер, унук индустријалца компаније Стандард Оил, Џона Д. Рокфелера, именован је на нову позицију координатора међуамеричких послова (CIAA) у Канцеларији координатора међуамеричких послова (OCIAA).. Рокфелер је био задужен за надгледање програма сарадње САД са народима Латинске Америке како би се постигли бољи односи међу народима западне хемисфере и угушио растући нацистички утицај у региону. У циљу овог облика културне дипломатије сарађивао је са Едмундом А. Честером, директором за латиноамеричке односе на радио мрежи CBS.

Антифашистичка пропаганда била је главни амерички пројекат широм Латинске Америке, а водила ју је Рокфелерова канцеларија. Трошени су милиони на радио емисије и филмове, надајући се да ће допрети до велике публике. Постигнут је споразум којим је 250.000 мексичких грађана који живе у Сједињеним Државама служило у америчким снагама; преко 1000 је погинуло у борбама. Поред пропаганде, велике суме су издвојене за економску подршку и развој. У целини, Рузвелтова политика је била политички успех, осим у Аргентини и Чилеу, које су толерисале немачки утицај и одбиле да следе упутства Вашингтона док рат практично није био завршен.

Економија Према речима Томаса М. Леонарда, Други светски рат је имао велики утицај на привреду Латинске Америке. Многе земље су повећавале цене својих извозних производа како би се економски издржавале. Након јапанског напада на Перл Харбор 7. децембра 1941. године, већи део Латинске Америке је или прекинуо односе са Силама Осовине или им је објавио рат. Као резултат поремећаја предратне трговине са Европом, многе нације (укључујући целу Централну Америку, Доминиканску Републику, Мексико, Чиле, Перу, Аргентину и Венецуелу) су изненада схватиле да се њихова зависност од Сједињених Држава у трговини повећава. Велика потражња Сједињених Држава за одређеним производима током рата додатно је пореметила трговину. На пример, Сједињене Државе су желеле сву платину произведену у Колумбији, сав чилеански бакар и сав перуански памук. Чиле је био главни извозник нитрата у САД током рата.

Несташица робе широке потрошње и других производа такође је била проблем током ратних година. Потражња америчке ратне индустрије и недостатак транспорта довели су до тога да многа роба није била доступна у Латинској Америци. Цене расположивих производа су се повећале. Бензин и други нафтни производи били су скупи и тешко их је било набавити. Несташица хране била је проблем у градовима. На крају крајева, сви ови фактори су довели до инфлације.

Већи део Латинске Америке стао је на страну Сједињених Држава и примио помоћ. Међутим, Перу је био изузетак. У Перуу је влада увела контролу цена на разне производе; стога се његове девизне резерве нису повећале колико у неким другим латиноамеричким државама и изгубио је преко потребан капитал. Панама је такође имала економске користи, углавном због повећаног бродског саобраћаја и пролазака кроз канал.

Мексико и Венецуела, богати нафтом, имали су користи од повећане цене нафте. Мексико је успео да искористи повољне услове споразума са америчким и европским нафтним компанијама о национализацији своје нафтне индустрије 1938. године. Мексички председник Мануел Авила Камачо искористио је ситуацију да генерално побољша преговарачку позицију Мексика са Сједињеним Државама.

Закон о зајму и најму У оквиру Закона о зајму и најму, Латинска Америка је добила приближно 400 милиона долара ратног материјала у замену за војне базе и помоћ у одбрани западне хемисфере.

Насупрот томе, Аргентина и Чиле су добили врло мало војне помоћи, јер током већег дела рата нису прихватили америчке услове који су пратили помоћ. Перу је добио извесну помоћ, али је до 1943. године западна обала Јужне Америке изгубила сваки стратешки значај, будући да је била удаљена од главних ратних позорница, те је окончано оправдање за слање наоружања Перуу. Државе Централне Америке су следиле њихов пример одбијајући услове помоћи. Од 1943. године, Панамеричка магистрала, који су Сједињене Државе делимично изградиле у одбрамбене сврхе, престала је да буде приоритет, па су радови на путу, као и војна помоћ, обустављени.

Према Леонарду, Закон о зајму и најму је променио равнотежу снага у Латинској Америци и „поново распламсао стара ривалства“. Чилеанска влада, на пример, била је веома забринута због недостатка војне помоћи, не из страха од напада снага Осовине, већ зато што је била забринута да би Боливија и Перу могли да покушају да искористе своје новостечено оружје да поврате територију изгубљену од Чилеа шездесет година раније током Пацифичког рата. Еквадор је такође био опрезан јер је, на крају еквадорско-перуанског рата 1941. године, изгубио од Перуа. Коначно, Аргентини је претио њен стари ривал, Бразил, јер су имали приступ најновијем америчком оружју. Леонард каже да је аргентински председник Хуан Перон делимично дошао на власт тврдећи да ће „исправити ову промену војног статуса“.

Активност Сила Осовине мини|Немачки Јункерс Ju 52/3m, који је Перу конфисковао и пребацио Ратном ваздухопловству Сједињених Држава као ратни плен, на аеродрому у Панами, крајем 1942. године. На почетку Другог светског рата, неки латиноамерички лидери и групе, били су импресионирани немачким Адолфом Хитлером, италијанским Бенитом Мусолинијем, јапанским Хирохитом и диктаторима мањих сила Осовине. Председник Доминиканске Републике Рафаел Трухиљо, на пример, дивио се Хитлеру због његовог стила и милитаристичких скупова. Сличне ставове имали су диктатори Хорхе Убико из Гватемале, Тибурсио Каријас Андино из Хондураса и Максимилијано Ернандез Мартинез из Салвадора. Према Леонарду, у Бразилу, Аргентини и Чилеу, снажан осећај јединства и циља који је створио фашизам био је прилично привлачан. Све три нације имале су утицајну фашистичку политичку странку. Бразилски интегралисти били су отворени поштоваоци Мусолинија.

У предратним годинама, Бразил, Мексико, Гватемала, Костарика и Доминиканска Република су имале трговинске споразуме са нацистичком Немачком. Трговина Бразила са Немачком, на пример, удвостручила се између 1933. године, када је Хитлер дошао на власт, и 1938. године, године пре почетка рата. Године 1938. допринос Јужне Америке немачком увозу повећао се са 7,7 на 12,8 процената.

Са почетком рата у септембру 1939. године, трговина између Латинске Америке и држава Осовине је скоро потпуно престала због блокаде; што је у различитој мери наштетило латиноамеричким економијама. У већини случајева, Сједињене Државе су биле једина земља која је могла да замени Силе Осовине као трговински партнер.

Скоро све латиноамеричке државе морале су да реагују на шпијунске активности Осовине. Мексико, а у мањој мери и Бразил, сарађивали су са Сједињеним Државама у затварању ћелија Осовине. Чиле и Аргентина, с друге стране, дозволили су агентима Осовине да делују у њиховим земљама током већег дела рата, што је био извор значајног неслагања између ове две државе и Сједињених Држава. Многе латиноамеричке државе такође су морале да се носе са великим бројем имиграната из земаља Осовине. Колумбија је, на пример, 1941. године имала око 4.000 немачких имиграната, као и мало село јапанских фармера у Кауки. Многи Немци у Колумбији били су укључени у индустрију ваздушног саобраћаја као запослени у компанији SCADTA. То је била друга највећа авио-компанија на свету и прва у Латинској Америци, која је пословала од 1919. до Другог светског рата. Сједињене Државе су биле забринуте да би Немци могли бити ангажовани у шпијунажи или чак планирати претварање цивилних авиона у бомбардере за напад на Панамски канал. Због тога је влада Сједињених Држава извршила притисак на Колумбију да прати и интернира имигранте или, у неким случајевима, да их депортује у Сједињене Државе. Исто се догодило и у другим латиноамеричким земљама.

Током већег дела рата, Немци су управљали шпијунским мрежама у свим најистакнутијим земљама региона, укључујући Аргентину, Чиле, Парагвај, Бразил, Кубу, Мексико, Венецуелу и друге. Операција Боливар била је усредсређена на тајне радио комуникације из базе у Аргентини до Берлина у Немачкој, али је такође користила шпанске трговачке бродове за испоруку обавештајних података у Европу, захваљујући шпанској сарадњи са немачким обавештајним агенцијама током рата. Иако су Аргентина и Чиле на крају покренули мере против агената Осовине који су деловали у њиховим земљама почетком 1944. године, неке активности Боливара су се наставиле све до краја рата у мају 1945. године.

Поред немачке шпијунаже и саботаже у Латинској Америци, Сједињене Државе су такође биле забринуте због нацистичке пропаганде. Немачка амбасада у Гватемали служила је као дистрибутивни центар за нацистичку пропаганду у Централној Америци. Пре почетка рата 1939. године, пропаганда се фокусирала на супериорност немачке индустријске робе и тврдила је да је Немачка центар научних истраживања, јер има „најнапреднији образовни систем на свету“. Између септембра 1939. и краја 1943. године, пропаганда се фокусирала на немачке победе и супериорност њене војне опреме.