Историја Јужне Дакоте је ток људске историје и друштвених активности у држави Јужна Дакота током неколико миленијума, од њених првих становника до недавних догађаја.
Рани становници лево|мини|Петроглифи кањона Крејвен у Црним брдима Верује се да су ловци први пут ушли у Северну Америку пре најмање 17.000 година преко Беринговог копненог моста, који је постојао током последњег леденог доба и повезивао Сибир са Аљаском. Рани досељеници на територији која ће касније постати Јужна Дакота били су номадски ловци-сакупљачи, који су користили примитивну технологију каменог доба за лов на велике праисторијске сисаре у том подручју. Палеолитска култура ових људи нестала је око 5000. године пре нове ере, након изумирања већине њихових врста плена. Између 500. и 800. године нове ере, већи део источне Јужне Дакоте био је насељен народом познатим као „Градитељи хумки“. То су били ловци који су живели у привременим селима а добили су име по ниским земљаним хумкама које су градили, од којих многе и данас постоје. Чини се да су њихова насеља била концентрисана око слива реке Биг Су и језера Биг Стоун, иако су и друга налазишта ископана широм источне Јужне Дакоте. Асимилација или ратовање довели су до нестанка "Градитеља хумки" до 800. године. Између 1250. и 1400. године, пољопривредни народ, вероватно преци модерних Мандана из Северне Дакоте, стигао је са истока и населио се у централном делу државе. Године 1325, оно што је постало познато као масакр у Кроу Крику догодио се у близини Чејмберлена. Археолошка ископавања на овом локалитету открила су 486 тела сахрањених у масовној гробници унутар неке врсте утврђења; многи скелетни остаци показују трагове скалпирања и обезглављивања.Deloria and Neal (eds.), p. 161.
Арикара десно|мини|Карл Бодмеров портрет ратника Арикара, почетак 1840-их. Арикаре, такође познате као Ри, почеле су да стижу са југа у 16. веку. Говорили су кадоански језик сличан језику Понија и вероватно потичу из данашњих Канзаса и Небраске. Арикаре су углавном живеле у сталним селима. Били су вешти трговци и често су служили као посредници између племена на северу и југу. Вероватно су шпански коњи први пут стигли у регион око 1760. године преко њихових трговачких веза. Арикаре су достигли врхунац своје моћи у 17. веку и можда су обухватали чак 32 села. Због болести, као и притиска других племена, број села Арикара ће се смањити на само два до краја 18. века, а на крају су се потпуно спојили са Манданима на северу.
Сродно племе Арикара, Пони, такође су можда имали малу количину земље у држави. Били су међу јединим познатим племенима у континенталном делу САД која су приносили људске жртве, путем верског ритуала који се обављао једном годишње.
Чејени Предања Лакота говоре о томе како су они протерали алгонквинске претке Чејена из региона Црних брда, јужно од реке Плат, у 18. веку. Пре тога, Чејени кажу да су они, у ствари, били два племена. Након њиховог пораза, велики део њихове територије био је ограничен на југоисточни Вајоминг и западну Небраску. Иако су успели да задрже Сијуксе доста времена, тешко су погођени епидемијом малих богиња.
Ајове Народ Ајове такође је насељавао регион где се сусрећу данашње државе Јужна Дакота, Минесота и Ајова, северно од реке Мисури. Имали су и братски народ, познат као Отое, који је живео јужно од њих. Говорили су језиком Чивере, веома старом варијацијом сиуанског језика. Такође су имали прилично сличну културу као и племена Дегихан Сијукс из Небраске и Канзаса.
Сијукси До 17. века, Сијукси, који ће касније доминирати великим делом државе, населили су се на територији данашње централне и северне Минесоте. Сијукси су говорили језиком сиуанске језичке породице, и били су подељени у две културне групе – Дакоту и Накоту. До почетка 18. века Сијукси су почели да се селе на југ, а затим на запад у равнице. Ова миграција је била последица неколико фактора, укључујући већу доступност хране на западу, као и чињеницу да су ривалски Оџибве и други сродни Алгонквини добили пушке од Француза у време када су Сијукси још увек користили лук и стрелу. лево|мини|Мапа која приказује опште локације племена и подплемена Сијукса до краја 18. века; тренутни резервати су приказани наранџастом бојом. Сељењем на запад у прерије, начин живота Сијукса се знатно променио, почевши да личи на номадско племе северних равница много више него на насељено источно шумско. Карактеристике ове трансформације укључују већу зависност од бизона за храну, веће ослањање на коње за превоз и усвајање шатора за становање, пребивалишта које је више прилагођено честим кретањима номадског народа него њихова ранија полутрајна насеља.
Једном када су стигли на равнице, две подгрупе Сијукса поделиле су се на три одвојене нације - Лакоте, који су мигрирали на југ, Асинибојне који су мигрирали назад на исток у Минесоту и преостале Сијуксе. Изгледа да је отприлике у то време народ Дакота постао истакнутији над Накотама и целокупни народ је почео да се тако назива.
Лакота, који су прешли Мисури око 1760. године и стигли до Црних брда до 1776. године, населили су се углавном у западној Јужној Дакоти, северозападној Небраски и југозападној Северној Дакоти. У великој мери због миграција Сијукса, бројна племена су протерана из тог подручја. Племена око Црних брда, а најзначајнији су Чејени, била су потиснута на запад, Арикаре су се кретали даље на север дуж Мисурија, а Омаха су били протерани из југоисточне Јужне Дакоте у североисточну Небраску.
Европска истраживања
Француска Француска је била прва европска нација која је имала претензију на оно што ће постати Јужна Дакота. Међутим, само неколико француских извиђачких група је можда ушло у источну Јужну Дакоту. Године 1679. Данијел Г. Дулут је послао истраживаче западно од језера Мил Лакс, који су можда стигли до језера Биг Стоун и Кото де Прери. Трговци Пјера Ле Сјера су у више наврата улазили у долину реке Биг Су. Докази за ова путовања су са карте Вилијама Де Л'Ила из 1701. године која приказује стазу испод водопада реке Биг Су из реке Мисисипи.
Први Европљани који су ушли у Јужну Дакоту са севера, браћа Верендри, започели су своју експедицију 1743. године. Експедиција је почела у тврђави Ла Рен на језеру Манитоба и покушавала је да пронађе водени пут до Тихог океана. Закопали су оловну плочу са натписом у близини тврђаве Пир; открили су је ученици 1913. године.
Шпанија 1762. године, Француска је доделила Шпанији сву француску територију западно од реке Мисисипи Споразумом из Фонтенблоа. У покушају да осигура шпанске претензије у региону од могућег задирања других европских сила, Шпанија је усвојила политику за горњи Мисури која је наглашавала развој ближих трговинских односа са локалним племенима, као и веће истраживање региона, а примарни фокус је био на потрази за воденим путем до Тихог океана. 1793, у Сент Луису је формирана Мисури компанија, са двоструким циљевима трговине и истраживања горњег Мисурија. Компанија је спонзорисала неколико покушаја да се стигне до Тихог океана, од којих ниједан није стигао даље од ушћа Јелоустона. 1795. године експедиција Макеј-Еванс је путовала уз Мисури све до данашње Северне Дакоте, где су протерали неколико британских трговаца који су били активни у том подручју. 1800. године, Шпанија је вратила Луизијану Француској Споразумом из Сан Илдефонса.
Америчко истраживање мини|Детаљ са карте коју је нацртала експедиција Луиса и Кларка, која приказује већи део онога што ће постати источна и централна Јужна Дакота. 1803. године, Сједињене Државе су купиле територију Луизијане од Наполеона за 11.000.000 долара. Територија је обухватала већи део западне половине слива Мисисипија и покривала је скоро целу данашњу Јужну Дакоту, осим малог дела у североисточном углу државе. Регион је још увек био углавном неистражен и ненасељен, а председник Томас Џеферсон је организовао групу која се обично назива експедиција Луиса и Кларка како би истражила новостечени регион. Експедиција је имала задатак да прати руту Мисурија до њеног извора, настави до Тихог океана, успостави дипломатске односе са разним племенима у том подручју и изврши картографска, геолошка и ботаничка истраживања подручја. Експедиција је напустила Сент Луис 14. маја 1804. године, са 45 људи и 15 тона залиха у три чамца. Група је полако напредовала против струје Мисурија, стигавши до данашње Јужне Дакоте 22. августа. У близини данашњег Вермилиона, група је пешачила до Спирит Маунда након што је чула локалне легенде о месту које насељавају „мали духови“ (или „ђаволи“).Thompson (ed.), p. 57. Убрзо након тога, одржан је миран сусрет са Јанктон Сијуксима, и касније са Лакота Сијуксима. Након што су напустили државу 14. октобра, група је презимила са Манданима у Северној Дакоти пре него што су успешно стигли до Тихог океана и вратили се истим путем, безбедно стигавши до Сент Луиса 1806. године. На повратку, експедиција је провела само 15 дана у Јужној Дакоти, путујући брже низ воду Мисурија.
Трговина крзном 1817. године, америчка трговачка станица за крзно основана је у данашњем Форт Пиру, чиме је започело континуирано америчко насељавање тог подручја. Током 1830-их, трговина крзном била је доминантна економска активност за малобројне беле људе који су живели у том подручју. Више од стотину трговачких станица за крзно налазило се у данашњој Јужној Дакоти у првој половини 19. века. Већина трапера и трговаца напустила је подручје након што је европска потражња за крзном опала око 1840. године.
Америчко насељавање 1855, америчка војска је купила Форт Пир, али га је следеће године напустила у корист Форт Рендала на југу. Насељавање Американаца и Европљана се од тада брзо повећавало, а 1858. године Јанктон Сијукси су потписали „Вашингтонски споразум“, уступајући већи део данашње источне Јужне Дакоте Сједињеним Државама. лево|мини|Дедвуд је, као и многи други градови у Црним брдима, основан након открића злата Земљишни спекуланти основали су два највећа града у источној Јужној Дакоти, данас позната као Су Фолс 1856. и Јанктон 1859. године. Велики водопади реке Су били су место насеља које је 1856. године основала компанија из Дубјука, из Ајове; тај град су брзо напустили староседеоци. Али следеће године, маја 1857, град је поново насељен и назван Су Фолс. Заједно са Јанктоном 1859. године, Бон Хом, Елк Поинт и Вермилион били су међу новим заједницама дуж реке Мисури или границе са Минесотом. Број досељеника у њима је био око 5.000, 1860. године. 1861. године, влада Сједињених Држава основала је територију Дакоте (она је у почетку обухватала Северну Дакоту, Јужну Дакоту и делове Монтане и Вајоминга). Број досељеника из Европе и источних држава САД, повећао се од оскудних прилива 1860-их до поплаве током Бума у Дакоти 1870-их и 1880-их, посебно након завршетка источне железничке везе са територијалном престоницом Јанктоном 1872. године и открића злата у Црним брдима 1874. године током војне експедиције коју је предводио Џорџ Кастер. Бум у Дакоти је био период брзог насељавања, раста становништва и развоја пољопривреде на територији Дакоте од 1878. до 1887. године. мини|Северна и Јужна Дакота