Геноцид у Гватемали (шп. Genocidio guatemalteco, Genocidio maya – „Геноцид Маја”, или Holocausto silencioso – „Тихи холокауст”) био је масовно истребљење мајанског домородачког становништва током Грађанског рата у Гватемали (1960–1996), које су спроводиле узастопне војне владе Гватемале након државног удара 1954. године организованог уз подршку Централне обавештајне агенције. Масакри, присилна нестанка, мучења и погубљења герилаца и, нарочито, цивила од стране снага безбедности били су распрострањени већ од 1965. године и представљали дугогодишњу политику војних режима које су подржавале Сједињене Америчке Државе. Организација Human Rights Watch документовала је „изузетно свирепе” акције оружаних снага, углавном усмерене против цивилног становништва.
Репресија је достигла размере геноцида у претежно домородачким северним провинцијама где је деловала Герилска војска сиромашних (Ejército Guerrillero de los Pobres). Гватемалска војска је Маје сматрала савезницима гериле и започела кампању масовних убистава и нестанака мајанских сељака. Иако су се масакри домородачког становништва догађали и раније, систематска употреба терора против њих почела је око 1975. и достигла врхунац у првој половини осамдесетих година. Војска је током сукоба извршила 626 масакра над Мајама и признала уништење 440 мајанских села између 1981. и 1983. године. У неким општинама најмање трећина села била је евакуисана или уништена. Студија Врховног суда из марта 1985. проценила је да је више од 200.000 деце изгубило најмање једног родитеља, а између 45.000 и 60.000 одраслих Гватемалаца убијено је од 1980. до 1985. године. Деца су често била мета масовних убистава, укључујући и масакре у Рио Негру између 1980. и 1982. године. Извештај Human Rights Watch из 1984. описује „убиство хиљада људи од стране војне владе која своју власт одржава терором”. Злочини су били толико тешки да су чак и Сједињене Америчке Државе, упркос жестокој антикомунистичкој политици, ограничавале помоћ, па се војска Гватемале ослањала на изоловане савезнике попут Аргентине и Јужноафричке Републике.
Процењује се да је у рату убијено око 200.000 људи, укључујући најмање 40.000 несталих. Према истраживању Комисије за историјско разјашњење (Comisión para el Esclarecimiento Histórico, CEH), 92% цивилних погубљења починиле су владине снаге. Комисија је документовала 42.275 жртава кршења људских права и аката насиља на основу 7.338 сведочења: 83% жртава били су Маје, а 17% Ладини. Највећи број убистава (91%) извршен је у периоду 1978–1984, при чему је 48% свих смртних случајева забележено само 1982. године. У свом завршном извештају из 1999. CEH је закључила да је над мајанским становништвом извршен геноцид, те да је америчка обука гватемалских официра у техникама противгерилске борбе „имала значајан утицај на кршење људских права током оружаног сукоба”.
Бивши војни диктатор генерал Ефраин Риос Монт, који је владао 1982–1983, оптужен је за улогу у најинтензивнијој фази геноцида. Године 2013. осуђен је за наређење убистава 1.771 припадника народа Иксил, али је пресуда убрзо поништена, а поновљено суђење није окончано до његове смрти 2018. године.
Државни удар у Гватемали 1954. године мини|254x254п|Меморандум који описује како је Централна обавештајна агенција организовала паравојно свргавање председника Јакоба Арбенза у јуну 1954. године. Државни удар из 1954. године збацио је демократски изабраног председника Гватемале Хакоба Арбенза и означио крај Гватемалске револуције. Циљ удара био је да заустави и поништи све прогресивнију политику демократски изабране владе, која је била у сукобу са пословним интересима америчких компанија у условима Хладног рата, нарочито корпорације United Fruit Company (данас Chiquita).
Пуч је довео до успостављања војне диктатуре Карлоса Кастиља Армаса, прве у низу ауторитарних влада у Гватемали које су уживале подршку Сједињених Држава. Државни удар био је резултат тајне операције Централне обавештајне агенције, кодног назива PBSuccess.
Апарати терора Гватемалска обавештајна делатност била је усмерена и извођена углавном преко два тела: Обавештајне секције армије, касније познате као Дирекција за обавештајне послове Генералштаба националне одбране, у народу позната као „Г-2” или „С-2”; и Председничког одељења за безбедност, познатог као „Архиво” или AGSAEMP (Archives and Support Services of the Presidential General Staff).
„Архиво” је основан уз финансијску и логистичку подршку америчких саветника за време председника Енрикеа Пералте Азурдије, када је носио назив Председничка обавештајна агенција. У ову службу је интегрисана телекомуникациона база података позната као Регионални телекомуникациони центар, која је представљала кључни чвор гватемалске обавештајне мреже. Регионални телекомуникациони центар је обезбеђивао везу између Председничке обавештајне агенције и свих главних безбедносних органа: Националне полиције, Финансијске гарде и Судске полиције, преко интерградске радио-фреквенције VHF-FM. Ова база служила је и као депо за евиденцију и обавештајне податке о сумњивим „субверзивним” лицима, укључујући левичаре, синдикалце, студентске активисте, свештенике и друге. Прикупљене информације коришћене су за израду спискова особа које треба ликвидирати.
Наредбе за убиства и „нестанке” спуштане су низ хијерархију до нижих безбедносних структура као што су Судска полиција (касније преименована у Детективски корпус Националне полиције и ДИТ) или Финансијска гарда. Њихови агенти, познати као confidenciales, могли су бити позивани из провинцијских војних гарнизона у главни град ради неименованих операција. Припадници Финансијске и Националне полиције који су радили као confidenciales често су ангажовани у тајним акцијама које су укључивале деловање „одреда смрти”.
Међуамерички суд за људска права констатовао је да су гватемалске обавештајне службе одговорне за бројна кршења људских права. Према извештају Комисије за истину (Comisión para el Esclarecimiento Histórico, CEH), њихове активности обухватале су употребу илегалних притворских центара или „тајних затвора”, који су постојали у готово свим војним објектима, многим полицијским станицама, па чак и у приватним кућама. У тим местима жртве су биле произвољно лишаване слободе, готово увек подвргаване испитивању уз мучење и окрутно, нечовечно или понижавајуће поступање, а у већини случајева нестајале су или биле погубљене.
Комисија је закључила да герилске групе ни у једном тренутку нису имале војни потенцијал да представљају непосредну претњу држави. Број герилаца био је премали да би се могао војно супротставити армији, која је располагала већим снагама, бољим наоружањем, обуком и координацијом. Држава и војска су биле свесне те чињенице, али су намерно преувеличавале војну опасност како би оправдале репресију под концептом „унутрашњег непријатеља”. У тај оквир укључивани су сви противници, демократски или не, пацифисти или герилци, легални или илегални, комунисти или не, чиме су оправдавани бројни и тешки злочини. Суочена са широким политичким, социо-економским и културним отпором, држава је спроводила војне операције усмерене на физичко уништење или апсолутно застрашивање опозиције, углавном преко армије и националних безбедносних снага. На овој основи CEH објашњава да је огромна већина жртава државних злочина била цивилна, а не припадници герилских група; процењује се да је око 35.000 људи страдало у геноциду.
Репресија током шездесетих и седамдесетих година мини|249x249п|Славна победа, мурал Дијега Ривере који сатирично приказује улогу САД, United Fruit Company, Католичке цркве и војске у гватемалском пучу 1954. године. Употреба терора од стране војних и полицијских снага у Гватемали појавила се средином 1960-их, када је војна влада почела да користи „нестанке” као тактику за разбијање инфраструктуре герилских група ПГТ (Partido Guatemalteco del Trabajo – Гватемалска радничка партија) и МР-13 (Movimiento Revolucionario 13 de Noviembre). Дана 3. и 5. марта 1966. године јединице Г-2 и Судске полиције упале су у три куће у граду Гватемали, ухапсивши двадесет осморо синдикалних активиста и чланова ПГТ-а, међу којима су били готово сви чланови Централног комитета партије и сељачки лидер Леонардо Кастиљо Флорес. Сви ухапшени су „нестали” док су били у притвору и у наредним месецима постали познати у штампи као „Двадесет осморица”.
Овај случај изазвао је талас нових нестанака и убистава у Гватемали и сеоским подручјима, о чему је извештавала локална штампа. Када је привремено укинута цензура, рођаци „Двадесет осморице” и других несталих у војној зони Закапа–Изабал обратили су се новинама и Универзитетском удружењу студената (Asociación de Estudiantes Universitarios, AEU). Правно одељење AEU покренуло је поступке habeas corpus за нестале, али је влада одбацила сваку одговорност. Дана 16. јула 1966. AEU је објавио детаљан извештај о злоупотребама током последњих месеци режима Перлте, у којем је навео имена 35 лица умешаних у убиства и нестанке, укључујући војне комесаре и припаднике Покретне војне полиције (Policía Militar Ambulante, PMA) у координацији са Г-2. Након објављивања извештаја уследили су напади „одреда смрти” на AEU и Универзитет Сан Карлос, при чему је више студената права и чланова AEU убијено.
Ове тактике су се нагло појачале након ступања на дужност председника Хулија Сезара Мендеса Монтенегра (Julio César Méndez Montenegro), који је, покушавајући да умири десничарске елементе у војсци, дао одрешене руке војним снагама да „свим неопходним средствима” смире земљу. Војска је затим самостално водила противгерилски програм изван председничке палате, поставивши потпуковника Мануела Франциска Сосу Авилу за главног координатора операција. Генералштаб и Министарство одбране преузели су контролу над Председничком обавештајном агенцијом, која је управљала анексом Регионалног телекомуникационог центра, и преименовали је у Гватемалску националну службу безбедности (Servicio de Seguridad Nacional de Guatemala, SSNG).
И у градовима и у руралним областима људи осумњичени за левичарске симпатије почели су да нестају или бивају пронађени мртви у невиђеном обиму. На селу су већину нестанака и убистава извршавале униформисане војне патроле и локално познати припадници PMA или војни комесари, док су у градовима отмице и убиства углавном спроводили тешко наоружани људи у цивилу који су деловали из војних и полицијских објеката. Армија и полиција негирале су одговорност, окривљујући десничарске паравојне одреде смрти наводно независне од државе.
Најзлогласнији одред смрти тог периода била је МАНО (MANO), позната и као „Бела рука” (Mano Blanca). Првобитно ју је у јуну 1966. формирао покрет MLN као паравојни фронт са циљем да спречи ступање Мендеса Монтенегра на дужност, али је МАНО брзо прешла под контролу војске и постала део државног апарата терора. Иако је формално била паравојна организација, већину чланова чинили су војници, а финансијску подршку пружали су богати земљопоседници. МАНО је добијала обавештајне податке од војне службе преко Регионалног телекомуникационог центра, што ју је повезивало са Генералштабом и свим главним безбедносним структурама.
Први летци МАНО појавили су се 3. јуна 1966. у Гватемали, најављујући стварање „Беле руке” која ће „истребити националне ренегате и издајнике отаџбине”. У августу исте године летци су избацивани из лаких авиона који су отворено слетали на војни део ваздухопловне базе Ла Аурора. Њихова главна порука била је позив свим „патриотским грађанима” да у потпуности подрже војску као „најважнију институцију, представницу ауторитета, реда и поштовања”, наглашавајући да је „напад на војску, њено раздвајање или жеља за њеним уништењем несумњиво издаја отаџбине”.
Програм „Закапа” (1966–1968)