десно|мини|усправно=1.1|Слика мисе из 15. века Миса је главна еухаристијска литургијска служба у многим облицима западног хришћанства. Термин миса се обично користи у Католичкој цркви, западном обреду православља, старокатолицизму и независном католицизму. Термин се такође користи у многим лутеранским црквама, као и у неким англиканским црквама, а у ретким приликама и у другим протестантским црквама.
Друге хришћанске деноминације могу користити термине као што су Божанска служба или богослужење (и често само „служба”), уместо речи миса. За прославу еухаристије у источном хришћанству, укључујући и источне католичке цркве, обично се користе други термини, као што су Божанска литургија, Света Курбана, Свети Куробо и Бадарак (или Патараг).
Етимологија
Енглеска именица Mass изведена је из средњовековног латинског . Латинска реч је усвојена у староенглеском као (преко вулгарнолатинског облика ), и понекад је тумачена као sendnes (тј. „слање, отпуштање”).Bosworth-Toller, s.v. sendness (цитирајући Wright, Vocabularies , 1873), „mæsse” (цитирајући Елфрик из Ајншама).
Сам латински израз био је у употреби до 6. века.Користи га Цезарије из Арла (нпр. Regula ad monachos, PL 67, 1102B Omni dominica sex missas facite). Пре тога, појављује се једанпут у писму које се приписује Светом Амброзију (умро 397), Ego mansi in munere, missam facere coepi (ep. 20.3, PL 16, 0995A). F. Probst, Liturgie der drei ersten christlichen Jahrhunderte, 1870, 5f.). „фрагмент у Псеудо-Амброзију, 'De sacramentis' (око 400. Cf. P.L., XVI, 443), и писмо папе Иноћентија I (401–17) Децентију из Еугубија (P.L., XX, 553). У овим документима видимо да се римска литургија служи на латинском и да је већ у суштини постала обред који и данас користимо.” (Fortescue 1910). Највероватније потиче из завршне формуле („Идите, отпуштени сте”); је овде каснолатински супстантив који одговара класичном . Историјски гледано, постојала су и друга етимолошка објашњења именице која тврде да не потичу од формуле . Фортескју (1910) наводи старија, „измишљена” етимолошка објашњења, посебно латинизацију хебрејског () „бесквасни хлеб; жртвени дар”, извођење које су у 16. веку фаворизовали Ројхлин и Мартин Лутер, или грчког „иницијација”, или чак германског „скуп”. Француски историчар Шарл ду Френ, сир ду Канж је 1678. године известио о „различитим мишљењима о пореклу” именице „миса”, укључујући и извођење из хебрејског (), овде приписаног Цезару Баронију. Хебрејско извођење је учена спекулација из филологије 16. века; средњовековни ауторитети су изводили именицу из глагола , али не у вези са формулом .De vocabuli origine variæ sunt Scriptorum sententiæ. Hanc enim quidam, ut idem Baronius, ab Hebræo Missah, id est, oblatio, arcessunt : alii a mittendo, quod nos mittat ad Deum Du Cange, et al., Glossarium mediae et infimae latinitatis, éd. augm., Niort : L. Favre, 1883‑1887, t. 5, col. 412b, s.v. 4. missa . Тако, (9. век)De divinis officiis, раније приписиван Алкуину, али се сада датира у касни 9. или рани 10. век, делимично заснован на делима Амаларија и Ремигије из Оксера. M.-H. Jullien and F. Perelman, Clavis Scriptorum Latinorum Medii Aevii. Auctores Galliae 735–987. II: Alcuin, 1999, 133ff.; R. Sharpe, A Handlist of the Latin Writers of Great Britain and Ireland before 1540 (1997, p. 45) приписује цело дело Ремигију. објашњава реч као („од 'слања', јер нас шаље ка Богу”),In Migne, PL 101: Alcuinus Incertus, De divinis officiis, caput XL, De celebratione missae et eius significatione (1247A) док је Руперт из Дојца (рани 12. век) изводи из „отпуштања” „непријатељстава која су постојала између Бога и људи” ().Ово објашњење Ди Канж приписује Gaufridus S Barbarae in Neustria (Годфри од Сен Виктора, fl. 1175), али се налази у ранијем De divinis officiis од Руперта из Дојца (Rupertus Tuitiensis), caput XXIII, De ornatu altaris vel templi: Sacrosanctum altaris ministerium idcirco, ut dictum est, missa dicitur, quia ad placationem inimicitiarum, quae erant inter Deum et homines, sola valens et idonea mittitur legatio. PL 170, 52A.
Ред мисе
Прави се разлика између текстова који се понављају на свакој прослави мисе (, ординаријум) и текстова који се певају у зависности од прилике (, пропријум).
Католичка црква
Католичка црква види мису или еухаристију као „извор и врхунац хришћанског живота”, ка којем су усмерени остали сакраменти. У миси се спомињу Исусов живот, Тајна вечера и жртвена смрт на крсту на Голготи. Рукоположени служитељ (свештеник или бискуп) делује in persona Christi, док подсећа на речи и гестове Исуса Христа на Тајној вечери и предводи заједницу у слављењу Бога. Миса се састоји из два дела, Литургија речи и Литургија еухаристије.
Језуитски свештеник Руне П. Турингер је, пишући 1965. године, приметио да је „еухаристијска литургија државне Цркве Шведске, која је лутеранска, у многим аспектима ближа обреду римске мисе него било која друга протестантска црква”. Иако је по спољашњем изгледу слична лутеранској миси или англиканској миси, Католичка црква прави разлику између своје мисе и њихових на основу онога што сматра валидношћу редова њиховог свештенства, и као резултат тога, обично не дозвољава интеркомунион између чланова ових цркава. У писму из 1993. године бискупу Јоханесу Ханзелману из Евангеличке лутеранске цркве у Баварској, кардинал Рацингер (касније папа Бенедикт XVI) је потврдио да „теологија оријентисана на концепт сукцесије [бискупа], као што је она која важи у Католичкој и Православној цркви, ни на који начин не мора да пориче спасоносно присуство Господње [Heilschaffende Gegenwart des Herrn] у лутеранској [evangelische] Господњој вечери”. Декрет Декрет о екуменизму, донет на Другом ватиканском сабору 1964. године, бележи да Католичка црква схвата да када друге верске групе (као што су лутерани, англиканци и презбитеријанци) „обележавају његову смрт и васкрсење у Господњој вечери, оне исповедају да то означава живот у заједници са Христом и очекују његов славни долазак”.
Унутар фиксне структуре описане у наставку, која је специфична за римски обред, читања из Светог писма, антифони који се певају или рецитују током улазне процесије или на причешћу, и неке друге молитве варирају сваког дана у складу са литургијским календаром.Order of the Mass.
Уводни обреди десно|мини|Свештеник служи мису у Базилици Свете Марије, Бангалор
Свештеник улази, са ђаконом ако га има, и олтарским служитељима (који могу деловати као круцифер, носачи свећа и турифер). Свештеник чини знак крста са народом и формално их поздравља. Од понуђених опција за уводне обреде, она коју литургичари преферирају повезује хвалоспев уводне химне са Славом Богу на висини која следи. Kyrie eleison овде од раних времена представља узвик Божјем милосрђу. Покојнички чин који је установио Тридентски сабор такође је овде дозвољен, уз упозорење да не треба да окрене заједницу саму ка себи током ових обреда који имају за циљ да уједине окупљене као једну хвалебну заједницу. Уводни обреди се завршавају колектом (зборном молитвом).
Литургија речи Недељом и на велике празнике, дају се три читања из Светог писма. Осталим данима су само два. Ако постоје три читања, прво је из Старог завета (термин шири од „Хебрејска Библија”, јер укључује деутероканонске књиге), или из Дела апостолска током васкршњег времена. Прво читање прати псалам, који се рецитује или пева респонзоријално. Друго читање је из новозаветних посланица, обично из једне од Павлових посланица. Затим се пева еванђелска акламација док се Књига јеванђеља процесијски носи, понекад са тамјаном и свећама, до амвона; ако се не пева, може се изоставити. Завршно читање и врхунац Литургије речи је проглашење јеванђеља од стране ђакона или свештеника. Свим недељама и светим данима обавезе, а по могућности на свим мисама, држи се омилија или проповед која се ослања на неки аспект читања или саме литургије.GIRM, параграф 66 Омилија је пожељно да буде морална и поучна. На крају се Никејски или, посебно од Васкрса до Духова, Апостолски симбол вере исповеда недељом и на велике празнике,GIRM, параграф 68 а затим следи Општа молитва или Молитва верних.GIRM, параграф 69 Ознака „верних” потиче из времена када катекумени нису остајали на овој молитви нити на ономе што следи.
Литургија еухаристије мини|лево|Подизање хостије почело је у 14. веку како би се народу показала посвећена хостија.|alt=
Литургија еухаристије почиње припремом олтара и дарова,GIRM, параграф 73 док се може прикупљати милостиња. Ово се завршава речима свештеника: „Молите, браћо, да моја и ваша жртва буде угодна Богу, свемогућем Оцу.” Заједница устаје и одговара: „Нека Господ прими жртву из твојих руку, на хвалу и славу свога имена, за наше добро и добро целе своје свете Цркве.”Миса као обнова Христове пасхалне жртве на олтару је концепт који не изражава само Тридентска миса, већ и Други ватикански сабор. Цитат: „Кад год се на олтару слави 'жртва крста у којој је Христос, наша Пасха, жртвован', врши се дело нашег откупљења, а у сакраменту еухаристијског хлеба, изражава се и остварује јединство свих верника који чине једно тело у Христу. Сви људи су позвани на ово јединство са Христом, који је светлост света, од кога полазимо, кроз кога живимо, и ка коме тежи цео наш живот.” (Lumen Gentium, n°. 3). Свештеник затим изговара променљиву молитву над даровима.
Затим, у дијалогу са верницима, свештеник подсећа на значење „еухаристије” – да се захвали Богу. Следи променљива молитва захваљивања, која се завршава акламацијом „Свет, Свет... Небо и земља пуни су твоје славе. ...Благословен који долази у име Господње. Хосана на висини.”
Следи анафора, или тачније „еухаристијска молитва”. Најстарија анафора римског обреда, утврђена од Тридентског сабора, назива се Римски канон, са централним елементима који датирају из четвртог века. Са литургијском обновом након Другог ватиканског сабора, састављене су бројне друге еухаристијске молитве, укључујући четири за дечје мисе. Централни део еухаристије је наратив установљења, који подсећа на речи и дела Исуса на његовој Тајној вечери, које је рекао својим ученицима да чине у спомен на њега.; Затим заједница акламира своју веру у Христову победу над смрћу и своју наду у вечни живот.GIRM, параграф 151 Од ране цркве, суштински део еухаристијске молитве је епиклеза, призивање Светог Духа да посвети дар и да „неокаљана жртва која се прима у причешћу буде на спасење онима који ће је примити.”GIRM, параграф 79c Свештеник завршава доксологијом у славу Божјег дела, на шта народ даје свој Амин целој еухаристијској молитви.
Обред причешћа мини|лево|Свештеник даје причешће током мисе на холандском пољу на првој линији фронта у октобру 1944.
Сви заједно рецитују или певају „Оче наш” („Pater Noster” или „Our Father”). Свештеник га уводи кратком фразом и наставља молитвом званом емболизам, након чега народ одговара другом доксологијом. Размењује се знак мира, а затим се пева или рецитује литанија „Јагње Божје” („Agnus Dei” на латинском) док свештеник ломи хостију и ставља комадић у главни путир; ово је познато као обред ломљења и мешања.
мини|усправно=0.8|Излазак са мисе (1893), уље на платну, аутор Ђоан Ферер Миро
Свештеник затим показује посвећене елементе заједници, говорећи: „Ево Јагњета Божјег, ево онога који одузима грехе света. Блажени они који су позвани на вечеру Јагњетову”, на шта сви одговарају: „Господе, нисам достојан да уђеш под кров мој, него само реци реч и оздравиће душа моја.” Затим се даје причешће, често уз помоћ лаичких служитеља са посвећеним вином. Према католичком учењу, за примање причешћа треба бити у стању благодати, без смртног греха. Певање свих верника током процесије причешћа се подстиче како би се „изразило духовно јединство причасника”GIRM, параграф 86 из хлеба који их чини једним. Следи време тихе рефлексије, а затим променљива завршна молитва мисе.
Завршни обред