мини|Приближна територија коју је контролисао Педраријас Давила 1527. Више од половине становништва још увек живи у овој области. Шпанско освајање Никарагве предузели су шпански конквистадори и њихови савезници Тлакскалтеци против староседелаца територије, која је сада укључена у модерну централноамеричку републику Никарагву, током колонизације Америке. Пре контакта са Европљанима почетком 16. века, Никарагву је насељавао низ аутохтоних народа. Запад су насељавале мезоамеричке групе као што су Никарао, Чоротега и Субтијаба. Никарао су народ Нахуа, блиско повезан са народом Мексика у Мексику, и били су подељени у различита поглаварства. Чоротега и Субтијаба су уско повезани са Чиапанецима и Тлапанецима из Мексика. Друге групе су укључивале Матагалпе и Такачо, који су углавном насељавали централну Никарагву.

Гил Гонзалез Давила је први пут ушао на територију данашње Никарагве 1522. године, уз дозволу Педраријаса Давиле, гувернера Кастиље де Оро, али су га Чоротега и Никарао потиснули назад до његових бродова, па је отпловио на југ, у данашњу Панаму. 1524. године, нова експедиција коју је предводио Франсиско Ернандез де Кордоба основала је шпанске градове Леон и Гранаду. У року од једног века од освајања, староседеоци су били скоро истребљени због рата против Шпанаца и њихових савезника Тласкалана, болести и извоза робова.

Географија десно|мини|Мапа географских региона у Никарагви Никарагва је највећа земља у Централној Америци, која покрива површину од 129.494 км2 – или 120.254 км2 без површине њена два највећа језера. Земља се граничи на северу са Хондурасом, а на југу са Костариком; на западу је Тихи океан, а на истоку Карипско море. Никарагва је подељена на три велика региона: Пацифичку низију на западу, Централну висораван и Карипске низије на истоку. Пацифичке низије су углавном приобална равница која се протеже око 75 км у унутрашњост од Тихог океана. Ланац вулкана протеже се од залива Фонсека на југоистоку према језеру Никарагва; многи од њих су активни. Два највећа језера у Централној Америци доминирају рифтском долином: језеро Манагва и језеро Никарагва. Језеро Манагва је димензија 56 x 24 км, а језеро Никарагва 160 x 75 км. Река Типитапа тече јужно из језера Манагва и улива се у језеро Никарагва, које се улива у Карипско море преко реке Сан Хуан.a. Централна висораван достиже надморску висину и до 2000 м изнад нивоа мора, и састоје се углавном од ланаца који се протежу у правцу исток-запад, укључујући Кордиљере Дарјенсе, Кордиљере де Дипилто, Кордиљере Изабела, планине Уапи и планине Јолаина.

Клима У централној Никарагви, температура варира између 20 и 25°С ; просечна количина падавина је од 1000 до 2000 мм годишње. Постоји сушна сезона која траје четири месеца, а кишна сезона траје током остатка године. Пре освајања, Централна висораван је била прекривена четинарском шумом. Пацифичка приобална равница је класификована као тропска сува шума и карактерише је плодно вулканско земљиште. Атлантске низије добијају веће падавине; земљишта су мање плодна, а регион је класификован као тропска влажна шума.

Никарагва пре освајања Када су Шпанци први пут стигли на подручје данашње Никарагве, постојале су три главне аутохтоне групе које су живеле у западним деловима земље; то су били Чоротега (такође познати као Манге), Никарао и Матагалпа (такође познати као Чонтал, од израза наватл језика за „странац“). Никарао су били мезоамерички народ који је мигрирао је на југ из централног Мексика од 8. века нове ере па надаље. Одвојили су се од Пипила почетком 13. века и населили се у деловима западне Никарагве дуж пацифичке обале, са највећом концентрацијом у данашњем департману Ривас. Чоротега су такође били мезоамерички народ који је мигрирао из Мексика и говорио језиком Манге. Субтијаба (такође познати као Марибио) били су такође група мексичког порекла. Такачо су били мала група непознатог порекла и језика. Матагалпе су били немезоамерички народ из Средњег подручја, насељавали су Централно горје, и суседне делове Хондураса. Матагалпе су биле племенско друштво организовано у различите лозе и поглаварства; у време шпанског контакта били су у рату са Никараоима. Источну Никарагву насељавали су народи попут Раме и мисумалпански народи попут Мајангне (Сумо) и Мискита. Чибхоидски народи унутрашњости били су културно повезани са јужноамеричким групама и били сукарипског порекла. На основу анализе научника о шпанским извештајима који су пролазили кроз овај регион без већих потешкоћа или потребе за чишћењем путева за путовање током освајања, сугерише се да је постојао значајан степен трговине путем створених копнених и водених путева између софистицираних друштава названих касиказгос.

Процењује се да је број становника Никарагве у време сусрета био 825.000. Први век након шпанског контакта доживео је демографски колапс домаћег становништва, углавном као резултат изложености болестима Старог света и њиховог извоза као робова, али и комбинације рата и злостављања.

Оружје и тактике домородаца Шпанци су описали Матагалпу као добро организовану, са уређеним бојним линијама. Никарао су ратовали са Матагалпа народом, вероватно да би заробили робове и заробљенике који би били принесени као људске жртве.

Позадина освајања десно|мини|Мапа шпанске експанзије на Карибима током 16. века Гил Гонзалез Давила био је први Европљанин који је истражио данашњу Никарагву. Приватни авантуристи су након тога склапали уговоре са шпанском круном о освајању новооткривених земаља у замену за пореске приходе и моћ владавине. Шпанци су основали Санто Доминго на карипском острву Хиспаниола (Хаити) 1490-их. У првим деценијама након открића нових земаља, Шпанци су колонизовали Карибе и успоставили центар операција на острву Куба.

У првим деценијама 16. века, Шпанци су успоставили своју доминацију над острвима Карипског мора и користили их као полазну тачку за покретање својих освајања на континенталном делу Америке. Са Хиспаниоле, Шпанци су покретали експедиције и освајачке кампање, стигавши до Порторика 1508. године, Јамајке 1509. године, Кубе 1511. године и Флориде 1513. године.

На југу, Шпанци су се учврстили у Кастиљи де Оро (данашња Панама), када је Васко Нуњез де Балбоа основао Санта Марију ла Антигву дел Даријен 1511. године. Године 1513, док је истраживао запад, Балбоа је открио Тихи океан, а 1519. године Педраријас Давила је основао град Панама на пацифичкој обали.

Шпанци су чули гласине о богатом царству Астека на копну западно од њихових карипских острвских насеља и, 1519. године, Ернан Кортес је испловио да истражи мексичку обалу. Августа 1521. године, астечка престоница Теночтитлан пала је у руке Шпанаца. Шпанци су освојили велики део Мексика у року од три године, протежући се на југу све до Тевантепечке превлаке. Новоосвојена територија постала је Вицекраљевство Нова Шпанија.

Откриће Астечког царства и његових великих богатстава променило је фокус истраживања ван Панаме са југа на северозапад. Разне експедиције су потом покренуте ка северу, у којима су учествовали значајни конквистадори као што су Педраријас Давила, Гил Гонзалез Давила и Франсиско Ернандез де Кордоба (не треба мешати са конквистадором истог имена који је учествовао у шпанском освајању Јукатана).

Касик Никарао и аутохтоно вођство Једна од кључних аутохтоних личности са којима су се шпански истраживачи сусрели почетком 16. века на територији данашње Никарагве био је Касик Никарао, главни владар народа Никарао, групе која је мигрирала на југ из централног Мексика неколико генерација раније. Основали су насеља дуж пацифичке обале близу језера Никарагва, првенствено у региону који окружује данашњи Ривас.

Касик Никарао је управљао политичким и верским центром који је у шпанским хроникама описан као центар са храмовима и пијацама. Шпанци, укључујући чланове експедиције Гила Гонзалеза Давиле 1522–1523, известили су о Никараовом пријему конквистадора као о дипломатски значајном. Према њиховим извештајима, Никарао је дозволио Шпанцима да уђу на његову територију и учествују у ритуалним и политичким разменама, вероватно као стратешки потез, а не као чин покорности.

Један од најчешће цитираних догађаја је крштење Никараоа, током којег је, како се каже, прихватио хришћанство и узео име Фернандо, што симболизује оданост шпанској круни. Међутим, савремени историчари и коментатори доводе у питање да ли је овај чин био добровољан или је спроведен под присилом. Шири контекст сугерише да су таква крштења често извођена као део колонијалних ритуала осмишљених да сигнализирају покорност, без обзира на истинску намеру староседелаца.

1524. године, шпански капетан Франсиско Ернандез де Кордоба основао је град Гранаду у овом региону што је представљало помак од истраживања ка трајном насељавању и ојачало шпанске напоре да интегришу староседелачка друштва у систем енкомијенда.

Иако историјски записи не говоре о Никараовој судбини након што су Шпанци успоставили потпуну контролу, његово наслеђе остаје симболички важно. Памти се и као дипломатски стратег и као представник отпорности домородаца у суочавању са европском колонизацијом.

Конквистадори десно|мини|Шпански шлем из 16. века Конквистадори су били добровољци који углавном нису примали фиксну плату већ део плена из победе, у облику племенитих метала, додела земљишта и обезбеђивања домаће радне снаге. Многи Шпанци су већ били искусни војници који су претходно ратовали у Европи. Педраријас Давила је био племић чији су отац и деда били утицајни на дворовима краљева Хуана II и Енрикеа IV од Кастиље. Габријел де Рохас је био официр, млађи брат из угледне породице која се истакла у служби Енрикеа IV од Кастиље, ветеран освајања Огњене земље (карипска Јужна Америка). Након освајања Никарагве истакао се у освајању Перуа. Мало се зна о пореклу Франсиска Ернандеза де Кордобе; вероватно је био обичан грађанин уздигнут у племство као резултат својих поступака у Новом свету. Гил Гонзалез Давила био је професионални војник који је стигао у Панаму 1519. године. Ернандо де Сото био је племић, након Никарагве, водио је освајања у Перуу, служио је као гувернер Кубе и истраживао Флориду. Педро де Гаро био је ветеран Италијанских ратова.

Шпанско оружје и оклопи Шпански конквистадори из 16. века били су наоружани мачевима, рапирима, самострелима, табанима на фитиљ и лаком артиљеријом. Конквистадори на коњима били су наоружани копљем дужине 3,7 м, које је служило и као пикет за пешадију. Коришћене су и разне хелебарде и сечива. Самострели су били лакши за одржавање од табана за фитиљ, посебно у влажној тропској клими карипског региона.

Метални оклоп је био ограничене употребе у врућој, влажној тропској клими. Био је тежак и морао се стално чистити да би се спречило рђање; на директној сунчевој светлости, метални оклоп је постајао неподношљиво врућ. Конквистадори су често ишли без металног оклопа или су га облачили само непосредно пре битке. Брзо су усвојили шивени памучни оклоп заснован на оном који су користили њихови домаћи противници и обично су га комбиновали са употребом једноставног металног ратног шешира. Штитови су сматрани неопходним и од стране пешадије и коњице; углавном је то био кружни штит у облику мете, конвексног облика и направљен од гвожђа или дрвета.

Улога Цркве