мини|Скопска жена након мастектомије Скопци () били су духовно-хришћанска секта источног православља. Најпознатији су били по практиковању емаскулације мушкараца, те мастектомије и сакаћења женских гениталија код жена, у складу са својим учењем против сексуалне пожуде. Описни израз „скопци” сковала је Руска православна црква.
Секта се појавила крајем 18. века. Врхунац популарности достигла је почетком 20. века, али ју је у суштини уништио Совјетски Савез под влашћу Јосифа Стаљина.
Веровања и праксе
Скопци је множина од скопец, што је у то време био руски израз за „кастрата” (у савременом руском језику, термин је постао ограничен на означавање секте, док су га у општем значењу замениле позајмљенице јевнух и кастрат).
Осим кастрације, скопци су сва своја веровања и праксе наследили од хлиста, као што су уздржавање од задовољстава попут алкохола, псовања и секса. Такође су усвојили ритуал радење , екстатичну праксу певања и плеса, иако се она није сматрала сакраменталном као код хлиста. Није јасно шта је првобитно инспирисало праксу самокастрације, иако је могуће да потиче од обрезивања које су практиковали Јевреји и муслимани. Црквени историчар Дармад Мекулох верује да је пракса настала из погрешног превода библијске заповести у Постању 1:28 од стране оснивача Кондратија Селиванова као плотитесь („кастрирајте се”) уместо плодитесь („плодите се”). Сами скопци су подржавали ову праксу библијским одломцима као што су Матеј 19:12, Матеј 18:8–9 и Лука 23:29. Такође су наводили наводну самокастрацију Оригена, чије је тумачење Матеја Православна црква одбацила. Међутим, није познато да ли су ови одломци и примери инспирисали првобитне скопце, или су само накнадно коришћени као оправдање.
Скопци су веровали да су људске гениталије знак првобитног греха, и да су након протеривања из Еденског врта, Адам и Ева имали половине забрањеног воћа накалемљене на своја тела, формирајући тестисе и дојке. Тако је уклањање ових полних органа враћало скопце у првобитно стање пре првобитног греха.
Циљ скопаца био је усавршавање појединца искорењивањем првородног греха, за који су веровали да је ушао у свет првим полним односом између Адама и Еве. Веровали су да су људске гениталије прави Каинов знак, и да је права порука Исуса Христа укључивала праксу кастрације, да је и сам Исус био кастрат, и да су његов пример следили апостоли и рани хришћански свеци.
мини|лево|Алати који су се обично користили за кастрацију Скопски мушкарци могли су да се подвргну двема врстама кастрације, „мањем печату”, који је подразумевао уклањање тестиса, и „већем печату”, уклањању и пениса и тестиса. Кастрације и емаскулације су се првобитно изводиле усијаним гвожђем, што се називало „ватреним крштењем”. Међутим, скопци су касније прешли на употребу ножева или бријача, док је гвожђе служило само за заустављање крварења. Кастрација се такође повремено изводила увртањем скротума, уништавајући семене везикуле како би се зауставио проток сперме. Скопске жене су уклањале брадавице или целе дојке, или су ожиљавале бочне стране дојки. Такође су уклањале велике усне, а често и мале усне и клиторис. Операције су се углавном изводиле у изолованим подручјима од стране старешина током церемоније, иако су неки одлучивали да то ураде сами себи. Током операције, изговарали су фразу „Христос васкрсе!”
Историја мини|десно|, оснивач скопског покрета. Цртеж са почетка 19. века. Првобитни вођа скопаца био је Андреј Иванов Блохин, сељак који је побегао са имања на којем је рођен. У секту хлисти га је преобратио проповедник Михаил Никулин, који га је обавестио да, поред осталих уздржавања које практикују хлисти, мора и да се кастрира. Око касних 1760-их, он и његов пријатељ кастрирали су се и почели да проповедају праксу кастрације сељацима у Орловској области. Акулина Ивановна, наследница Никулиновог учитеља и популарна хлистичка пророчица у околини Орела, такође је била водећа фигура у раном скопском покрету. До 1772. године, језгро скопског покрета чинило је тридесет девет мушкараца и четири жене, при чему је велика већина мушкараца била подвргнута кастрацији. Утврђено је да је неколико чланова ове основне групе дошло из круга следбеника Ивановне. Секту су руске власти откриле 1772. године, уз различите тврдње о томе како су идентификовани. Док су црквени истражитељи користили верске декрете против старовераца и јеретика који су покушавали да се сакрију како би процесуирали скопце, Катарина Велика је случају приступила са секуларнијег становишта, настојећи да оконча секту пре него што се прошири путем грађанског суда, а не верског закона. Скоро сви који су проглашени скопцима су помиловани, а кажњени су само Блохин, Никулин и Алексеј Сидоров, идентификовани као вође покрета. Селиванов је осуђен због тога што је наговорио тринаест сељака да се кастрирају. Првобитно је побегао, али је ухваћен 1775. и прогнан у Нерчинск, у Сибиру.
Његови следбеници су се организовали да га пронађу и ослободе. Пронађен је како живи у Иркутску, одакле је успео да побегне и пресели се у Москву 1795. Године 1797. преселио се у Санкт Петербург, где га је, према извештајима скопаца, интервјуисао цар Павле I. Тврдио је да је царев отац, Петар III (који је убијен 1762. године), након чега га је Павле I затворио у лудницу у болници Обухов.
Ослобођен је 1802. године. Наредних осамнаест година, до 1820, живео је у Санкт Петербургу, у кући једног од својих ученика. Примао је двоструко поштовање као Христос и цар, идентификујући се и као цар Петар III и као Христос који се вратио. Петар је био популаран међу расколницима (дисидентима) јер им је дао слободу савести, а међу сељацима јер је приликом пљачкања манастира њихову земљу поделио радницима. Селиванов је преузео титулу „Бог богова и краљ краљева” и прогласио спасење верника кроз кастрацију.
Селиванов је успео да стекне следбенике чак и међу вишим класама Санкт Петербурга. Када је генерал-губернатор Санкт Петербурга, Михаил Милорадовић, сазнао да су два његова нећака, као и неколико припадника гардијских пукова и морнара, чланови секте, затражио је од царске владе да интервенише. На крају, у јуну 1820, одлучено је да се Селиванов поново ухапси и затвори у Спасо-Јефимијев манастир у Суздаљу, где је остао до своје смрти 1832, наводно у својој стотој години.Година његовог рођења различито се наводи као 1720, 1730, 1732. и 1740. Селиванов, Кондратий у: Большая биографическая энциклопедия. Током боравка у Суздаљу, његови следбеници су наставили да моле за његово ослобађање. Иако је то одбијено, Селиванов је могао слободно да прима посетиоце у манастиру, а његови следбеници су га тамо обожавали. Оставио је и списе, познате под називом Порука () и Жетва (), као и девет писама упућених свештенику Сергејеву.
Упркос жестоким истрагама Трећег одељења (царске тајне полиције), скоптицизам није нестао након Селивановљеве смрти, а скандали су наставили да избијају. Секта је успоставила присуство у Санкт Петербургу, Москви, Моршанску и Одеси, а касније у Букурешту и Јашију у Румунији, где су чланови секте побегли због прогона руских власти. До 1866. године, забележено је да секта има 5.444 члана (3.979 мушкараца и 1.465 жена). Иако је скоптицизам прописивао кастрацију као предуслов за улазак у рај, само мањина чланова (703 мушкарца и 100 жена) подвргла се телесном сакаћењу.F. von Stein (Gotha): , vol. 7 ,66–67. Александар Дима отац пише о секти, називајући их scopsis, пред крај свог извештаја о путовању по Кавказу, „Le Caucase, Memoires d'un Voyage”, 1858, где их је срео у Грузији. У књизи Идиот, Фјодор Достојевски помиње да је дом Парфјона Семјоновича Рогожина изнајмљен станарима скопцима.William J. Comer. “Rogozhin and the ‘Castrates’: Russian Religious Traditions in Dostoevsky’s The Idiot.” The Slavic and East European Journal 40, no. 1 (1996): 85-99. Достојевски такође помиње скопце у роману Зли дуси из 1872. и роману Браћа Карамазови из 1880. године.
мини|лево|Мапа популације Скопаца у Русији од 1860. до 1870. Репресивне мере су испробаване заједно са исмевањем: мушки скопци су облачени у женску одећу и парадирани кроз села носећи лудачке капе. Године 1876. депортовано је 130 скопаца. Да би избегли прогон, неки чланови секте су емигрирали, углавном у Румунију, где су се неки од њих помешали са избеглицама староверцима познатим као липовани. Румунски писац Јон Лука Карагијале признаје да су пред крај 19. века све кочије у Букурешту возили руски скопци (Scopiți на румунском). Иако је закон у Русији био строг — сваки евнух је био обавезан да се региструје — скоптицизам није губио на популарности.
Скопци су постали познати као зеленаши, а клупа позната као „скопска клупа” стајала је у Санкт Петербургу дуги низ година.
Скопци су можда имали чак 100.000 следбеника почетком 20. века, иако су се репресије наставиле, а чланови секте су извођени пред суд. Повећана репресија и колективизација под Совјетским Савезом смањиле су њихов број на пријављених неколико хиљада 1929. године, када су власти организовале масовно суђење секти које је добило велики публицитет.Нехамкин С. Членовредители, 80 лет назад (1929 г.) в СССР прошли судебные процессы над сектой скопцов ("Пре 80 година (тј. 1929) у СССР-у су одржана суђења против секте скопаца"), Аргументы недели. — № 11 (149), 19. март 2009.
Лав Троцки, у извештају из Румуније 1913. године, писао је о скопцима у региону Добруџе који су радили као кочијаши и играли преовлађујућу улогу у локалној трговини коњима.Leon Trotsky, The Balkan Wars 1912-13: The War Correspondence of Leon Trotsky, Sydney 1980 Патрик Ли Фермор у делу The Broken Road описује своје сусрете (1933/4) са двојицом „скапеца” (sic) у једној букурештанској кафани и као путник у њиховим кочијама: „Разговарали су необично високим гласовима на језику који је у почетку звучао као бугарски, али се убрзо испоставило да је — судећи по променљивим самогласницима и течним звуцима — руски.” Оливија Менинг у The Great Fortune (1960) описује скопске кочијаше из Букурешта на основу своје посете 1939. године.
Након Октобарске револуције Након што су бољшевици преузели власт током Октобарске револуције, усредсредили су се на слабљење Руске православне цркве и утицаја религије, јер су представљали претњу ауторитету нове владе. Многи рани бољшевички декрети, попут одузимања привилегија Православној цркви и истицања једнакости различитих религија, индиректно су ојачали руске мањинске секте, укључујући и скопце, уклањањем алата који су претходно коришћени за њихово сузбијање. Владимир Бонч-Брујевич, утицајна личност унутар новонастале државе, искористио је ову слободу од претходне репресије да придобије скопце и друге мањинске секте. Представљајући ове групе као прото-комунисте жртве царистичке владе, Бонч-Брујевич је такође стекао наклоност совјетске владе према сектама. Скопци су били углавном пријемчиви за ове апеле. Скопски писац Гаврил Меншенин славио је револуцију као „нову зору живота”, а следбеници Кузме Лисина тврдили су да је револуцију предвидео Христос, који је рекао да је треба поздравити.
мини|300п|Фотографије Скопаца које је снимио етнограф Николај Волков да би биле искоришћене против њих на суђењима 1929. године.