мини|299x299п|Мапа Северне и Јужне Каролине из 1765. године. Јужна Каролина била је једна од тринаест колонија које су прве формирале Сједињене Америчке Државе. Европска истраживања овог подручја започела су у априлу 1540. године експедицијом Ернанда де Сота, која је несвесно унела болести које су десетковале локално домородачко становништво. Године 1663. енглеска круна доделила је земљу осморици власника, чиме је настала колонија. Први досељеници стигли су у Провинцију Каролину преко луке Чарлстон 1670. године. Били су углавном богати плантажери и њихови робови доведени из енглеске карипске колоније Барбадос. До 1700. године колонија је извозила јелеће коже, стоку, пиринач и поморске производе (као што су јарболови и терпентин). Провинција Каролина подељена је на Северну и Јужну Каролину 1712. године. Након што су у Јамаси рату (1715–1717) потиснули домородачке народе, колонисти су 1719. збацили власт у Револуцији 1719. године тражећи већу самоуправу, па је Јужна Каролина исте године постала крунска колонија.

Током кризе око Закона о жигу 1765. године, Јужна Каролина придружила се осталим колонијама у противљењу британском опорезивању и одиграла значајну улогу у отпору Великој Британији. У марту 1776. државници Јужне Каролине усвојили су привремени систем провинцијалне власти, који је био претеча Декларације о независности од 4. јула 1776. Током Америчког рата за независност, Јужна Каролина била је поприште више од 200 битака и окршаја. Дана 23. маја 1788. постала је осма држава која је ратификовала Устав Сједињених Америчких Држава.

По стицању државности, економија Јужне Каролине заснивала се на узгоју памука на плантажама у приобалним подручјима и острвима, као и пиринча, индига и нешто дувана, уз рад индентурних слугу, углавном из Америке. Изум машина за одвајање семена памука (cotton gin) омогућио је исплативо прерађивање кратковлакнастог памука, који је боље успевао у Пијемонту. Планински крајеви у унутрашњости били су сиромашнији, јер су се тамошњи земљопоседници углавном бавили самодовољним пољопривредним газдинствима са мало робова. Тако је настао регионални политички сукоб између приобалних богатих плантажера и унутрашњих фармера. Почетком и средином 19. века, са утицајним лидерима као што је Џон К. Калхун, држава се надметала са Вирџинијом као доминантна политичка и друштвена снага Југа. Супротстављала се федералним тарифама 1830-их и захтевала признавање права на ропство у новим територијама. Са избором републиканаца под Абрахамом Линколном 1860, који су обећали спречавање ширења ропства, многи гласачи захтевали су сецесију. У децембру 1860. Јужна Каролина прва је иступила из Уније, а у фебруару 1861. придружила се новоформираној Конфедерацији.

Амерички грађански рат почео је у априлу 1861. нападом конфедералних снага на тврђаву Самтер у луци Чарлстон. Након пада Конфедерације 1865, држава је прошла кроз Реконструкцију (1865–1877). Рат је уништио економију, а ослањање на пољопривреду као главну привредну грану учинило је Јужну Каролину једном од економски најсиромашнијих држава. Током Реконструкције, Конгрес је 1867. распустио цивилну власт, увео војну управу, дао право гласа афроамеричким мушкарцима и забранио бившим конфедералцима да обављају јавне функције. Републиканска већина у парламенту, уз подршку ослобођеника, северњачких карпетбегера и јужњачких белих скалавага, основала је и финансирала јавне школе и установе социјалне заштите. Устав усвојен у том периоду остао је скоро непромењен 27 година, а већина закона донетих током Реконструкције важила је још дуже.

Крајем 19. века, конзервативни јужњачки демократи који су себе називали „откупитељима” (Redeemers) поново су преузели власт. Осамдесетих година 19. века уведени су закони Џима Кроуа, посебно строги у Јужној Каролини, којима је успостављена јавна сегрегација и ограничено кретање црначких радника. После 1890. готово сви црнци изгубили су право гласа услед уставних ограничења. Образовни ниво био је низак, пошто су јавне школе биле недовољно финансиране, посебно за Афроамериканце. Већина становништва живела је на малим фармама, а имућнији земљопоседници делили су земљу закупцима или деоничарима, поред сопствених поседа са најамном радном снагом. Постепено је у Пидмонт почела да улази индустрија, са текстилним фабрикама које су прерађивале памук за извоз.

У првој половини 20. века многи црнци напустили су државу у оквиру Велике сеобе и преселили се у северне градове. Током ере Џим Кроуа, сегрегација је била строго спровођена, што је ограничавало образовање, слободу кретања и политичко учешће Афроамериканаца. Савезни закони о грађанским правима 1960-их окончали су сегрегацију и заштитили право гласа црнаца. До средине 20. века држава је политички била део Демократског чврстог југа. Афроамериканци су претежно подржавали Републиканску странку, али су након 1964. углавном постали лојални демократама, док су већина белих конзервативаца прешли у Републиканску странку.

Средином и крајем 20. века економија Јужне Каролине почела је да расте. Производња памука као главна привредна грана почела је да опада услед механизације. Како су се отварали нови индустријски погони, већина становништва напустила је пољопривреду и прешла у друге секторе. Услужне делатности као што су туризам, образовање и здравство нагло су се развиле. Текстилна индустрија је, међутим, почела да опада након 1970-их због премештања производње у иностранство. До краја 20. века Јужна Каролина је на председничким изборима поуздано гласала за републиканце, иако су избори за државне и локалне власти остајали конкурентни.

У 21. веку, економија Јужне Каролине развила је нове привредне гране као што су авио-индустрија, агробизнис, аутомобилска индустрија и туризам. Према попису становништва из 2020. године, држава је имала 5 милиона становника.

Предколумбовска историја Најранији датуми људског насељавања на простору данашње Јужне Каролине предмет су научних расправа. Од 1930-их година преовлађујућа теорија о насељавању Америке била је да су први људски становници били припадници културе Кловис, за које се сматра да су се појавили пре око 13.500 година. Артефакти ове културе пронађени су широм Сједињених Држава, па и у Јужној Каролини. Међутим, почетком 21. века ова теорија доведена је у питање након открића и датирања налазишта старијих од Кловиса. Једно од њих, локалитет Топер на реци Савани у савременом округу Алендејл, дало је 2004. године обрађене камене алатке које су радиокарбонском методом датиране можда и до 50.000 година уназад, мада су ови резултати веома спорни. Без обзира на то, прва фаза људског присуства назива се литичка фаза, обележена коришћењем камених алата за лов. Око 10.000. п. н. е. почела је употреба копља за лов на крупну дивљач, укључујући лоса, белорепог јелена, америчког бизона, као и поједине врсте плеистоценске мегафаунe.

Током архаичног периода (8000–2000. п. н. е.), становници данашње Јужне Каролине у исхрани су користили орашасте плодове, бобице, рибу и шкољке. Развијала се трговина између приобалних и унутрашњих области. Острво Стаљингс, у савременој Џорџији недалеко од границе са Јужном Каролином, место је најстарије познате грнчарије у Северној Америци. Влакнима ојачана грнчарија овог типа почела је да се шири низ Савану и дуж обале на север и југ већ око 3800. године п. н. е. Налази културе Стаљингс били су полутрајна насеља чији становници још нису гајили усеве већ су се претежно ослањали на сакупљање шкољки. После отприлике пет векова, археолошки трагови ове културе нестају из непознатих разлога.

Период Вудленда отпочиње око 1000. п. н. е. и траје (у зависности од хронологије) све до доласка Европљана. Карактерисан је развојем озбиљније пољопривреде, софистицираније грнчарије и појавом лука и стреле. Од 800. п. н. е. до 700. н. е. приобаље Јужне Каролине било је део културе Дептфорд, коју су обележили сложени церемонијални комплекси, растућа социјална и политичка организација, насипне хумке за сахране, сталнија насеља и пораст броја становника, као и већа ослоњеност на култивисане биљке. После 800. године н. е. културу Дептфорд наследила је рана мисисипијска култура, при чему су становници Јужне Каролине припадали јужноапалачком подтипу. Сматра се да су мисисипијске одлике усвојили од северозападних суседа. У средишњим и приобалним деловима државе типична су била насеља у речним поплавним равнима са палисадама које су окруживале платформне хумке и стамбене области, док су у Пијемонту насеља са по једном платформном хумком била чешћа у речним долинама.

Мисисипијска налазишта у Јужној Каролини укључују Чога хумку и Адамсонове хумке. Од 1200. године археолошки налази показују карактеристике јужногoисточног церемонијалног комплекса, регионалног стилистичког јединства артефаката, иконографије, церемонија и митологије мисисипијске културе. То је било повезано са усвајањем узгоја кукуруза и развојем сложене друштвене организације на нивоу поглаварстава.

У време првих европских истраживања, на простору данашње Јужне Каролине живело је 29 домородачких племена или народа, подељених према језичким породицама. Сматрају се делом културне области јужногoисточног шумовитог појаса (Southeastern Woodlands). У приобалним деловима живела су племена која су говорила алгонквинским језицима, у Пијемонту су доминирала племена сиуанског, а у унутрашњим областима и планинама ирокешког језика.

Колонијални период десно|мини|262x262п|Јужна Каролина је формирана 1712. године. До краја 16. века, Шпанци и Французи напустили су подручје данашње Јужне Каролине након више извиђачких мисија, експедиција и неуспелих покушаја колонизације, међу којима се истичу краткотрајни француски утврђени логор Шарлфор и потом шпански град Санта Елена на данашњем острву Парис (1562–1587). Године 1629. енглески краљ Чарлс I доделио је свом генералном тужиоцу повељу за земљу између 36. и 31. паралеле, назвавши је Провинција Каролана. Касније је назив промењен у Каролина, по латинском облику његовог имена.

Године 1663. Чарлс II уступио је земљу осморици лордова власника као награду за њихову финансијску и политичку подршку његовом враћању на престо 1660. Намера је била да новооснована Провинција Каролина представља енглеску баријеру према спорним територијама Шпанске Флориде и спречи њено ширење на север. Лордови власници управљали су Каролином као приватном колонијом. После Јамаси рата (1715–1717), под све већим притиском досељеника, били су приморани да 1719. предају управу круни, након чега је Јужна Каролина постала крунска колонија.

У априлу 1670. досељеници су стигли у Албемарл Поинт, на ушћу река Ешли и Купер, где су основали Чарлстон у част краља Чарлса II. Током колонијалног периода, Каролине су учествовале у бројним ратовима против Шпанаца и домородачких народа, укључујући племена Јамаси и Чероки. У првим деценијама плантаже су биле релативно мале, а богатство колоније потицало је углавном од трговине са домородачким становништвом, нарочито трговине робљем и јелећим кожама. мини|258x258п|Јужна Каролина је добила име по краљу Чарлсу I од Енглеске. Каролина је преузета од латинске речи за „Чарлс”, Carolus. Трговина робљем имала је погубне последице по племена југоистока, продубљујући сукобе и непријатељства. Историчари процењују да је између 1670. и 1717. из Каролине извезено између 24.000 и 51.000 домородачких робова, упућених на тржишта од Бостона до Барбадоса. Плантажери су продајом домородачких робова финансирали куповину афричких, сматрајући да их је лакше контролисати јер нису познавали територију за евентуални бег.

Шездесетих година 18. века формирани су Регулатори, једна од првих организованих милиција у Новом свету. Иако различита од Регулаторског покрета у Северној Каролини, милиција у Јужној Каролини имала је сличне циљеве: залагање за већа права становништва у унутрашњости и ширење идеја независности.

Домородачки народи