Манастир Светог Герасима Јорданског (грч. Ιερα Μονη του Αγιου Γερασιμου Ιορδανιτου), или Деир Хајла (арапски: دדيلةררידيلة חג'לה‎) је мушки манастир Јерусалимске православне цркве, који се налази на територији западне обале реке Јордан у Јудејској пустињи, југоисточно од Јерихона, у селу Деир Хајла, 6 км од Мртвог мора, под потпуном контролом Израела (Област Ц). Име је добио у част светог Герасима Јорданског.

У почетку се манастир Светог Герасима Јорданског налазио на 1,5 км од реке Јордан. Садашњи манастир Светог Герасима налази се 3,5 км од Јордана, до 13. века се звао Каламон манастир.

Историја манастира Оснивање манастира датира из времена равноапостолне царице Јелене. Још од апостолских времена постојала је мала црква у пећини, где је, према предању, Света породица преноћила.

Манастир је 455. године саградио Свети Герасим Јордански и налазио се отприлике 1,5 км од реке Јордан. Герасим је постао старешина манастира, у коме је живело 70 људи.

Недалеко од манастира налазила се Лавра Госпе Каламонске, или Лавра Каламон, коју је поменуо Свети Јован Мош у свом делу „Духовна ливада“ али је крајем 13. века преименована у част Герасима Јордана, пошто је првобитни манастир Светог Герасима био напуштен.

Манастир је функционисао као лавра са групом пећина у којима су живели монаси пустињаци. Пустињаци су проводили живот у самоћи, у сталној молитви, плетући конопце и корпе. Долазили су у центар Лавре суботом и недељом, учествујући у Светој литургији и друштвеним активностима. Манастирска правила су била строга; пет дана монаси пустињаци су јели само сув хлеб, урме и воду. Суботом и недељом су јели кувану храну и вино. Њихове личне ствари састојале су се од ћебета и посуде за воду. Пећине пустињака су сачуване до данас и још увек се могу видети на стрмим литицама 1 км источно од манастира у суседним планинама. Становник манастира био је Герасимов ученик, Свети Киријак Отшелник.

Што се тиче образовања монаха, манастир Герасим је био веома сличан манастирима византијског доба. Послушници су живели у енобијама, секући дрва, проводећи воду, припремајући храну и обављајући многе друге дужности док не би показали потпуну духовну спремност да прихвате живот пустињака. Поред тога, нови монаси су држани у одвојеним спаваоницама док нису почели да изгледају старије, јер су били превише искушење за старије монахе у Лаври. Монасима који су постали „савршени у очима Божијим“ било је дозвољено да живе у пећинама одвојено од енобијана.

Око 575. године, долину реке Јордан и манастир посетили су византијски монаси Јован Мош и Софроније Јерусалимски.

Током византијског периода, манастир је више пута уништен и обнављан. Године 614. уништили су га Персијанци. Пошто се манастир налазио поред другог манастира, манастира Малавн, 617. године су се ујединили и постали познати на арапском као Деир Хиџл. Ово име места указује на његове старозаветне корене. „Деир“ се преводи као манастир, а „хиџле“ потиче од хебрејског „חוגלה“ (хогла) - јаребица. Бет-Хоглој („кућа јаребице“) био је назив села на граници племена Јуде и Венијамина (Исус Навин 15:6, 18:19).

Године 640. манастир су обновили монаси. Манастир је био подложан честим разарањима услед бројних земљотреса, будући да се налази у близини Велике афро-сиријске рифтне долине, која се протеже дуж реке Јордан и дуж дна Мртвог мора, што је подручје повећане сеизмичке активности.

Током периода крсташких ратова (1099-1291), за време владавине цара Манојла I Комнина (1143-1180), манастир је обновио јерусалимски патријарх Јован IX.

Након периода крсташких ратова, током ајубидског и мамелучког периода, манастир је напуштен и обновљен тек у 14. веку.

За време владавине Османског царства (1516-1917) у Палестини, обновљен је 1588. године. Међутим, 1734. године манастир је поново уништен.

Манастир је добио свој савремени изглед захваљујући реконструкцији од 1882. до 1885. године, на остацима византијске лавре Каламаон, коју је покренуо архимандрит Антонин (Капустин) из Руске црквене мисије.

Године 1927, манастир је био подвргнут даљем разарању након земљотреса.

Након Арапско-израелског рата (1947-1949) између јеврејског становништва Палестине и суседних арапских држава, територија на којој се налазио манастир уступљена је Јордану. Посете манастиру су сведене на минимум, па је до средине 20. века манастир напуштен.

Након Шестодневног рата, 1967. године, манастир је поново постао важно место ходочашћа. У то време, манастир је био потпуно напуштен, гомиле смећа су лежале свуда. Није било воде, светла, пута, ниједне птице или живе биљке; једина жива бића били су мишеви, змије, бубашвабе. Године 1976, монах, касније архимандрит, Хризостом (Тавулареас) се настанио у манастиру и започео његову обнову. Према речима архимандрита Хризостома: „Првих 12 година живео сам потпуно сам (без воде, струје, телефона или пута). Буквално нисам имао ништа да једем. Молио сам у туристичким аутобусима да некако издржавам манастир. Сам сам правио свеће. Вода је била киша. Онда се појавио извор“.

Данас у манастиру живи око 30 становника, укључујући монахе из Бугарске, Грчке, Румуније, Русиja Категорија:Манастири Јерусалимске патријаршије Reference