Права ЛГБТ+ особа у Белгији се сматрају једним од најпрогресивнијих у Европи и свету. Године 2023, ИЛГА Европе је рангирала Белгију на друго место у Европској унији по заштити права ЛГБТ+, иза Малте. Године 2024, ИЛГА Европе је рангирала Белгију на треће место највише рангиране земље, после Малте и Исланда.
Истополне сексуална активност легализована је 1795. године, са једнаком старосном границом пристанка, и са нешто вишом старосном границом пристанка од 1965. до 1985. године. Након што је 2000. године истополним паровима доделила бенефиције за домаће партнерство, Белгија је 2003. године постала друга земља на свету која је легализовала истополне бракове. Усвајање деце код ЛГБТ+ особа је у потпуности легализовано 2006. године под истим условима као и хетеросексуално усвајање, а лезбијски парови такође могу приступити вантелесној оплодњи. Заштита од дискриминације на основу сексуалне оријентације у запошљавању, становању и јавном и приватном смештају донета је 2003. године, а у вези са родним идентитетом и изражавањем 2014. године. Трансродним особама је дозвољено да промене свој законски пол од 2007. године, мада под одређеним ограничењима која су укинута 2018. године. Поред тога, конверзијска терапија је забрањена 2023. године.
Према веб-сајту са вестима Business Insider, „Белгија се често назива једном од земаља на свету које највише воле гејеве”, а недавне анкете показују да већина Белгијанаца подржава истополне бракове и право на усвајање. Претходни премијер Белгије, Елио Ди Рупо, је отворено геј мушкарац и био је један од ретких шефова влада на свету који се отворено идентификовао као ЛГБТ+. Паскал Смет, бивши фламански министар просвете и бриселски министар мобилности, такође је отворено геј. Именовањем Петре Де Сатер за министарку државне службе 2020. године, Белгија је једна од првих земаља на свету која има отворено трансродну жену као министарку у влади.
Закон о истополним сексуалним односима лево|мини|Илустрација из 16. века која приказује погубљење пет фрањеваца кроз ватру и мучење због содомије у Брижу, у Белгији. 26. јул 1578. Пре 1795. године, модерне границе Краљевине Белгије налазиле су се углавном унутар Светог римског царства и биле су подељене између Аустријске Холандије, Војводства Бујон и Кнежевине-бискупије Лијеж, заједно са Краљевином Француском и Републиком Седам Уједињених Холандија.
Истополне сексуалне активности су легалне од 1795. године (када је земља била француски посед). Члан 372 Кривичног законика поставља старосну границу за пристанак на 16 година, без обзира на сексуалну оријентацију и/или пол. Ова граница је накратко повећана на 18 година за истополне сексуалне активности између 1965. и 1985. године додавањем, а касније укидањем члана 372бис Кривичног законика. Уметнут је амандманом посланика Фредија Тервања на закон од 8. априла 1965. о заштити младих. Осамдесетих година прошлог века, случај Елијан Морисенс (лезбејске учитељице која је претрпела дискриминацију при запошљавању) покренуо је дебату о институционалној хомофобији, што је резултирало тиме да је Фламанска социјалистичка партија изјавила своју подршку једнакој старосној граници за сексуални однос. У јуну 1982. године, посланик Лук ван ден Боше поднео је закон којим се укида члан 372бис. Закон је усвојила Представничка комора 13. маја 1983. године, а Сенат у јуну 1985. године. Ступен је 18. јуна 1985. године.
Признавање истополних веза Белгија је постала друга земља која је дозволила истополне бракове 2003. године (након Холандије). Истополни парови имају иста законска права као и парови различитог пола.
Фламански бискупи Белгијске бискупске конференције објавили су 20. септембра 2022. године литургијски документ за благослов истополних заједница.
Усвајање и планирање породице Истополни парови имају иста права као и разнополни парови приликом усвајања деце од 2006. године. Поред тога, лезбијски парови могу приступити вантелесној оплодњи.
Правна неједнакост у поређењу са хетеросексуалним паровима постојала је до 2015. године у погледу деце: муж биолошке мајке је аутоматски био законски признат као отац (чланом 135. Грађанског законика), али то није био случај у истополном пару за супругу мајке. Да би била призната као ко-мајка, морала је да прође поступак усвајања. Ово је чинило велику већину случајева усвајања у Белгији. Влада Ди Рупа је обећала да ће ово решити, а 2014. године, када је Холандија недавно усвојила сличан закон, ЛГБТ+ организације су вршиле притисак на владу у вези са њиховим обећањем. Након тога, законодавци су радили на проналажењу решења. Предлог закона којим се решава ова неједнакост усвојио је Сенат 3. априла 2014. са 48 гласова за и 2 против (са једним уздржаним гласом), а Представнички дом 23. априла са 114 гласова за и 10 против (са једним уздржаним гласом). Предлог закона је добио краљевску сагласност 5. маја и ступио је на снагу 1. јануара 2015. године.
Генерално, закон о усвајању регулисан је на савезном нивоу, док поступак усвајања воде владе заједница. Између 2006. и 2014. године, 56 мушких истополних парова и два женска истополна пара усвојила су дете у Фламанској заједници (Фландрија). У истом периоду, 12 деце је усвојено у Француској заједници, што чини укупно 70 ЛГБТ+ усвајања у Белгији у том периоду.
Заштита од дискриминације и злочини од мржње Закон против дискриминације од 25. фебруара 2003. године обухватао је заштиту од дискриминације на основу пола и сексуалне оријентације.25 FEBRUARI 2003. - Wet ter bestrijding van discriminatie (...) / 25 FEVRIER 2003. - Loi tendant à lutter contre la discrimination (...) Закон је замењен сличним законом 2007. године, познатим као Закон против дискриминације из 2007.Wet van 10 mei 2007 ter bestrijding van bepaalde vormen van discriminatie / Loi de 10 mai 2007 tendant à lutter contre certaines formes de discrimination Закони против дискриминације из 2003. и 2007. године такође утврђују повећање казни за злочине мотивисане мржњом на основу, између осталог, пола и сексуалне оријентације.
Дана 29. новембра 2013. године, Савезна влада је одобрила проширење закона против дискриминације како би обухватио родни идентитет и родно изражавање. Закон је одобрио Савезни парламент, а краљевска сагласност је добијена 22. маја 2014. године.
Дана 22. децембра 2014. године, порота суда у Лијежу прогласила је четири особе кривима за убиство Ихсанеа Џарфија, мотивисано хомофобијом. То је био први случај у Белгији у којем је злочин званично квалификован као мотивисан мржњом на основу сексуалне оријентације.
У мају 2018. године, Центар за једнаке могућности и противљење расизму је објавио да је обрадио 125 случајева хомофобичне дискриминације у 2018. години, што је повећање од 38% у последњих пет година. То је укључивало 17 физичких напада, 42 јавне хомофобичне увреде, 17 случајева дискриминације у становању и 31 онлајн напад. Студија, објављена у мају 2019. године, коју је наручила државна секретарка за једнаке могућности Бјанка Дебаетс, открила је да је 90% ЛГБТ+ особа у Бриселу било жртва вербалног или психолошког узнемиравања, а трећина је навела да је физички нападнута.
Праксе терапије конверзије Дана 20. јула 2023. године, Парламент је усвојио закон којим се забрањују праксе конверзије, дефинисане као „било која пракса која се састоји од или укључује физичку интервенцију или примену психолошког притиска, за коју починилац или жртва верује или тврди да има за циљ да потисне или промени сексуалну оријентацију, родни идентитет или родно изражавање особе, без обзира да ли је та карактеристика заиста присутна или је починилац само претпоставља“. Казне се крећу од затвора од 8 дана до 2 године и/или новчане казне од 208 до 2400 евра, и професионалне забране до 5 година.
Права трансродних особа Закон од 10. маја 2007. о транссексуалности даје Белгијанцима право да промене свој законски пол.(Dutch) |title=Wet van 10 mei 2007 betreffende de transseksualiteit; (French) |title=Loi du 10 mai 2007 relative à la transsexualité Пре тога, промена пола била је могућа само судском пресудом. Између 2002. и 2012. године, годишње је у просеку 31 мушкарац и 14 жена званично променило свој законски пол, са повећањем након ступања на снагу закона из 2007. године. Услови су укључивали да особа има „стално и неповратно унутрашње уверење да припада полу супротном од оног наведеног у изводу из матичне књиге рођених“ и да је „физичко тело прилагођено супротном полу колико је то могуће и оправдано са медицинског становишта“, што је значило да су подносиоци захтева морали да се подвргну стерилизацији и операцији промене пола.
Планове за измену закона како би се уклонили ови захтеви најавила је Мишелова влада 2015. године, усвојила га је Представничка комора (и потписао краљ Филип) 2017. године, а ступио је на снагу 1. јануара 2018. Убрзо након што је закон ступио на снагу у јануару 2018. године, ЛГБТ+ организације су га оспориле пред Уставним судом Белгије, тврдећи да бинарни избор (мушки или женски) и могућност промене пола само једном остају дискриминаторни. У јуну 2019. године, Уставни суд је пресудио да је закон неуставан и да стога мора бити измењен. Тренутно је могуће променити пол на личној карти само из мушког у женски или обрнуто, али према суду, особе које нису бинарне су искључене из овог правила. Суд је пресудио да би требало да буде доступна опција пола X. Уставни суд је затражио од Белгијског савезног парламента да ради на аранжману који је у складу са пресудом, било кроз „стварање једне или више додатних категорија“ или уклањање пола из обавезне регистрације. Де Круова влада је пристала да измени важећи закон. Њихов коалициони споразум из 2020. године наводи да ће „законодавство бити измењено у складу са пресудом Уставног суда. Даље импликације тога биће истражене“.
Да би променили законски пол, пунолетни морају да поднесу захтев са изјавом да њихов законски пол не одговара њиховом родном идентитету. Није потребна операција или други медицински или психолошки третман или мишљење. Након подношења захтева, влада обавештава подносиоца захтева о правним последицама тражене промене. Подносилац захтева мора да обнови своју намеру да промени законски пол у року од три месеца од подношења захтева и да изјави да је свестан правних последица промене. Малолетници између 12 и 16 година имају могућност да промене име, али не и пол. Малолетници узраста од 16 и 17 година имају могућност да поднесу захтев за промену пола уз родитељски пристанак и психолошко мишљење које потврђује да је њихова одлука донета слободно и без икаквог спољног притиска.
Према Националном регистру, 727 трансродних Белгијанаца је променило свој законски пол према новом закону 2018. године.
Многе белгијске болнице, међу којима је и Универзитетска болница у Генту (UZ Gent), познате су по својој специјализацији у операцији промене пола. Многе трансродне особе из Француске одлазе тамо због недостатка болница које би их прихватиле у Француској.
Права интерсексуалних особа Интерсексуалне бебе у Белгији могу се подвргнути медицинским интервенцијама како би им се измениле полне карактеристике. Групе за људска права све више сматрају да су ове операције непотребне и, тврде, требало би да се изводе само ако подносилац захтева пристане на операцију. У фебруару 2019. године, Комитет УН за права детета препоручио је Белгији да забрани ове операције и да интерсексуалним бебама и њиховим родитељима обезбеди саветовање и подршку.
Прва интерсекс организација у Фландрији, , званично је регистрован у августу 2019.
Војна служба ЛГБТ+ особе могу слободно да отворено служе у белгијским оружаним снагама.
Здравље и давање крви