Радогошч (транзитни логор)

thumb|Бивша фабрика М. Глејзер, данас фабрика клипних прстенова „Прима“, савремени изглед; на зиду предње зграде налази се плоча у знак сјећања на нацистички транзитни логор. Транзитни логор у фабрици Михала Глазера био је логор у Краковској улици 55 (данас Лишћаста улица 17) у Лођу, који је основао Лођски гестапо око 9. новембра 1939. године ради спровођења репресивних акција против интелигенције Лођа и Лођског војводства, под називом Интелигенција - Лицманштат (еквивалент акције Краков АБ).

Историјат Транзитни логор у фабрици и циглани Михала Глазера основан је ad hoc, ради спровођења велике репресивне акције Лођског гестапоа против интелигенције Лођа и Лођског округа – као дио „Inteligenzaktion“ – Aktion „I“,Eksterminacja inteligencji Łodzi i okręgu łódzkiego 1939–1940. Pod red. A. Galińskiego i Marka Budziarka; Łódź 1992, IPN-Łódź.Anna Gronczewska, To był atak na łódzką inteligencję, zamordowano wybitnych łodzian; [w:] „Co tydzień historia” (dod. do „Polska. Dziennik Łódzki”, 17 XI 2016, s. 2–3.). познате у Генералном гувернеру као акције Краков АБ.

Логор је почео са радом 9. или 10. новембра 1939. године. Вријеме операције је одабрано да би се терорисао Лођ и Лођски регион на национални празник Пољске. Такође, као дио ове операције, 11. новембра, Њемци су спалили све синагоге у Лођу и објесили тијела тројице мушкараца, претходно објешених у затвору у улици Коперника 36, на преносивим вјешалима на тргу Балуцки. Такође су срушили Кошћушков споменик на Тргу слободе у Лођу.

Логор је организовао Лођски Гестапо, али су његови чувари били лођски фолксдојчери и „високи полицајци из Рајха“, како је то рекао један бивши затвореник, Станислав Рапалски, у својим мемоарима објављеним послије рата.

Историја овог логора подјељена је у три периода:

од његовог оснивања до отприлике 7. децембра 1939. године, када је камион посљедњи пут стигао у логор да превезе сљедећу групу затвореника, који су стрељани у Лућмирској шуми након „суђења“ од стране Гестапоа. од 8. децембра до 5. јануара 1940. године, до ликвидације логора у фабрици М. Глејзер. од 6. јануара 1940. године, до 30. јуна 1940. године, када је логор коегзистирао са логором за пресељење у оближњој фабрици С. Абе.

Дана 1. јула 1940. године, на бази овог логора, у близини, на раскрсници данашњих улица Згерска и Генерала Ј. Совињског, у фабрици Самуела Абеа, основан је „Проширени полицијски затвор“. Полицијски поручник Валтер Пелцхаузен је именован за команданта овог затвора, а затвореници из фабричког логора Глејзер су тамо довођени у групама почев од 7. децембра 1939. године. Посљедња група је стигла у фабрику Абе 5. јануара 1940. године.Stanisław Rapalski, Byłem w piekle. Wspomnienia z Radogoszcza. Łódź, wyd. III: 1969, s. 118–119. До краја јуна 1940. године, многи од њих су пуштени на слободу, укључујући и групу од 50 свештеника крајем јануара којима је забрањено да се врате у своје парохије.Liste der in Radogosch befindlichen Geistlichen, 13 I 1940 (Lista księży znajdujących się [w obozie] na Radogoszczu), [w:] Archiwum Państwowe w Łodzi, zbiór druków ulotnych, sygn. 575/485. Већина се придржавала овог наређења. Станислав Рапалски је пуштен на слободу 31. јануара.

Током ликвидације логора, неодређен број људи, углавном жена и мањи број мушкараца, био је укључен у транспорте за пресељење који су их одводили у Генералну гувернеранцију, на примјер у Краков.

Након што су Пољаци уклоњени са ове локације, остао је неодређени број Јевреја. Највјероватније су овдје држани до коначне изолације Лођског гета од остатка града 30. априла 1940. године, када су депортовани.

Ево шта се дешава у фабричком одјељењу фабрике М. Глејзер након што је логор ликвидиран и посљедњи Јевреји уцлокени. Извјесно је да је 1944. године и до краја немачке окупације Лођ функционисао као складиште војне опреме. Када су становници Лођа ушли у зграду након окупације, у једној просторији су пронашли десетине сандука бајонета у корицама, а у другој хиљади војних скија. Све ове предмете су становници Лођа и околине брзо опљачкали. Дуга прича о "глазеру", по мјесту пљачке. Неко је остао у приватном власништву, остао је у својим рукама један пар у Музеју традиције независности у Лођу (реф. М – 4570).(Ika) [Marzanna Iwonna Knypl], Kto ma historyczne narty? „Express” poszukuje „glazerówek” dla muzeum, [w:] „Express Ilustrowany”, 31 I 1997, nr 20539, s. 47.(Ika) [Marzanna Iwonna Knypl], Znaleźliśmy zabytkowe narty! Po 50 latach..., [w:] „Express Ilustrowany”, 3 II 1997, nr 20540, s. 1, 2.(IKA) [Marzanna Iwonna Knypl], Szusem na „glazerówkach”. W komórkach, garażach, na strychach..., [w:] „Express Ilustrowany”, 7 II 1997, nr 20544, s. 7.

Затвореници Комплетан списак затвореника у логору није познат. Сачувано је само неколико докумената. Једини извор информација је „Анекс. Списак затвореника из Радогошча (непотпун)“Списак на Генеалогији. Станкевич и пријатељи. – другом и трећем издању мемоара Станислава Рапалског. Он садржи имена првенствено пољске и јеврејске интелигенције – из Лођа, Велуња и Ласка, између осталих – друштвених активиста, индустријалаца, појединаца повезаних са државним апаратом Друге Пољске Републике, новинара, свештеника, племства, чланова патриотских организација, ветерана устанака из граничних ратова 1919–1920. године и великог броја чланова Западне уније.

Процјењује се да је кроз логор прошло око 2.000 људи, и жена и мушкараца. Двадесет до 25 је одмах погинуло на лицу мјеста, мучено од стране стражара или је умрло због тешких животних услова.

Међу првим затвореницима био је 31 члан 1. Јеврејског савјета старешина, које је у њега 5. новембра 1939. године, по налогу Њемаца, насилно поставaо старјешина Јевреја у Лођу, Хајм Румковски, постављен истог дана. То су били: Абрам Ајзнер, Хенрик Акавие,Życiorys, [w:] Kempa Andrzej, Szukalak Marek: Żydzi dawnej Łodzi. Słownik biograficzny Żydów łódzkich oraz z Łodzią związanych. Tom III. Od A do Z. Едвард Бабиацки (власник фабрике свиле у улици Каролевска 62), Маркус Бендер, А. Дам, Шмул Фауст, Артур Франкфурт, Пинехас Гјершовски, В. Глас, Станислав Глатер (адвокат), Јакуб Гудман, Давид Хелман, Јакуб Херц, Мјечислав Херц, Шмул Хохенберг, Игнаци Јачуњски, Јакуб Ландо, Јакуб Лечшињски, Фичел Либерман,"Łódź w Ilustracji", 26.02.1939, nr 8, s. 1: w gronie członków Rady Przybocznej przy Tymczasowym Prezydencie m. Łodzi. Леон Мокрски, Хил Мајер Пик, Јонас Розен, Леон Рубин (адвокат), Јакуб Шлосер, Давид Стал, Роберт Свитзам Звитгал Изидор Веинстеин, Давид Виндеман и Макс Висзевиански. Они су ухапшени после првог састанка Савета 11. новембра и одмах затворени у логор Радогошч. Неки од њих су пуштени послије неког времена (Д. Хелман, А. Дам, Д. Варшавски, Х.М. Пик, П. Гјершовски, А. Франкфурт, Л. Мокрски, М. Вишевјански и Ј. Ландо). Судбина осталих је непозната. Претпоставља се да је неколико њих, можда укључујући и Е. Бабјацког, стрељано у шуми Лагевники 6. децембра 1939. године, док су други депортовани у концентрациони логор или логоре у Њемачкој, гдје су нестали без трага.Icchak Rubin: Żydzi w Łodzi pod niemiecką okupacją, 1939–1945. Londyn, 1988, s. 171–175. Мјечислав Херц је такође пуштен на слободу и умро је у Варшавском гету.

Међу затвореницима овог логора била је група становника Лођа њемачког поријекла, познатих или по својој блиској сарадњи са пољском заједницом или по својим чврстим антинацистичким увјерењима. Међу њима је био и Карл Александар Хефиг (познат као Хефиг), главни уредник њемачког, љевичарског и антифашистичког дневног листа „Neue Lodzer Zeitung“ – Карл Александар Хефиг.Najpierw wywieziony do KL Dachau, stąd do KL Buchenwald i tu zmarł 11 kwietnia 1942; Mittepolen.de biogram na niemieckim portalu genealogicznym.

Кроз логор је прошао и неодређени број Јевреја оба пола, вјероватно расељених из својих домова у улицама Пјотрковска и Новомијејска током периода тада познатог као „Црни четвртак“ 1939. године.Arnold Mostowicz, Żółta gwiazda i czerwony krzyż, Warszawa 1988. Након што је Лођски гето затворен посљедњег дана априла 1940. године, сви су тамо пребачени.

Индиректне жртве овог логора били су они који су одавде одведени на погубљење на другом мјесту. Прва у овој категорији била је група од 40 људи, углавном учитеља из Лођа, који су стрељани 12. новембра у шуми Лагевники.Henryk Rudnicki: Jak zginęło 40 nauczycieli łódzkich, [w:] „Głos Robotniczy”, wyd. A, 16 XI 1962, nr 273, s. 3. У ову категорију жртава била је укључена и група од приближно 500 мушкараца које је „осудио“ ад хок „Специјални суд“ који је дјеловао у сједишту Гестапоа у Лођу у улици Анштат у првој половини децембра 1939. године. То су били познати политички, економски и друштвени активисти у Лођу и округу Лођ, иако је у већини случајева њихова примарна кривица била чланство или активност у пољској Западној унији. Током ових брзих „суђења“ донета је само једна казна: смртна казна, која је извршавана одмах у групама у Лућмирској шуми, неколико километара изван Згежа, или на војном полигону „Брус“ (налази се на пола пута између Лођа и Константинова Лођског). Почетком 21. вијека откривени су неки од гробова жртава ових погубљења.Archeologia totalitaryzmu. Ślady represji 1939–1956. Pod red. Olgierda Ławrynowicza i Joanny Żelazko. Łódź: Wyd. IPN–Łódź, 2015.

Акција против омладине Лођа (мај 1940.) Историја овог логора обухвата и оне ухапшене током акције Лођског гестапоа против лођске омладине, која се одвијала у првој половини маја 1940. године. То је, на неки начин, био врхунац акције из новембра 1939. године, усмјерене против лођске интелигенције.

Млади људи су одвучени из својих станова, вјероватно на основу претходно спроведених обавјештајних података. Прво су окупљени у најближим полицијским станицама, а затим одведени у зграду банке на авенији Т. Кошћушког (данашња ПКО банка). Овдје је извршена прва селекција. Неки су пуштени, али већина је одведена у Радогошч, у фабрику Самуела Абеа.Włodzimierz Skoczylas, Aresztowanie, [w:] „Odgłosy”, 21.03.1987, nr 12, s. 10.Włodzimierz Skoczylas, Pierwsze doświadczenia więźnia, [w:] „Odgłosy” (Łódź), nr 13, 28 III 1987, s. 10.Włodzimierz Skoczylas, Wszędzie, byle nie na Radogoszczu, [w:] „Odgłosy” (Łódź), nr 15, 11 IV 1987, s. 10. Тамо су остали око недјељу дана. Неколико њих је успјело да преживи, попут Јозефа Заборског, који је био шегрт у оптичкој радњи у улици Пјотрковска 33 (њемачки власник радње га је одвукао, вјероватно наводећи јединствену природу његове професије).Magdalena Starzecka, Przetrwali na Piotrkowskiej; [w:] „Kronika Miasta Łodzi”, 2015, nr 1-2, s. 114. Остали су депортовани 17. маја 1940. године у концентрациони логор Дахау. Међу њима су били, између осталих, Влођимеж Скочилас (касније пољски глумац, гдје је остао до краја рата) и Хенрик Дебих (овдје бр. 11.934, диригент послије рата), чија је породица успјела да га извуче из логора након годину и по дана боравка. Послије неког времена, неки од ухапшених су транспортовани у концентрациони логор Маутхаузен-Гусен (укључујући Јакуба Стефана Чезака, директора трговачке средње школе у ​​Згјежу85 lat Zespołu Szkół Nr 1 im. Jakuba Stefana Cezaka w Zgierzu. Zgierz 2004. и Пјотра Заборског, адвоката из Лођа,Tablica pamiątkowa ofiar II w. św., pracowników d. Zarządu m. Łodzi w budynku przy ul. Piotrkowskiej 104. гдје су обојица страдали 1941. године).

Познати затвореници Едвард Дудкјевич (предсједник Управног одбора општинског огранка Синдиката пољских учитеља (ЗНП)) Зигмунт Фидлер (потпредсједник Трговинске и индустријске коморе у Лођу)Zygmunt Fiedler , rotary.intv.pl. Едвард Фром (пјесник, новинар) Зигмунт Гајевич (свештеник – декан Ласког деканата, парох колеџ цркве у Ласку) јечислав Херц (потпредсједник Трговинске и индустријске коморе у Лођу) Карол Хилер (авангардни сликар из Лођа) Стефан Кулчински (предсједник Пољског синдиката плетиља) Александар Марголис (интерниста, активиста партије Бунд) Станислав Рапалски (потпредсједник Лођа од 1927. до 1933. године) Јан Ринг (предсједник Лођска филијала Вестерн Јуниона; директор Лођских градских трамваја)