Лазовићи (Лазаревићи) су породица српских иконописаца из XVIII и XIX века, коју чине Симеон, његов син Алексије и унук Лазар.
Лазовићи (Лазаревићи)
Симеон Симеон је рођен у Бијелом Пољу око 1754. године, преминуо 1817. Симеон је радио претежно у Новој Вароши. Потписивао се као Лзаревић или као Бијелопољац. Први пут се помиње као сликар 1780. када је сликао иконостас цркве у селу Пети, у Старом Влаху. Симеон се помиње као "свештенојереј" 1772. и 1779. када је сликао иконе за цркву села Севојна. Од 1795-1797 сликао је са сином Алексијем иконостас манастира Савине у Боки, потом 1803-1804 иконостас у Пећкој патријаршији, 1806-1807 иконостас манастира свете Тројице код Пљеваља, 1808. кивот у манастиру Пиперској Ћелији, а 1814-1815 иконостас манасира Дечана.
Алексије Симеонов син Алексије (1774-1837) је прво учио код оца, а потом у Дубровнику. Алексије је сликао почетком XIX века у Босни, Црној Гори и Далмацији. 1801. сликао је двери за цркву светог Николе у Никољцу код Бијелог Поља, 1804. иконостас цркве светих Сергија и Вакха у Подима више Херцег Новог, а 1805. иконостас цркве светог Николе у Баошићу. Његове су веће слике Деизис у Старој цркви у Мостару (1812) и Свети Никола у Старој цркви у Сарајеву (1825), док му се остали радови налазе у српским православним црквама у Шибенику, Високом и Прибоју.
Лазар Алексијев син Лазар Алексијевић се вероватно школовао у Италији, јер се потписивао као Lazzaro Allexievich Pittore. Лазарева дела нису сачувана.
Види још Симеон Лазовић Алексије Лазовић Списак српских сликара
Референце
Категорија:Српски сликари Категорија:Српски иконописци