thumb|upright=1.2|alt=Раван, троугласти објекат који приказује три богиње, са бројним натписима|Илустрација бронзане плочице из Пергама, Мала Азија, која датира из 3. века н. е. Натпис помиње богињу Мелиноју, која је иначе позната само из Орфичких химни. Орфичке химне () су збирка од осамдесет седам старогрчких химни упућених различитим божанствима, које су у антици приписиване митском песнику Орфеју. Настале су у Малој Азији (данашња Турска), највероватније око 2. или 3. века н. е., и коришћене су у обредима једне верске заједнице која је постојала у том региону. Химне су међу ретким сачуваним делима орфичке књижевности (традиције текстова који се у антици приписују Орфеју), а новији научници су уочили паралеле између ове збирке и других орфичких дела.

Збирци претходи проемијум (или пролог), у којем се Орфеј обраћа легендарном песнику Мусеју и позива око седамдесет божанстава да буду присутна. Појединачне химне у збирци, које су све кратке, обично позивају на пажњу божанства којем се обраћају, пре него што га опишу и истакну аспекте његове божанствености, а затим му се обраћају са молбом. Описи божанстава се углавном састоје од низова епитета (титула или придева који се примењују на богове), који чине значајан део садржаја химни и осмишљени су да призову моћи бога. Божанство које се најистакнутије појављује у збирци је Дионис, који је прималац осам химни и помиње се широм збирке под различитим именима. Већина божанстава представљених у Химнама потиче из главне грчке митологије, а нека су међусобно асимилована.

Чини се да су Орфичке химне припадале култној заједници из Мале Азије која је збирку користила у ритуалима и вероватно сматрала Диониса својим централним богом. Обред у којем су Орфичке химне имале улогу био је (трансл. teletḗ), термин који се обично односи на обред иницијације у мистерије, а чини се да се ова церемонија одвијала ноћу. Већина химни наводи жртву коју треба принети божанству, а која је вероватно спаљивана током извођења химне. Научници су приметили очигледан недостатак орфичких доктрина у Химнама, иако су одређене теме и референце тумачене као указивање на присуство орфичке мисли у збирци.

Из антике нису сачуване спољне референце на Орфичке химне, а први пут их помиње византијски писац Јован Ђакон Гален (датиран у 12. век н. е.). Могуће већ од 5. века н. е., Орфичке химне су чуване у кодексу који је такође укључивао дела попут Орфичке Аргонаутике и Хомерских химни. Први кодекс који садржи Орфичке химне стигао је у западну Европу у Италију у првој половини 15. века, а 1500. године објављено је прво штампано издање Химни у Фиренци. Током ренесансе, бројни научници су веровали да је збирка аутентично Орфејево дело, док је крајем 18. века скептичнији талас науке заговарао датирање у касну антику. Крајем 19. и почетком 20. века, у Малој Азији је откривен низ натписа, што је довело до тога да се ритуална функција збирке утврди међу класичарима и историчарима религије.

Састав и ауторство Порекло и датум thumb|alt=Камени остаци грађевине, који леже на травнатом брду|Светилиште Деметре из града Пергама у Малој Азији, где су откривени натписи божанствима којима се обраћају Орфичке химне У савременој науци је широко прихваћено да су Орфичке химне састављене у Малој Азији (данашња Турска). Најзначајнији доказ који повезује збирку са овим регионом је укључивање божанстава – као што су Миса, Хипта и Мелиноја – која су посведочена само у западној Малој Азији, а чије присуство на натписима из тог подручја указује да су тамо била предмет обожавања. Истакнуто место дато у збирци божанствима повезаним са морем, као и забринутост према мору и његовим опасностима, указују да су Химне вероватно састављене негде близу обале Мале Азије.

Године 1911, Ото Керн је претпоставио да Химне потичу из града Пергама (близу западне обале Мале Азије), на основу бројних натписа посвећених божанствима којима се обраћају Химне, а који су откривени у светилишту Деметре у граду. Вреднујући Кернову хипотезу у својој студији Химни из 2001. године, Ан-Франс Моран закључује да, иако се порекло из Пергама не може искључити, град се не може дефинитивно идентификовати као место порекла збирке, с обзиром да епиграфски докази повезани са Химнама потичу из целе западне Мале Азије. Постоји готово универзална сагласност у савременој науци да су Орфичке химне састављене за употребу у верској заједници која је постојала у региону и користила збирку у ритуалима. Керн је тврдио да је ова група постојала у Пергаму у светилишту Деметре, што Моран одбацује, јер је место деловања култа вероватно било приватно (а светилишта су углавном била јавна). Процене датума настанка Орфичких химни су се веома разликовале, иако је већина падала између 2. века п. н. е. и 5. века н. е. Међу новијим научницима, збирка се обично датира око 2. или 3. века н. е. Студије речника збирке сугеришу датум око 3. до 5. века н. е., а покушаји датирања Химни на основу перципираног утицаја одређених облика филозофске мисли углавном су били неубедљиви. Из антике нису сачуване референце на Орфичке химне, иако су савремени научници углавном избегавали да аргументују датирање на основу тога.

Габријела Ричардели, која подржава датирање у 2. или 3. век н. е., указује на истакнутост обожавања Диониса (који заузима централну улогу у збирци) у Малој Азији у то време. Моран смешта Химне између 2. и 5. века н. е., иако је ово датирање критиковано због превеликог нагласка на сличности речника збирке са речником песника Нона из 5. века. По процени Радклифа Едмондса, збирка садржи одломке из ранијих дела и можда је била „синтеза ранијих и савремених дела, коју је организовао орфичар тог времена”. Данијел Маламис, који тврди да се датум у 1. веку н. е. (или чак 1. веку п. н. е.) не би требало искључити, сугерише да је дело можда састављено као аналогија Орфичким Рапсодијама, теогонији која се приписује Орфеју, а обично се датира између 1. века п. н. е. и 2. века н. е.

Идентитет песника који је створио збирку је непознат, иако се већина научника слаже да су Химне дело једног аутора. На основу стилских разлика у односу на остатак збирке, неки научници су тврдили да су одређене химне можда додате збирци касније; Ричардели указује на химну Мојрама (Химна 59), као и на оне Хермесу Хтонију (Химна 57), Мајци Антеји (Химна 41) и Афродити (Химна 55), као примере таквих химни. Одређени одломци из других химни су потенцијалне интерполације, укључујући два стиха из химне Никти (Химна 3), који су можда преузети из раније орфичке химне тој богињи.

Приписивање Орфеју thumb|alt=Орфеј, држи лиру и окружен је животињама|Римски мозаик Орфеја, митског песника којем су Орфичке химне приписане, из Палермоа, 2. век н. е. Приписивање збирке митском песнику Орфеју налази се у наслову (који варира у сачуваним рукописима). Овај наслов стоји изнад проемијума, обраћања легендарном песнику Мусеју из Атине (врста обраћања која се налази у другим делима), што означава збирку као Орфејево дело. У антици, књижевна дела су се приписивала Орфеју као начин да им се прида посебна врста ауторитета, означавајући их као иновативна или одступајућа од стандардне традиције. За Химне, њихово приписивање Орфеју би их ставило чак и пре Хомера, за којег се веровало да му је Орфеј претходио. Збирка је написана у првом лицу Орфеја, а сам проемијум је обраћање које он упућује Мусеју. У остатку збирке постоји неколико одломака који указују да је дело написано као да га је саставио Орфеј: Орфичка химна 76 Музама помиње „мајку Калиопу”, а Орфичка химна 24 Нереидама се позива на „мајку Калиопу и господара Аполона”, алудирајући на Орфејево порекло (чија је мајка, како се говорило, била Калиопа, а отац, понекад, Аполон).

Орфичке химне су међу ретким сачуваним делима орфичке књижевности, традиције текстова приписаних Орфеју у антици који су се бавили одређеним темама и митовима различитим од оних у главној грчкој књижевности. Бројни научници су довели у питање колико се Химне могу сматрати „орфичким”, делимично због очигледног одсуства референци на познате орфичке митове, а Анри-Доминик Сафре их је 1994. окарактерисао као „орфичке само по имену”. Новији научници попут Моран и Жана Рудара, међутим, виде Химне као изразито орфичке по природи, показујући карактеристике типичне за орфичке текстове и позајмљујући из орфичке књижевне традиције на више места. Химне садрже бројне поетске формуле (понављајуће фразе које се користе за изражавање уобичајених идеја) за које је познато да су биле присутне у Орфичким Рапсодијама, а редослед химни у већем делу збирке чини се да одражава наратив те теогоније (иако је нејасно да ли су ове карактеристике изведене из самих Рапсодија или из ранијих орфичких песама на које се теогонија ослањала). Мари-Кристин Фајан види алузије у збирци на митове за које се зна да су се појављивали у орфичким теогонијама, као што је комадање Диониса и Зевсово гутање хермафродитног божанства Протогона; она такође тврди да се у садржају Химни може уочити космогонија слична оној која се налази у Јеронимској теогонији, теогонији која се приписује Орфеју (и могуће датира у 2. век п. н. е.), са којом је, како верује, аутор Химни вероватно био упознат.

Орфичке химне су најважнији сачувани представник жанра химничке књижевности која се приписује Орфеју. Примери химни приписаних Орфеју посведочени су барем од 5. века п. н. е., а ограничени сачувани докази за овај жанр указују да су таква дела биле кратке химне које су садржавале низове епитета и биле створене за ритуалну употребу (или су биле ритуалне по начину обраћања). По Маламисовом мишљењу, аутор збирке од осамдесет седам химни вероватно је био упознат са ранијим орфичким химнама и одлучио је да створи дело сличног садржаја и стила.

Структура и стил

Збирка почиње текстом, који се често назива проемијум или пролог, у којем се Орфеј обраћа Мусеју, који се у грчкој књижевности често описује као његов ученик или син. Проемијум има педесет четири стиха, укључујући последњих десет који чине химну Хекати (која је додата без одвајања или наслова). Прва два стиха проемијума су посвета у којој Орфеј моли Мусеја да научи обред (, транслит. thuēpolíē) и молитву (, транслит. eukhḗ). Ово последње се односи на обраћање које следи у стиховима од три до четрдесет четири, у којем се око седамдесет различитих божанстава позива да присуствују обреду, као и либацији (, транслит. spondḗ) (односећи се на церемонију у којој би Химне имале улогу). Сврха ове молитве је очигледно да именује и посвети химну свим боговима, иако се обраћа бројним божанствима која нису поменута у самој збирци, а изоставља друга која су предмет химни. Делимично на основу ове разлике у поменутим божанствима, као и присуства речи (која се не појављује у остатку збирке) на почетку и крају проемијума, Мартин Личфилд Вест претпоставља да је проемијум првобитно био засебна орфичка песма. Идеја да су проемијум и остатак збирке различитог порекла је преовлађујући став међу научницима, иако је Моран недавно заговарала њихово заједничко ауторство, указујући на сличности у употреби епитета и у начину на који се божанства карактеришу између њих.