Маргинализам је теорија у економији која покушава да објасни диспаритет у вредности добара и услуга позивањем на њихову секундарну, или маргиналну, корисност. Она наводи да разлог зашто је цена дијаманата виша од цене воде, на пример, лежи у већем додатном задовољству које дијаманти пружају у односу на воду. Дакле, док вода има већу укупну корисност, дијамант има већу маргиналну корисност.
Иако је централни концепт маргинализма маргинална корисност, маргиналисти, следећи пример Алфреда Маршала, ослањали су се на идеју маргиналне физичке продуктивности у објашњењу трошкова. Неокласична традиција која је проистекла из британског маргинализма напустила је концепт корисности и дала маргиналним стопама супституције фундаменталнију улогу у анализи. Маргинализам је саставни део мејнстрим економске теорије.
Главни концепти Маргиналност Код питања маргиналности, ограничења се концептуализују као граница или маргина.Филип Викстид; . књига I, поглавље 2 и другде. Локација маргине за било ког појединца одговара његовом или њеном задужбином, широко схваћеном да укључује и могућности. Ова задужбина је одређена многим стварима, укључујући физичке законе (који ограничавају како се облици енергије и материје могу трансформисати), природне случајности (које одређују присуство природних ресурса) и исходе прошлих одлука које су донели и други и сам појединац.
Вредност која важи под одређеним ограничењима је маргинална вредност. Промена која би била погођена специфичним попуштањем или пооштравањем тих ограничења је маргинална промена.
Неокласична економија обично претпоставља да су маргиналне промене инфинитезимали или граничне вредности. Иако ова претпоставка чини анализу мање робусном, повећава њену употребљивост. Стога се често каже да је „маргинално” синоним за „веома мало”, иако у општијој анализи то можда није оперативно тачно и у сваком случају не би било дословно тачно. Често се економска анализа бави маргиналним вредностима повезаним са променом једне јединице ресурса, јер се одлуке често доносе у јединицама; маргинализам настоји да објасни јединичне цене у смислу таквих маргиналних вредности.
Маргинална употреба
Маргинална употреба добра или услуге је специфична употреба којој би агент наменио дато повећање, или специфична употреба добра или услуге која би била напуштена као одговор на дато смањење.von Wieser, Friedrich; [Природа и суштина теоријске економије] (1884),
Маргинализам претпоставља, за било ког датог агента, економску рационалност и уређење могућих стања света, тако да за било који дати скуп ограничења постоји достижно стање које је најбоље у очима тог агента. Дескриптивни маргинализам тврди да је избор међу специфичним средствима којима би се различита предвиђена специфична стања света (исходи) могла остварити вођен само разликама међу тим специфичним исходима; прескриптивни маргинализам тврди да би такав избор требало да буде тако вођен.
На основу таквих претпоставки, свако повећање би било усмерено на специфичну, изводљиву, претходно неостварену употребу највећег приоритета, а свако смањење би резултирало напуштањем употребе најнижег приоритета међу употребама којима је добро или услуга била намењена.
Маргинална корисност
Маргинална корисност добра или услуге је корисност његове маргиналне употребе. Под претпоставком економске рационалности, то је корисност његове најмање хитне могуће употребе из најбоље изводљиве комбинације акција у којој је његова употреба укључена.
У мејнстрим економији 20. века, термин „корисност” је формално дефинисан као квантификација која обухвата преференције додељивањем већих количина стањима, добрима, услугама или применама које су вишег приоритета. Али маргинализам и концепт маргиналне корисности претходе успостављању ове конвенције у економији. Општија концепција корисности је концепција употребе или корисности, и ова концепција је у срцу маргинализма; термин „маргинална корисност” настао је из превода немачког „”,von Wieser, Friedrich; [Природна вредност] (1889), књига I, поглавље V „Marginal Utility” (HTML). што дословно значи гранична употреба, директно се односећи на маргиналну употребу, а општије формулације маргиналне корисности не третирају квантификацију као суштинску карактеристику. (1973) #3&4 (септембар). С друге стране, ниједан од раних маргиналиста није инсистирао да корисност није квантификована,Stigler, George Joseph; .Stigler, George Joseph; . неки су заиста третирали квантификацију као суштинску карактеристику, а они који нису, ипак су користили претпоставку квантификације у сврху излагања. У овом контексту, није изненађујуће пронаћи многе презентације које не препознају општији приступ.
Квантификована маргинална корисност У посебном случају у којем се корисност може квантификовати, промена корисности при преласку из стања у стање је
Штавише, ако се и разликују по вредностима само једне променљиве која је и сама квантификована, онда постаје могуће говорити о односу маргиналне корисности промене у и величине те промене:
(где „c.p.” означава да је једина независна променљива која се мења ).
Мејнстрим неокласична економија ће обично претпоставити да
је добро дефинисано, и користити „маргиналну корисност” да се односи на парцијални извод
Закон опадајуће маргиналне корисности Закон опадајуће маргиналне корисности, познат и као Госенов Први закон, гласи да ceteris paribus, како се додатне количине добра или услуге додају доступним ресурсима, њихове маргиналне корисности опадају. Овај закон се понекад третира као таутологија, понекад као нешто доказано интроспекцијом, а понекад као пука инструментална претпоставка, усвојена само због своје перципиране предиктивне ефикасности. Није баш ништа од тога, иако може имати аспекте сваког од њих. Закон не важи у свим околностима, тако да није ни таутологија нити се на други начин може доказати; али има основу у претходном посматрању... Појединац ће обично моћи делимично да уреди потенцијалне употребе добра или услуге. Ако постоји оскудица, онда ће рационални агент задовољити жеље највишег могућег приоритета, тако да се ниједна жеља не жртвује беспотребно да би се задовољила жеља нижег приоритета. У одсуству комплементарности међу употребама, ово ће имплицирати да ће приоритет употребе било које додатне количине бити нижи од приоритета установљених употреба, као у овом чувеном примеру: Пионир фармер имао је пет врећа жита, без начина да их прода или купи више. Имао је пет могућих употреба: као основну храну за себе, храну за изградњу снаге, храну за своје кокошке ради разноврсности исхране, састојак за прављење вискија и храну за своје папагаје да га забављају. Онда је фармер изгубио једну врећу жита. Уместо да смањи сваку активност за петину, фармер је једноставно изгладнео папагаје јер су били мање корисни од остале четири употребе; другим речима, били су на маргини. А економске одлуке доносимо на маргини, а не са погледом на ширу слику.Böhm-Bawerk, Eugen Ritter von; (1889). Преведено као Капитал и камата. II: Позитивна теорија капитала са додацима преведеним као Даљи есеји о капиталу и камати. мини|десно|Опадајућа маргинална корисност, под условом квантификације Међутим, ако постоји комплементарност међу употребама, онда додата количина може довести ствари преко жељене прекретнице, или одузета количина може проузроковати да падну испод ње. У таквим случајевима, маргинална корисност добра или услуге би заправо могла да расте.
Без претпоставке да је корисност квантификована, опадање корисности не би требало схватити као аритметичко одузимање. То је прелазак са употребе вишег на нижи приоритет, и може бити ништа више од чисто ординaлне промене.Theodore-Angwenyi, Nicholas; .
Када се претпостави квантификација корисности, опадајућа маргинална корисност одговара функцији корисности чији нагиб континуирано или стално опада. У другом случају, ако је функција такође глатка, онда се закон може изразити као:
Неокласична економија обично допуњује или замењује дискусију о маргиналној корисности кривама индиференције, које су првобитно изведене као ниво-криве функција корисности, . или се могу произвести без претпоставке квантификације, али се често једноставно третирају као аксиоматске. У одсуству комплементарности добара или услуга, опадајућа маргинална корисност имплицира конвексност кривих индиференције, иако би таква конвексност такође следила из квазиконкавности функције корисности.
Маргинална стопа супституције
Стопа супституције је најмање повољна стопа по којој је агент спреман да размени јединице једног добра или услуге за јединице другог. Маргинална стопа супституције (МСС) је стопа супституције на маргини; другим речима, под датим ограничењем.
Када су добра и услуге дискретни, најмање повољна стопа по којој би агент трговао А за Б обично ће бити различита од оне по којој би трговао Б за А:
Када су добра и услуге континуирано дељиви у граничном случају
а маргинална стопа супституције је нагиб криве индиференције (помножен са ).
Ако, на пример, Лиза неће трговати козу за мање од две овце, онда је њена ;
Ако неће трговати овцу за мање од две козе, онда је њена
... Међутим, ако би трговала један грам банане за једну унцу сладоледа и обрнуто, онда
Када се криве индиференције (које су у суштини графици тренутних стопа супституције) и конвексност тих кривих не узимају као дате, „закон” опадајуће маргиналне корисности се позива да објасни опадајуће маргиналне стопе супституције – спремност да се прихвати мање јединица добра или услуге у замену за како нечије залихе расту у односу на залихе . Ако појединац има залиху или проток добра или услуге чија је маргинална корисност мања него што би била корисност неког другог добра или услуге за које би могао да тргује, онда је у његовом интересу да изврши ту трговину. Како се једна ствар тргује а друга стиче, одговарајући маргинални добици или губици од даљих трговина се сада мењају. Под претпоставком да се маргинална корисност једног смањује, а другог не повећава, под условом да је све остало једнако, појединац ће захтевати све већи однос онога што се стиче према ономе што се жртвује. Један важан начин на који све остало можда није једнако је када употреба једног добра или услуге допуњује употребу другог. У таквим случајевима, односи размене могу бити константни. Ако било који трговац може побољшати своју маргиналну позицију нудећи размену која је повољнија за друге трговце са жељеним добрима или услугама, онда ће то и учинити.
Маргинални трошак
На највишем нивоу општости, маргинални трошак је маргинални опортунитетни трошак. У већини контекста, маргинални трошак се односи на маргинални финансијски трошак, то јест маргинални трошак мерен одреченим новцем.
Потпуни маргинализам види маргинални трошак као растући под законом опадајуће маргиналне корисности, јер примена ресурса на једну апликацију смањује њихову доступност другим апликацијама. Неокласична економија тежи да занемари овај аргумент, али да види маргиналне трошкове као растуће као последицу опадајућих приноса.
Примена на теорију цена Маргинализам и неокласична економија обично објашњавају формирање цена широко кроз интеракцију кривих или распореда понуде и тражње. У сваком случају, купци се моделирају као да теже типично нижим количинама, а продавци нуде типично веће количине, како се цена повећава, при чему је сваки спреман да тргује док маргинална вредност онога што би трговали не премаши вредност ствари за коју би трговали.
Тражња Криве тражње се објашњавају маргинализмом у смислу маргиналних стопа супституције.