мини|280п|Извођење на периодским инструментима је кључни аспект ХИП-а, као што је овај барокни оркестар (Фото: Хосетсу Обрегон и шпански ансамбл La Ritirata, 2013). Историјски информисано извођење (такође познато као периодско извођење, аутентично извођење или ХИП) је приступ извођењу класичне музике који тежи да буде веран приступу, начину и стилу музичке ере у којој је дело првобитно настало.
Заснива се на два кључна аспекта: примени стилских и техничких аспеката извођења, познатих као извођачка пракса; и употреби периодских инструмената који могу бити репродукције историјских инструмената коришћених у време оригиналне композиције, а који обично имају другачији тембр и темперамент од својих модерних еквивалената. Додатна област проучавања, променљива очекивања слушалаца, све више се истражује.
С обзиром да не постоје звучни записи музике пре касног 19. века, историјски информисано извођење углавном се изводи из музиколошке анализе текстова. Историјски трактати, педагошке књиге, концертне критике, као и додатни историјски докази, користе се за стицање увида у извођачку праксу историјске ере. Постојећи снимци (цилиндри, дискови и репродукујући клавирски ролни) од 1890-их година омогућили су истраживачима романтизма 19. века да стекну јединствено детаљно разумевање овог стила, иако не без значајних преосталих питања. У свим ерама, извођачи ХИП-а обично користе оригиналне изворе (рукописе или факсимиле), или научна или уртекст издања музичке партитуре као основни шаблон, док додатно примењују низ савремених стилских пракси, укључујући ритмичке измене и орнаментацију разних врста.
Историјски информисано извођење углавном се развило у низу западних земаља средином до краја 20. века, што је иронично модернистички одговор на модернистички раскид са ранијим извођачким традицијама. Првобитно се бавио извођењем средњовековне, ренесансне и барокне музике, а сада ХИП обухвата и музику из класичног и романтичног периода. ХИП је био кључни део покрета обнове ране музике у 20. и 21. веку, и почео је да утиче на позоришну сцену, на пример у продукцији барокне опере, где се такође користе историјски информисани приступи глуми и сценографији.
Неки критичари оспоравају методологију ХИП покрета, тврдећи да је његов избор пракси и естетике производ 20. века и да је на крају немогуће знати како су звучала извођења из ранијих времена. Очигледно, што је стил и репертоар старији, то је већа културна дистанца и повећана могућност неразумевања доказа. Из тог разлога, термин „историјски информисан” сада се преферира у односу на „аутентичан”, јер признаје ограничења академског разумевања, уместо да имплицира апсолутну тачност у рекреацији историјског извођачког стила, или још горе, морализаторски тон.
Рани инструменти
мини|Историјске збирке сачуваних инструмената помажу истраживачима (Дворана Свете Сесилије, Единбург) Избор музичких инструмената је важан део принципа историјски информисаног извођења. Музички инструменти су се развијали током времена, а инструменти који су се користили у ранијим периодима историје често се знатно разликују од својих модерних еквивалената. Многи други инструменти су изашли из употребе, замењени новијим алатима за стварање музике. На пример, пре појаве модерне виолине, други гудачки инструменти као што су ребек или виола да гамба били су у уобичајеној употреби. Постојање древних инструмената у музејским збиркама помогло је музиколозима да разумеју како су различит дизајн, штимовање и тон инструмената могли утицати на ранију извођачку праксу.
Осим као истраживачки алат, историјски инструменти имају активну улогу у пракси историјски информисаног извођења. Модерни инструменталисти који теже да рекреирају историјски звук често користе модерне репродукције периодских инструмената (а повремено и оригиналне инструменте) на основу тога да ће то пружити музичко извођење које се сматра историјски верним оригиналном делу, онако како би га оригинални композитор чуо. На пример, модеран музички ансамбл који изводи музику Јохана Себастијана Баха може свирати на репродукцијама барокних виолина уместо на модерним инструментима у покушају да створи звук барокног оркестра из 17. века.
Ово је довело до оживљавања музичких инструмената који су потпуно изашли из употребе, и до поновног разматрања улоге и структуре инструмената који се такође користе у данашњој пракси. Оркестри и ансамбли који су познати по употреби периодских инструмената у извођењима укључују Taverner Consort and Players (под вођством Ендруа Парота), Академија за стару музику (Кристофер Хогвуд), Concentus Musicus Wien (Николаус Арнонкур), The English Concert (Тревор Пинок), Hanover Band (Рој Гудман), Оркестар осамнаестог века (Франс Бриген), Енглески барокни солисти (сер Џон Елиот Гардинер), Musica Antiqua Köln (Рајнхард Гебел), Амстердамски барокни оркестар и хор (Тон Копман), Les Arts Florissants (Вилијам Кристи), Le Concert des Nations (Ђорди Саваљ), La Petite Bande (Сигисвалд Којкен), La Chapelle Royale (Филип Херевеге), Concert de la Loge Olympique (Жилијен Шовен), Аустралијски Бранденбуршки оркестар (Пол Дајер) и Фрајбуршки барокни оркестар (Готфрид фон дер Голц). Како се опсег историјски информисаног извођења проширио на дела романтичне ере, специфичан звук инструмената 19. века све се више препознаје у ХИП покрету, па су се појавили и оркестри са периодским инструментима као што је Гардинеров Orchestre Révolutionnaire et Romantique.
Чембало мини|Чембало Паскала Таскина, Париз (1780) (Музеј уметности и занатства у Хамбургу) Различити некада застарели клавијатурни инструменти као што су клавикорд и чембало доживели су препород, јер су од посебног значаја за извођење ране музике. Пре него што је еволуција симфонијског оркестра под вођством диригента постала стандард, ренесансни и барокни оркестри су се обично водили са чембала; директор би водио свирајући генералбас, што би пружило стабилну хармонску структуру на којој би остали инструменталисти украшавали своје деонице. Многа верска дела тог доба на сличан начин су користила оргуље, често у комбинацији са чембалом. Историјски информисана извођења често користе ансамблску свирку вођену клавијатуром.
Композитори као што су Франсоа Купрен, Доменико Скарлати, Ђироламо Фрескобалди и Јохан Себастијан Бах писали су за чембало, клавикорд и оргуље. Међу најистакнутијим савременим свирачима чембала су Ралф Керкпатрик, Скот Рос, Алан Кертис, Вилијам Кристи, Кристофер Хогвуд, Роберт Хил, Игор Кипнис, Тон Копман, Боб ван Асперен, Ванда Ландовска, Дејвит Морони, Кенет Гилберт, Густав Леонхарт, Тревор Пинок, Скип Семпе, Андреас Штајер, Колин Тилни и Кристоф Русе.
Фортепијано Током друге половине 18. века, чембало је постепено замењен најранијим клавирима. Како је чембало излазило из моде, многи су уништени; заиста, Париски конзерваторијум је озлоглашен по томе што је користио чембала за огрев током Француске револуције и Наполеоновог доба. (2. октобар 2005, приступљено 20. јануара 2014). Иако су се називи првобитно користили наизменично, термин 'фортепијано' сада означава ранији, мањи стил клавира, док се познатији 'пијанофорте' користи за описивање већих инструмената који се приближавају модерним дизајнима од око 1830. године. У 20. и 21. веку, фортепијано је доживео препород као резултат тренда историјски информисаног извођења, па се дела Хајдна, Моцарта, Бетовена и Шуберта сада често свирају на фортепијану. Све више се клавири из раног до средине 19. века, произвођача као што су Плејел, Ерар, Штрајхер и други, користе за рекреацију звучног пејзажа романтичарских композитора попут Шопена, Листа и Брамса.
Многи клавијатуристи који су специјализовани за чембало такође су специјализовани за фортепијано и друге периодске инструменте. Међу познатим клавијатуристима који су познати по свирању на фортепијану су Роналд Браутигам, Стивен Лубин, Ингрид Хеблер, Роберт Левин, Малколм Билсон и Тобијас Кох.
Виола да гамба мини|Виола да гамба Томаса Кола ()
Огромну количину музике за виоле, како за ансамблско тако и за соло извођење, написали су композитори ренесансне и барокне ере, укључујући Дијега Ортиза, Клаудија Монтевердија, Вилијама Берда, Вилијама Лоуза, Хенрија Персела, Господина де Сент-Коломба, Ј.С. Баха, Георга Филипа Телемана, Марена Мареа, Антоана Форкреа и Карла Фридриха Абела.
Од највеће до најмање, породица виола се састоји од: виолоне (две величине, контрабас октаву испод баса, и мањи за кварту или квинту изнад, велики бас) бас виола (отприлике величине чела) тенор виола (отприлике величине гитаре) алт виола (нешто мања од тенор виоле) требл или дискант виола (отприлике величине виоле) pardessus de viole (отприлике величине виолине)
Међу најистакнутијим савременим свирачима виола су Паоло Пандолфо, Сигисвалд и Виланд Којкен, Николаус Арнонкур, Ђорди Саваљ, Џон Хсу и Виторио Гијелми. Постоје многи савремени консорт виола.
Блок-флаута
Иако је у 19. веку у великој мери замењена концертном флаутом, блок-флаута је доживела препород са ХИП покретом. Арнолд Долмеч је много допринео оживљавању блок-флауте као озбиљног концертног инструмента, реконструишући „консорт блок-флаута (дискант, алт, тенор и бас) све на ниском штиму и засноване на историјским оригиналима”. (26. септембар 2013, приступљено 20. јануара 2014). Хендл и Телеман, обојица познати свирачи блок-флауте, написали су неколико соло дела за овај инструмент. Често, свирачи блок-флауте почињу као флаутисти, а затим се преоријентишу на блок-флауту. Неки од познатих свирача блок-флауте су Франс Бриген, Бартолд Којкен, Михала Петри, Ешли Соломон и Ђовани Антонини.
Певање мини|Контратенор Филип Жаруски, у пратњи Кристина Плухар 2011. (теорба) Као и код инструменталне технике, приступ историјски информисаној извођачкој пракси за певаче обликован је музиколошким истраживањима и академском дебатом. Посебно, постојала је дебата о употреби технике вибрата на врхунцу препорода ране музике, а многи заговорници ХИП-а тежили су да елиминишу вибрато у корист „чистог” звука правог тона. Разлика у стилу може се демонстрирати звуком дечачког сопрана у поређењу са звуком оперске певачице као што је Марија Калас. Одређене историјске вокалне технике су добиле на популарности, као што је трило, тремолу слично понављање једне ноте које се користило за орнаментални ефекат у раном бароку. Академско разумевање ових изражајних средстава је, међутим, често субјективно, јер многе вокалне технике о којима су теоретичари писали у 17. и 18. веку имају различита значења у зависности од аутора. Упркос моди правог тона, многи истакнути певачи ране музике користе суптилан, нежан облик вибрата како би додали изражајност свом извођењу.
Неки од певача који су допринели покрету историјски информисаног извођења су Ема Керкби, Макс ван Егмонд, Џулијен Берд, Најџел Роџерс и Дејвид Томас.
Оживљавање интересовања за рану музику, посебно за свету ренесансну полифонију и барокну оперу, подстакло је препород контратенорског гласа. Мушки певачи високог гласа често се бирају уместо женских контраалтова у ХИП оперским продукцијама, делимично као замена за кастрате. Алфред Делер се сматра пиониром модерног препорода контратенорског певања. Водећи савремени извођачи су Џејмс Боуман, Расел Оберлин, Пол Есвуд, Дерек Ли Рејгин, Андреас Шол, Мајкл Ченс, Рене Јакобс, Дејвид Данијелс, Данијел Тејлор, Брајан Асава, Јошиказу Мера, Јакуб Јозеф Орлињски и Филип Жаруски.
Распоред извођача