Међубошњачки сукоб у Цазинској Крајини био је грађански рат између Армије Републике Босне и Херцеговине, лојалне централној власти Изетбеговићу у Сарајеву, и војних снага АП Западне Босне, лојалне Фикрету Абдићу у Великој Кладуши, од 1993. до 1995. године на подручју западне Босне. Рат је завршен победом Армије Републике Босне и Херцеговине и укидањем Западне Босне.
Позадина
Регион Цазинска Крајина, смештен у најзападнијем делу Босанске Крајине, имао је нешто виши БДП по глави становника у односу на просек Социјалистичка Република Босна и Херцеговина. Преовладавајуће насељен бошњачким муслиманима, овај регион обухвата градова Бихаћ и Цазин и општине Велика Кладуша. Са северне и западне стране граничи са Хрватском, док га са јужне и источне стране од остатка муслиманског становништва одвајају области у којима већину чине Срби и Хрвати.
Фикрет Абдић је основао пољопривредно предузеће Агрокомерц у Великој Кладуши које је, током 1970-их и 1980-их, трансформисало Чазинску Крајину из сиромашне руралне области у просперитетну регионалну економију. Агрокомерц је постао највећи прехрамбени конгломерат у Југославији, запошљавајући око 13.000 људи и управљајући бројним фабрикама и трговинским објектима широм земље. Успех компаније значајно је побољшао животни стандард у региону, а Абдић је стекао јаку личну подршку, добивши надимак "Бабо".
Са транзицијом са једнопартијског система, Лига комуниста Југославије је изгубила власт у корист националистичких странака. У Босни и Херцеговини Срби су се организовали око Српске демократске странке (СДС), Хрвати око Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), док су се муслимани окупили око Странка демократске акције (СДА), на челу са Алијом Изетбеговићем. Абдић, раније члан Лиге комуниста, приступио је СДА и постао један од њених водећих фигура.
У Цазинској Крајини, где су СДА првобитно основали Мирсад Велџић и Ирфан Љубијанкић, двојица чланова пансламистичког покрета, СДА је постала масовни покрет тек након што је Абдић у септембру 1990. објавио своју подршку.
На босанским општим изборима одржаним у новембру 1990, Абдић и Изетбеговић били су кандидати СДА за места муслимана у седмочланом Председништву. Абдић је освојио 1.040.307 гласова, док је Изетбеговић имао 874.213. Обојица су изабрана за представнике муслиманског народа у седмочланом председништву, уз Ејуп Ганић који је освојио место као представник етничких мањина. Међутим, због отпора унутар тврде фракције странке, Абдић је маргинализован, а водећу улогу у власти преузео је Изетбеговић.
Политичке борбе и почетак босанског рата
У мају 1992, Изетбеговић је ухапшен од стране Југословенска народна армија (ЈНА) након повратка са неуспелог мировног састанка у Лисабону. У међувремену, стизали су извештаји да је Абдић успешно прешао из Бихаћа у Сарајево, пролазећи кроз више фронтова без потешкоћа. Ово је изазвало сумње унутар руководства СДА, посебно међу Ганићем и његовим присталицама, који су страховали да Абдић покушава да изведе државни удар уз подршку Београда и врха ЈНА.
Током кризног састанка у згради председништва, министар унутрашњих послова Алија Делимустафић предложио је именовање новог председника који би био спремнији за преговоре са ЈНА. Ова идеја је категорички одбијена од стране Ганића и тврдих фракција странке, који су сваки вид компромиса сматрали издајом. Иако није било директних доказа који повезују Абдића са покушајем државног удара, његов политички утицај у Сарајеву био је практично смањен.
У септембру 1992, Абдић се вратио у Бихаћ и преузео саветодавну улогу у Скупштини Дистрикта. Његов главни циљ био је да задржи Биљачки џеп ван рата, како се конфликт широм Босне и Херцеговине интензивирао.
27. априла 1993, крајински Срби покренули су напад код Босанску Бојну, заузевши значајан део територије. Иако је првобитно представљен као локализовани офанзивни напад протераних Срба, каснија истрага показала је да се радило о координисаној војној операцији која је укључивала српске снаге из Босне и Крајине. 5. корпус одбио је напад, потврђујући његову стратешку природу.
6. маја 1993, Савет безбедности Уједињених нација донио је Резолуцију 842 којом је Бихачки џеп проглашен "безбедном зоном". Овај џеп обухватао је широку територију са претежно муслиманским становништвом од око 250.000 људи. Географски је био изолован, са границом од 118 км према самопроглашеној Република Српска Крајина (РСК) у Хрватској и Републици Српској (РС), док је унија ова два српска контролисана територија сматрана кључним стратешким циљем њихових снага.
Након што је Бихачки џеп добио статус УН "безбедне зоне", Абдић је проценио да УН немају капацитете да га ефикасно заштите, остављајући регион рањивим. С обзиром на ограничене оперативне капацитете 5. корпуса, закључио је да је најделотворније решење преговори са Србима. Абдић је започео разговоре са српским представницима, што је довело до предлога УНПРОФОР-а о демилитаризацији спорног подручја Босанске Бојне. План је укључивао распоређивање француских УН снага као пуфера, уз подршку цивилне полиције УН (УНЦИВПОЛ) за одржавање реда. Поред тога, планиране су и реасетманске мере за расељене становнике, које су се ипак сматрале превише амбициозним.
Док је Вашингтонски споразум заостајао у Сарајеву, Абдић је постао све забринутији. Верујући да је Изетбеговић одбио споразум само зато што су га Срби прихватили, што је додатно продубило тензије, то је кулминирало жестоком расправом на састанку Председништва 23. јуна 1993, где је разматрана идеја о подели Босне и Херцеговине на три етничке покрајине. Абдић је подржао предлог, тврдећи да је подела већ реалност. Међутим, Ганић се оштро противио, инсистирајући на наставку рата. Изетбеговић је имао сличан непопустљив став и позвао на бојкот мировних преговора у Женеви ако је питање поделе остајало на дневном реду. 28. јуна, и Изетбеговић и Ганић су напустили састанак, остављајући Абдића и преостале чланове председништва у неизвесности.
15. јула 1993, Ердутски споразум омогућио је УН да преузму контролу над кључном инфраструктуром у Хрватској, што је привремено ублажило тензије. Међутим, док су мировни споразуми преговарани између муслиманских, хрватских и српских лидера, обновљено насиље, као што је гранатирање Масленичког моста, показало је крхкост мира. До августа, преговори су потпуно пропали, а блокада Сарајева од стране српских снага се обновила. Ситуација се погоршала када је Изетбеговић одбио да настави разговоре са Мате Бобаном док се не обезбеди хуманитарни приступ муслиманским заједницама.
Овен–Столтенберг план изазвао је значајне тензије унутар Колегијалног председништва, где су представници грађанских странака били против плана, али и невољни да наставе рат који је разарао босанско друштво. Изетбеговић и Ганић су били за преговарање о плану, док је Абдић заговарао његово тренутно и безусловно прихватање. Током лета, Абдић је поднео оставку са места у Колегијалном председништву и вратио се својој бази у Цазинској Крајини, где је дошао у сукоб са локалним лидерима СДА. Слично Ванс-Овеновом плану, и Овен–Столтенберг план је изазвао унутрашњи сукоб међу босанским муслиманима.
У оквиру ових ширих борби, у региону Бихаћа је избио значајан унутрашњи сукоб. Абдић је искористио незадовољство управом у Сарајеву. 7. септембра је у Великој Кладуши формиран комитет који је заговарао Аутономну покрајину Западна Босна у оквиру предложене Уније република Босне и Херцеговине. Иако је ова иницијатива првобитно окупила значајан број потписа, каснија анализа показала је да је подршка углавном ограничена на оне са везама у пословној мрежи Агрокомерца коју је водио Абдић, а не на широј популацији.
Оснивање Западне Босне
27. септембра 1993. године, Абдић је прогласио Аутономну Покрајину Западна Босна (АПЗБ) у Великој Кладуши. Ова ентитет је функционисао као самоуправна минидржава са својим премијером и парламентом. Абдић је обезбедио 50.000 потписа за аутономију, као и подршку 75% делегата локалних општинских савета. Међутим, критичари су тврдили да је на исход утицала присила полицијских снага под његовом контролом. Упркос тим тврдњама, задржао је снажну локалну подршку. Присталице Западне Босне идентификовале су себе као Муслимане, за разлику од оних блиских централној власти који су током рата користили назив Бошњаци. Западни Бошњаци су сарајевским муслиманима блиским власти приписивали верски екстремизам, док су себе сматрали мултиетничким покретом.
Абдић је себе прогласио командантом 5. корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине и позвао све његове војнике да му се прикључе. Његов утицај се проширио када су 521. бригада и 527. бригада 5. корпуса из Велике Кладуше прешле на његову страну.
Нови ентитет, смештен у северном делу Бихачког џепа, био је политички и економски повезан са Хрватском, Југославијом и крајинским Србима. 22. октобра, Абдић је у Београду потписао споразум о миру са Радован Караџић и Милошевићем, који је тврдили да ће овај пакт донети "мир за пола Босне". Ускоро потом, Абдић је постигао сличан споразум са хрватским председником Фрањо Туђман, иако су хрватски војници у БиХ били под све већим притиском босанске владе. Ово је ефективно изоловало 5. корпус у региону. 7. новембра 1993. састао се са Владимир Лукић и Јадранко Прлић, премијерима Републике Српске и Хрватске Републике Херцег-Босне. Током састанка, три лидера су се договорила о различитим политичким и економским иницијативама, што је додатно оснажило Абдићеву позицију у регионалном сукобу.
За Србе је било стратешки важно неутралисати 5. корпус у Бихаћу. Истовремено, Абдић је био усклађен са српским интересима. У то време, Милошевић је разматрао могућност укључивања Западне Босне у хипотетичку "будућу Југославију". Српска државна безбедност тајно је пружала војну помоћ Абдићевим снагама. До почетка 1994, Абдићева војска бројала је шест пешадијских бригада, са до 10.000 људи, као и артиљеријским јединицама и тенковима које је обезбедила Војска Републике Српске.
Ескалација тензија
Тензије су порасле када је Изетбеговић наредио војну управу у Бихаћу, што је навело Абдића да позове своје присталице на отпор, видећи то као војну диктатуру. Његова милиција, подржана од стране локалних полицијских снага, преузела је контролу над Цазином, приморавајући 5. корпус да се повуче у Бихаћ. Владина војска, послата да угуши устанак, испалила је упозоравајуће хице како би разбила окупљене масе, али су се суочили са упорним отпором. Ситуација се погоршала када су војници наишли на барикаде у селу Пјанићи. Дошло је до насилног сукоба када је владина војска упала у локалну радио-станицу, што је резултирало смрћу полицајца. Грађанском становништву је наложено да остане у својим кућама.
Абдић је оправдавао своје поступке тврдњом да жели да оконча изолацију свог народа и рат, тврдећи да је локално муслиманско становништво исцрпљено дуготрајним сукобом. Међутим, Изетбеговић је осудио Абдићеве поступке као издају, карактеришући их као "удар ножем у леђа већ рањеној отаџбини". Као последица тога, Абдић је смењен са места члана Председништва Републике Босне и Херцеговине. Сукоб са 5. корпусом
Викенд 2–3. октобра 1993. обележили су сукоби између присталица Абдића и 5. корпуса. Пријављена су гранатирања у областима као што је Јоховица близу хрватске границе. Сукоци су се проширили и на Велику Кладушу, Абдићеву тврђаву, што је продубило регионалне поделе. Током прве недеље устанка процењује се да је погинуло до десетак људи пре него што је дошло до генералног застоја, јер су муслимански војници оклевали да пуцају на муслиманске цивиле.
Изетбеговић је захтевао од Абдића да повуче своју одлуку или ће се суочити са пуном војном мобилизацијом против њега. Абдић је одбио, изјавивши да предаја није опција. У Бихаћу је ухапшено неколико Абдићевих присталица. 16. октобра, 5. корпус је покренуо мање офанзиве ка Цазину и Великој Кладуши, постижући мање успехе пре него што је напредак заустављен због настављене подршке Абдићу.