Прва руска антарктичка експедиција одржана је 1819–1821 под руководством Фабијана Белингсхаузена и Михаила Лазарева. Експедиција је имала за циљ да стигне до Јужног океана како би доказала или оповргла постојање сумњивог седмог континента, Антарктика. Шлупа Восток је била под командом Белинсхаузена, док је Лазарев командовао шпљупом Мирни. Све у свему, група се састојала од 190 људи.

Због изузетне журбе у опремању пловидбе (наредба је издата 15. марта, а полазак је 4. јула 1819. године) било је немогуће окупити научни тим. Тако су скоро сва научна посматрања у областима географије, етнографије и природне историје водили официри и једини научник на броду, ванредни професор Иван Михајлович Симонов, који је предавао на Царском Казанском универзитету. Сликар почетник, Павел Михаилов, ангажован је да прикаже догађаје, пејзаже и биолошке врсте на које се сусрећемо током експедиције. Његове слике Јужних Шетландских острва коришћене су у енглеским једриличарским правцима до 1940-их.

Руска антарктичка експедиција завршила је потпуним успехом и постала је друга експедиција која је опловила Антарктик након експедиције Џејмса Кука пола века раније. Од 751 дана експедиције, 527 је провео на мору; укупна дужина руте била је 49.860 наутичких миља. Током 127 дана експедиција је била изнад 60° јужне географске ширине; посада се девет пута приближила обали Антарктика, четири пута ближе од 13–15 km са континента. На мапи Антарктика која се појавила приказано је око 28 објеката, а откривено је и именовано 29 острва у високим јужним географским ширинама и тропима.

Резултати експедиције објављени су на руском језику 1831. године у два тома са цртежима примењеним у атласу. Кратак извештај је објављен у Немачкој 1842. Године 1945., поларни истраживач Франк Дебенхам је уредио и издао пун енглески превод једине Белинсхаузенове књиге.

Планирање и организација

Позадина десно|мини| Портрет цара Александра I Степана Шчукина, 1800 Антарктичка експедиција Белингхаузена и Лазарева била је опремљена отприлике у исто време када и слична експедиција на Арктик коју су водили Михаил Васиљев и Глеб Шишмарјев на палубама Открите и Благонамерени . Педесетих година 20. века историчари су поставили питање ко је покренуо две руске експедиције на високим северним и јужним поларним ширинама. У то време преовладавало је мишљење да су 1810-их Адам Јохан фон Крузенштерн, Гаврил Саричев и Василиј Головнин независно представили два пројекта. Напротив, енглески писци су веровали да је план дошао од министра поморских снага, Жан Баптист Траверсаи. Ову теорију су промовисали Хју Роберт Мил, библиотекар Краљевског географског друштва, и Френк Дебенхам, директор Института за поларна истраживања Скота на Универзитету у Кембриџу . Иван Михајлович Симонов, астроном и шеф експедиције Белинсхаусен, тврдио је да је руски цар Александар I тај који је покренуо путовање.

Према Тамиксару и Т. Кику, 1818. године Александар I је био веома заинтересован за резултате Коцебуовог путовања око света на палуби Рјурик . У септембру је цар затражио детаљан извештај о експедицији. Извештај је припремио Крузенштерн, који је Траверсеју послао и рукопис свог чланка о првом покушају Василија Чичагова 1765–1766 да досегне високе арктичке географске ширине. Траверсаи је тада успео да заинтересује цара – Крузенштерн је о томе известио 26. Јануара.

Крузенштерн је видео да је влада расположена за слање државне научне експедиције на Антарктик. Коцебуова открића у северном делу Тихог океана обезбедила су репер за достизање Арктичког океана кроз Берингов мореуз . У свом извештају Траверсеју, Крузенштерн је навео и Белингхаусена као потенцијалног кандидата за шефа експедиције. До јануара 1819. цар је одобрио овај план, иако је уместо њега за шефа експедиције постављен Глеб Шишмарјев.

У том контексту, није јасно како је експедиција постала глобална и како је настао план истраживања и јужног поларног региона. У 18. и 19. веку сваки покушај да се дође до хипотетичког јужног континента диктиран је географским теоријама које су у то време биле у моди. Једна популарна теорија је сматрала да велике копнене масе северне хемисфере треба да буду избалансиране на јужној хемисфери ; у супротном би се Земља могла преврнути.

Дана 17. јануара 1773. Џејмс Кук је постао први навигатор који је прешао Антарктички круг током свог другог обиласка. Међутим, када је достигао , суочио се са непремостивим морским ледом. У јануару 1774. Кук је достигао , али га је поново зауставио морски лед. Иако Кук никада није порицао постојање јужног континента, мислио је да је немогуће доћи до њега. десно|мини| Портрет министра Траверсеја Крузенштерн је потпуно веровао Куковом ауторитету и директно је изјавио да је чувени енглески морепловац „сахранио“ идеју о Терра Аустралис. Убрзо по Коцебуовом повратку, Крузенштерн је председнику Санкт Петербуршке академије наука Сергеју Уварову представио свој пројекат о истраживању пацифичког региона у појасевима на 20° северно и јужно од екватора. Циљ пројекта је био истраживање неоткривених архипелага и окончање Доба открића. Он је предложио да се пројекат реализује као заједничко улагање академије и Министарства поморских снага. Крузенштерн је такође поменуо овај пројекат у свом предговору извештају о експедицији Коцебуа из 1821. године.

Као резултат ове историје, Тамиксаар и Киик су закључили да је, поред политичких циљева, Траверсеј покренуо ову експедицију како би надмашио резултате Куковог путовања. То посредно показује и чињеница да Траверси није разговарао о јужном поларном пројекту ни са једним од искусних океанских навигатора који су му били подређени. Такође, неке белешке на француском и руском језику са изводима из описа Куковог путовања и проценом плана за слање две шпијуне – једне на Арктик и друге на Антарктик – чувају се у Траверсејевим личним папирима у . Министар је касније затражио од Саричева, који је био у лошим односима са Крусенстерном и Коцебуом, да изради препоруке за детаљан план. Ове анонимне белешке не помињу појмове као што су „Северни пол“ или „Јужни пол“.

Дана , Траверсаи се састао са царем Александром I. Од 2014. није било докумената о почетној фази пројекта двоструке експедиције. Пројекат је можда био тајан. Коначно, , цар је лично потписао наредбу којом је овластио 100.000 рубаља за финансирање експедиције. Истовремено, Крузенштерн је Траверсеју послао детаљно писмо од Хагудија које имплицира да није био обавештен о преговорима који се воде у високим круговима моћи. Према Траверсејевим личним документима, министар је лично формулисао географске циљеве обе експедиције. Касније су ове ставке укључене у упутства објављена у Белинсхаузеновом извештају. Вероватно је главни консултант био Саричев.

Због недостатка документарних доказа, готово је немогуће утврдити зашто је експедиција тако журно опремљена, зашто је финансирање удвостручено или зашто су послата четири брода уместо два. Дана , Траверсаи је потписао наредбу о формирању експедиције у име цара. У Траверсејевим документима јединице су назване „дивизије“. Према доступним подацима, Крузенштернова улога у планирању и формирању експедиције била је минимална.

Циљеви Експедиције Васиљев-Шишмарјев и Белинсхаузен-Лазарев биле су треће и четврто руско обилажење које је организовала и финансирала држава. Оба одреда су се сусрела у Портсмуту са шипом Камчатка, која се враћала у Санкт Петербург са другог обиласка под командом Василија Головнина . Васиљевљев одред прешао је екватор пет дана раније од Белинсхаусена.

Булкелеи је касније одбацио теорију да је експедиција била у потпуности научна. Према његовим речима, разлике између циљева морнарице и трговачке флоте биле су замагљене. Тврдио је да је Крузенштернова експедиција носила комерцијалне терете и стручњаке Руско-америчке компаније, чак и током Првог руског обиласка. Од 23 обиласка која су обављена за време владавине Александра I, половина је била комерцијална.

Булкелеи је сугерисао да су руско обилажење значајно утицало на развој Аљаске и политику изолационизма у Хаијину и Сакокуу . Експедиција Муловског која је првобитно била планирана под владавином Катарине Велике била је реакција на прво путовање Џејмса Кука у северном делу Пацифика. Војно-политички циљеви одредили су опрему експедиција Васиљева и Белингсхаузена. После Бечког конгреса, руско-британски односи су се значајно погоршали. Тако је сер Џон Бароу 1817. изразио забринутост да ће Русија бити прва земља која ће отворити северозападни пролаз.

Године 1818. појавиле су се гласине да је Бароу планирао двоструку експедицију са четири брода да би стигао до пола и из Беринговог и из Дејвисовог мореуза . Када је Александар I чуо за Бароуове планове, наредио је да се шупе хитно опреми и пошаљу. Међутим, контраадмирал је приметио да је Белингхаусенова експедиција била експлицитно научна и да није подразумевала циљеве територијалног проширења. Према Булкелеију, недостатак политичких циљева у програму експедиције не значи ништа јер ни упутства Адмиралитета за британску арктичку експедицију Фредерика Вилијама Бичија, Вилијама Парија и Џона Роса из 1818–1819. године, као ни Френклинова изгубљена експедиција из 184485–18 нису написана. Тако је Булкелеи тврдио да би без икаквих политичких циљева експедиција била много мање ефикасна.

Министарство поморских снага објавило је упутство које је цар потписао 22. маја. Најважније тачке су биле:

Шљупе су требале да прођу кроз Енглеску и Канарска острва пре него што наставе ка Бразилу ; Крећући се ка острву Јужна Џорџија, експедиција је требало да заобиђе Јужну Џорџију и Јужна Сендвич острва са источне стране и напредује што је могуће даље на југ; Експедиција је тада требало да „употреби све могуће напоре и највећи напор да се постигне што ближе Полу, да тражи непознате земље, а не напушта овај подухват осим него уз непремостиве препреке“; По завршетку првог арктичког лета, експедиција би стигла до Порт Џексона ( Сиднеј); Из Аустралије би експедиција отпловила у воде Тихог океана, истраживала острва која је Коцебу истраживао и „спроводила запажања о другим суседима, од којих су становници првог поменутог“; После друге посете Аустралији, „поново се упутите на југ у далеке географске ширине; наставите и ... наставите истраживање на прошлогодишњем примеру са истом одлучношћу и истрајношћу, а остали меридијани ће запловити да обиђу земаљску куглу, окрећући се на саму висину са које је дивизија кренула“; Коначно, након успешно обављеног задатка, експедиција је требало да се врати у Русију.

Опрема и особље

Команданти и посада десно|мини| Команданти експедиције Фабијан Белинсхаузен (лево) и Михаил Лазарев (десно) Судећи по расположивим архивским документима, именовање команданта био је веома компликован процес. Траверсаи је стално одлагао своју одлуку по том питању. 27. марта објављени су налози о именовању Шишмарјова и Лазарева. Лазарев је добио команду над шљунком Мирни . Лазарев брат служио је као поручник на Благонамереном . Коначно, 4. маја Васиљев је постављен за команданта друге дивизије. У почетку, Траверсаи је желео да именује као шеф Јужне (прве) дивизије. По наређењу од почетка маја (које се чува у Руском државном архиву Ратне морнарице), Ратманов је требало да буде на челу Северне (друге) дивизије, али је његово име касније прецртано. Крузенштерн је тврдио да је Белингхаусеново именовање у потпуности засновано на заслугама. Међутим, Белинсхаузен је изјавио да своје место дугује препоруци Ратманова.

У то време, Белинсхаузен је служио као капетан 2. ранга и командант фрегате у Севастопољу. Његов налог о именовању објављен је 4. маја. У Санкт Петербург је стигао 23. маја, вероватно сам, на тарантасу . 16. јуна добио је инструкције и преузео шљупу под своју команду. Поред средстава која је издала благајна за путовања на поштанским коњима и железницом, добио је и бонус од 1.000 рубаља. Након именовања, Белинсхаузен је добио бродску благајну од 10.000 сребрних рубаља за непредвиђене трошкове.