Јован Б. Јовановић (Београд, 14/26. новембар 1875 — Београд, 21. децембар 1930) био је српски историчар, политичар и конзервативни мислилац. Јовановић је радио као професор на Војној академији (1902—1904), а био је и истакнути обреновићевац, критичар политике Народне и Самосталне радикалне странке и један од најзначајнијих германофила и аустрофила у Краљевини Србији од 1903. до 1914. године.

Биографија

Порекло и образовање Јован Б. Јовановић рођен је у војничкој породици. Јовановићев отац, Благоје, професионалну каријеру је провео као официр и пензионисан је у чину почасног пешадијског мајора. Породица Јовановић припадала је малобројној друштвеној елити Кнежевине Србије, не само због очевог војног статуса, већ и због чињенице да је мајка Марија је била братаница књегиње Љубице. Након основне школе у родном граду Јован Б. Јовановић је образовање наставио у Другој београдској гимназији, у којој је положио „испит зрелости” 1894. године.

После гимназије, Јовановић је уписао прву годину на Великој школи у Београду, а студије историје и филологије наставио је на Филозофском факултету Универзитета Лудвиг Максимилијан у Минхену. У главном граду Баварске Јовановић је боравио од 1895. до 1898. године и тамо је слушао курсеве реномираних класичара Ивана фон Милера (Iwan von Müller) и Едварда Велфлина (Eduard Wölfflin), византолога Карла Крумбахера (Karl Krumbacher), теолога и историчара цркве Јохана Фридриха (Johann Friedrich), стручњака за историју Баварске Карла Теодора фон Хајгела (Karl Theodor von Heigel), историчара немачке књижевности Франца Мункера (Franz Muncker), филозофа Георга фон Хертлинга (Georg von Hertling) и географа Ојгена Оберхумера (Eugen Oberhummer). У Минхену, Јован Б. Јовановић нарочито је био близак са будућим књижевником, историчаром уметности и дипломатом Божидаром С. Николајевићем, сином истакнутог политичара и председника краљевске владе Светомира Николајевића. Николајевић и Јовановић су као млади обреновићевци присуствовали фебруара 1898. године сахрани Велимира Теодоровића, ванбрачног сина кнеза Михаила. Додуше, њихова оданост династији Обреновић није их спречавала да буду отворени према критичарима. На основу једне анегдоте коју је у делу Из минулих дана написао Божидар Николајевић, јасно се види да су се Јовановић и Николајевић противли искључењу политичког емигранта и карађорђевићевца Живојина Балугџића из удружења српских студената.

Јовановићево школовање у главном граду Баварске завршило се 1898. године када је 29. септембра уписао четврту годину студија на Универзитету Фридрих Вилхелм у Берлину. У главном граду Немачког царства, Јовановић је имао прилике да се школује код највећих немачких стручњака за различите историјске епохе. Међу највећим именима немачких ,,духовних наука” Јовановић је изабрао Ханса Делбрика за свог ментора. За разлику од већине српских студената историје који су се током XIX и ХХ века школовали и одбранили дисертације у иностранству, Јовановићева докторска теза није била везана за националну историју Србије и српског народа. Наиме, Јовановић је одбранио докторат из немачке историје, што га уз Михаила Гавриловића издваја у односу на остале историчаре. Докторску тезу Зашто Фридрих Велики није учествовао у битци код Кеселсдорфа?, једном догађају из Рата за аустријско наслеђе, Јовановић је одбранио 7. августа 1901. године пред комисијом коју су чинили Ханс Делбрик, Фридрих Паулзен, Фердинанд фон Рихтхофен и Паул Шефер-Бојхорст. На основу питања из различитих дисциплина професори су уочили „ограничено познавање немачког језика” и задовољавајуће, али не сјајно, познавање опште историје средњег века, географије и филоофије. Упркос томе, ментор Ханс Делбрик је закључио да је Јовановићев „израз почесто незграпан, али за једног странца сасвим задовољавајући”. Упркос критикама, Делбрик је тврдио и да је кандидат „одговорио на питање на леп, задовољавајући и исцрпан начин”, те да је дисертација написана са „толико много разумевања и темељитости да не може бити сумње у погледу тога да представља научну литературу”. Комисија је закључила да би Јовановићев рад требало оценити као specimen doctrinae et sagacitatis laudabile, односно „хвале вредан пример учености и мудрости”.

Повратак у Србију — политичко деловање након Мајског преврата (1903—1918) Након успешно одбрањене докторске дисертације, Јовановић је 1902. године био постављен за професора помоћника опште историје на Војној академији у Београду где је држао предавања из војне историје и стратегије. Такође, тада млади Јовановић се оженио Лепосавом Ненадовић (1880—1952), која је била унука проте Матеје. Долазак у Србију, међутим, коинцидирао је са политичким променама на српском владарском престолу. Након Мајског преврата, елиминације последњих Обреновића, доласка Петра Карађорђевића и уставних и политичких промена, успостављена доминација Народне радикалне странке и официра-завереника маргинализовала је, до тада повлашћене, присталице Обреновића. Незадвољство је постојало и код Јовановића, који је у официрском часопису Слободна реч објављивао текстове против нове владе и њене улоге у решавању завереничког питања. Због тих текстова, Јовановић је јуна 1904. године био отпуштен са Војне академије и до краја живота је радио у новинарству и као слободни истраживач.

Конзервативац и критичар српског радикализма Убрзо по отпуштању, Јовановић се посветио публицистичком и политичком деловању. Јовановић је, најпре, заједно са бившим официром и дипломатом Милосавом Куртовићем основао покрет, а потом и странку Српска народна сељачка слога која је на изборима 1905. освојила 10827 гласова, односно један мандат у парламенту. Међутим, Јовановић је највише уређивао часописе блиске Напредној странци Недељни преглед (1908—1910), у власништву Милете Новаковића, и Дневни преглед (1911), у власништву Живојина Перића. Већ од раних година, Јовановић је показивао изразито конзервативне погледе на политички живот. У многобројним текстовима он је заговарао идеју снажног монархијског апсолутизма и слабог парламентаризма сматрајући да само аристократски слој има право да ограничава моћ владара. У том погледу, Јовановић је био велики критичар Народне и Самосталне радикалне странке, за које је сматрао да су инсистирањем на демократији ослабили државу, а поготово њене војне потенцијале. Будући да је сматрао да је Краљевина Србија била доминантно сељачка и конзервативна земља, као брану нарастајућем утицају маса Јовановић је предлагао увођење дводомне скуоштине где би Горњи дом био „представник најбољих и најсолиднијих елемената које је Србија у стању дати на политичком пољу”. У намери да ослаби утицај необразованих у политици, Јовановић се залагао за увођење принципа квалификованих посланика и гласачких разреда који би образованим и имућним гласачима омогућило добијање више мандата у парламенту него ли што су имали удела у становништву. Додатно слабљење Напредне странке посебно након Анексионе кризе и учешћа Стојана Новаковића у власти, подстакло је групу конзервативних и аустрофилских политичара и интелектуалаца да формирају Конзервативну странку априла 1914. године. Предма није дуго трајала, странка је окупила неколико некадашњих политичара из редова Напредне и Либералне странке. Јовановић и Перић су своје идеје о увођењу дводомног скупштинског система унели и у партијски програм нове странке.

Спољнополитичке концепције: реализам, германофилија, аустрофилија и критика политике Руске царевине Промене у унутрашњој политици након смене династија, пратиле су и динамичне промене у међународним односима посебно између два супротстављена савеза — Централних сила и Антанте. У спољнополитичком погледу, Јовановић се залагао за идеје реализма тврдећи да се земље руководе сопственим интересима, односно државним разлогом. Европска историја у том погледу била је обележена управо непресталним спољним борбама за превласт и равнотежу. Као монархиста, обреновићевац и заговорник јаке војничке државе, Јовановић се противио улози Русије у историји Србије XIX века. Русија се, кроз историју, руководила сопственим, а не српским интересима и због тога се Јовановић плашио даљег јачања Русије и њеног утицаја, као и могуће поделе интересних сфера на Балкану између Руског царства и Аустроугарске. Јовановић је, тим поводом, написаонајслабија страна српскога схватања политике показује у схватању наших односа према Русији. Не само шири слојеви народа, који у Русима гледају браћу по крви и вери, а у Русији моћнога заштитника Србије и Српства, већ и врло велики део интелигенције и политичара по професији посматрају наше односе према Русији са веома сентименталнога гледишта. Сви они сматрају Русију као старијега брата нашег, преносећи односе из фамилијарног живота у високу политику, и држе да су опстанак Србије и будућност Српства тесно везани за Русију, и да се само од ње можемо надати потпуно у нашим националним аспирацијама. Сем нас, можда ниједан други народ на свету не посматра међународне односе са тако сентименталног гледишта. Сви обзири према једнакости расе, вере или сличности народног карактера и политичких институција ишчезавају према политици државних интереса. Док ми тако сентиментално и фамилијарно посматрамо наше односе према Русији и нашу политику према томе подешавамо, дотле се Русија, као и цео остали свет, руководи политиком својих интереса, на чему јој нема права нико да замери.Као заговорник идеје Велике Србије, он је тврдио да Русија, не само да није била спремна да подржава српско територијално прширење, већ је помагала Бугарску директно подривајући српске интересе. Одбацујући словенофилство, Јовановић се противио и југословенској идеји сматрајући да су Словенци и Хрвати вернији римокатоличанству и Хабзбурзима, него ли Србији, Црној Гори и Бугарској. Уз то, Француска и Уједињено Краљевство, извлачио је Јовановић далекосежни закључак, не би дозволиле рушење Хабзбуршке монархије која је била важан чинилац у одржавању европске равнотеже снага. Као циљ националне политике, Јовановић је заговарао проширење на Стару Србију уз подршку Хабзбуршке монархије што су, уосталом, били и планови Обреновића посебно након Тајне конвенције 1881. године. Јовановића је посебно забрињавало приближавање Србије Русији и заоштравање у односима са Аустроугарском који су нарочито дошли до изражаја током топовског питања, Царинског рата, Анексионе кризе, Велеиздајничког и Фридјунговог процеса. Такође, Јовановић је одбацивао и политику Балканског савеза, сматрајући да супротстављени интереси Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске, као и непоуздане гаранције Русије нису предуслов за остварење стратешког циља Србије — ширења на југ. Такође, опстанак Османског царства био је дугорочни интерес Немачке царевине и због тога је Јовановић предлагао повезивање са Берлином и савезса Румунијом и Османским царством којим би се Бугарска изоловала. У таквом, замишљеном сценарију, Јовановић је сматрао да би једино подршка Аустроугарске могла да омогући српско ширење ка Старој Србији.