десно|мини| Бијело дугме, један од три представника покрета, 1986. Нови Партизани су били краткотрајни покрет средином 1980-их на југословенској рок сцени. Термин је коришћен за означавање албума сарајевских бендова Бијело дугме, Плави оркестар и Мерлин које су карактерисали поп рок са елементима народне музике и текстова и слика које су у великој мери инспирисане југословенским партизанима и идеалима југословенства.

Настали неколико година након поткултурног покрета Нови примитивизам у Сарајеву, Нови партизани су се појавили током ере растуће либерализације у политичком, друштвеном и културном животу Југославије, као и политичких превирања и успона национализма у југословенским републикама. Ветерански састав Бијело дугме, који је од свог оснивања 1974. уживао статус најпопуларније југословенске рок групе, и два млађа бенда, Плави оркестар и Мерлин, уградили су текстове на тему партизана и југословенске тематике у свој спој поп рока и фолка, залажући се за југословенство и за очување сећања на Народноослободилачку борбу. Албум Бијело Дугме из 1984. се генерално сматра инспирацијом за настанак покрета. Поред тога, неке карактеристике покрета могу се наћи на дебију Плавог оркестара из 1985. Солдатски бал, који је бенду довео до статуса тинејџерских звезда широм земље, и последњој промотивној турнеји. Албуми три бенда из 1986. Пљуни и запјевај моја Југославијо, Смрт фашизму! и Тешко мени са тобом (а још теже без тебе), сматрају се најзапаженијим — а понекад и јединим — издањима покрета, иако су се сличне поп рок песме под утицајем фолка са текстовима на југословенску тему појављивале на албумима других југословенских бендова тог доба, попут Валентина, Хари Мата Харија, Црвене јабуке и Југословени.

Албуми из 1986. наишли су на различите реакције публике – док је албум Бијелог дугме имао велику продају, албум Плавог оркестара је отуђио групу од тинејџерске публике. Музички критичари су изразили општу несклоност албумима, посебно Смрт фашизму! и Тешко мени са тобом (а још теже без тебе). Део штампе и културне јавности албуме је окарактерисао као кич и оптужио бендове да промовишу лош укус, упоређујући народне елементе у стваралаштву бендова са југословенском „новокомпонованом народном музиком“, коју је тада у Југославији осуђивао највећи део како академске јавности, тако и медија поп културе. Други део штампе описао је концепт Нових Партизана као неискрен, оптужујући бендове да искоришћавају слике партизанске борбе за популарност и финансијску добит, као и за лицемерје, описујући своје вође као удобне звезде које су браниле опадајући социјалистички систем. Након негативних реакција, покрет је опао, иако је следећи (и последњи) студијски албум Бијелог дугметаЋирибирибела из 1988., такође обележен југословенским и пацифистичким темама.

Историја

Политичка, друштвена и културна позадина Средина осамдесетих у Југославији је обележена политичким превирањем. Смрт доживотног председника Југославије Јосипа Броза Тита 1980. праћена је све већом либерализацијом у уметности и култури, али и растућим проблемом спољног дуга и протестима косовских Албанаца који су захтевали већу аутономију унутар земље. Касније долази до појаве тензија између југословенских република, из СР Словеније су стизали први позиви за напуштање социјалистичких манифестација велики број Срба и Црногораца је емигрирао из САП Косова , а национализам је био у успону.

Међутим, упркос тензијама у земљи, југословенска рок сцена је цветала као једна од најбогатијих и најживљих рок сцена Европе. Пре појаве Нових Партизана, југословенски рок 1980-их је већ био обележен неколико музичких сцена и субкултурних покрета са префиксом Нови. Југословенски нови талас, блиско повезиван са југословенском панк рок сценом, појавила се крајем 70-их на рок сцени земље, до тада у којој су доминирали прогресивни и хард рок бендови. Врхунац новоталасне сцене почетком осамдесетих дошао је синхронично са смрћу Јосипа Броза Тита и новим тенденцијама у уметности и култури. Бендови као што су Панкрти, Параф, Азра, Прљаво казалиште, Пекиншка патка, Филм, Хаустор, Лачни Франц, Идоли, Електрични оргазам, Шарло Акробата, У шкрипцу, Пилоти и други снимили су песме које су критиковале југословенску друштвену стварност, експериментишући са неким другим уметничким формама и преварама. Дугме, Парни ваљак и Булдожер се придружују новој, али и бујној сцени. У Словенији је индустријски бенд Laibach формиран 1980., што је изазвало контроверзу употребом иконографије и елемената из тоталитаризма, национализма и милитаризма, што је на крају довело до забране назива групе. 1984. бенд је покренуо неформални уметнички покрет Нова словеначка уметност, настављајући да провоцира југословенску јавност. Коначно, у Сарајеву се почетком 80-их појавио покрет новог примитивизма, најприје у форми скечева у емисији Радио Сарајева Примус, а касније кроз рад бендова Забрањено пушење и Elvis J. Kurtović & His Meteors и њихову емисију Топ листа надреалиста. Оно су кроз своје ироничне песме и ТВ програм исмевали запањујућу југословенску економију и југословенску друштвену стварност, малограђански менталитет и своје претходнике на југословенској сцени, укључујући југословенске новоталасне бендове и највећи бенд у њиховом граду и земљи, Бијело дугме.

У својој књизи Како смо пропевали: Југославија и њена музика из 2013. српски и југословенски музички новинар и писац Иван Ивачковић посветио је новом партизанском покрету поглавље „Последње битке Мирка и Славка”. Ивачковић је у поглављу истакао да је генерација вође Плавог оркестара Саше Лошића, Југословени рођени средином шездесетих година, представу о борби југословенских партизана стекла кроз популарне стрипове из шездесетих и седамдесетих година прошлог века Мирко и Славко и партизански филмови. написао је:

Почеци (1984–1985) У децембру 1984. Бијело дугме издаје истоимени албум, незванично надалеко познат као Косовка девојка због коришћења чувене слике српског сликара Уроша Предића на омоту. Био је то први и једини албум бенда који је снимио са вокалистом Младеном Војичићем "Тифа", који је у бенд дошао као замјена за оригиналног пјевача Жељка Бебека. Албум је садржао фолк оријентисан поп рок звук и отворен је верзијом југословенске химне "Хеј, Словени"; идеја је потекла од Горана Бреговића, који је био опрезан према гласовима који су доводили у питање југословенске идеале. Упркос томе што се појавио нови и до тада релативно непознати вокал, албум је постигао огроман комерцијални успех, продат је у више од 420.000 примерака. Албум су заједно издали државна издавачка кућа Дискотон и новооснована приватна кућа Камарад, коју је покренуо вођа бенда Горан Бреговић. Лого Камарада је био под утицајем социјалистичког реализма и садржавао је велику црвену звезду. Наредна турнеја је такође била веома успешна, а током наступа бенд се појавио на бини у стилизованим војним униформама делимично инспирисаним делима Laibach-а. Албум је генерално заслужан за покретање новог таласа југословенства на југословенској рок сцени.

1985. Плави оркестар издаје деби албум Солдатски бал. Предвођен вокалистом и главним текстописцем Сашом Лошићем, бенд је настао три године раније, био је повезан са покретом новог примитивизма у њиховој раној фази . Група је привукла пажњу највеће југословенске издавачке куће Југотон након што је почела да сарађује са музичким менаџером и промотером Гораном Марићем, алиас Малколмом Мухаремом. Мухарем—псеудоним који алудира на модног дизајнера и музичког менаџера Малколма Мекларена—је раније био укључен у сцену Новог примитивизма као менаџер. На албуму су гостовали бројни гости, међу којима и фолк певачица Нада Обрић у песми „Шта ће нама шоферима кућа“, као и Аки Рахимовски и Јура Стублић, фронтмени загребачких бендова Парни ваљак и Филм, и Пеђа Д' Бој певајући са Лошићем у „Стамбол, Пешта, Бечлија” чији је текст инспирисан југословенским принципом братства и јединства. Омот албума одао је почаст омоту албума Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band, са приказом чланова Плавог оркестара у архаичним униформама, четири девојке у народним ношњама и 49 личности из историје и јавног живота Југославије. Бенд се појављивао на промотивним фотографијама и на концертима у војничким чизмама и вуненим чарапама познатим као партизанке, а наступи уживо на промотивној турнеји били су социјалистички и југословенски призори – концерти су отварани звуцима „Интернационале“, а на екранима на бини приказивани су снимци радних акција из 1940-их и 1950-их, након чега је уследило завршно коло из опере Јакова Готовца Еро с онога свијета. Солдатски бал је одмах изазвао сензацију на југословенској сцени својим песмама, а чланови Плавог оркестара убрзо су постали свенародне тинејџерске звезде. Југотон је већ у септембру 1985. објавио да је албум продат у 300.000 примерака, чиме је постао најпродаванији деби албум у историји југословенске популарне музике. Међутим, код алтернативније оријентисане југословенске публике албум је наишао на негативне реакције. Реакције југословенске штампе су такође биле помешане – део музичких критичара је албум оценио као иновативан и узбудљив, док је други део описао његову мешавину рока и „новокомпонованог фолка” — критичар Рене Бакаловић је „електросевдах” означио као кич. Албум је наишао и на негативне реакције у конзервативним културним круговима, који су критиковали поруку највећег хита албума „Боље бити пијан него стар“, а расправу о бенду покренули су и југословенски медији. Савез социјалистичке омладине Босне и Херцеговине је на 11. конгресу Лиге показала свој став о раду бенда доделивши групи плакету.

Мерлин је 1985. објавио свој деби албум под називом Кокузна времена. Музички критичари описали су бенд као бледу копију Бијелог дугмета, међутим, албум је продат у 60.000 примерака, што је изненадило новинаре у земљи.

Врхунац (1986–1987)