Хришћани апостола Томе, или Хришћани Светог Томе или Сиријски хришћани Индије, етнорелигијска су заједница индијских хришћана у држави Керала (Малабарска обала), који се углавном служе источносиријским и западносиријским литургијским обредима. Своје поријекло воде од евангелистичке дјелатности апостола Томе у 1. вијеку. Хришћани апостола Томе су историјски били дио јерархије Цркве Истока, али су сада подијељени на неколико различитих источнокатоличких, древноисточно православних, протестантских и независних тијела, свако са својим литургијама и традицијама. Етнички су Малајали, а матерњи језик им је малајалски. Назарећани (Насрани) сиријски је израз за хришћани, који су били међу првим преобраћеницима у хришћанство на Блиском истоку.

Историјски гледано, ову заједницу је у 8. вијеку организовао патријарх Тимотеј I (780—823) као провинцију Индија Цркве Истока, у којој су служили епископи и мјесни династички архиђакон. Црква Истока је у 14. вијеку због прогона под Темерланом изгубила дотадашњу јурисдикцију и остала је само на Блиском истоку.

Португалске колонијалне претходнице за постављање Хришћана апостола Томе под Римокатоличку цркву, којој је управљао њихов систем падроадо у 16. вијеку, довеле су до првог од неколико раскола у заједници. Покушаји Португалаца кулминирали су Дијамперским синодом, којим су се формално потчинили португалском падроаду и принудно увели римски обред богослужења. Португалско угњетавање изазвало је насилан отпор међу Хришћанима апостола Томе, који је дошао до изражаја у протесту заклетвом на богослужбеном крсту 1653. године. То је довело до трајног раскола међу Хришћанима апостола Томе, што је довело до образовања фракције путенкур или путенкутукар („нова оданост”) и палајакур или пажајакур („стара оданост”). Преобраћеници у римску вјеру зову се палајакур, док су они који су остали чврсти у својој старој сиријској вјери су путенкур. Палајакур обухвата данашњу Сиромалабарску цркву и Халдејску сиријску цркву, која настављају да користе литургију источносиријског обреда. Скупина путенкур, која је наставила да пружа отпор католичким мисионарима, организовала се као независна Маланкарска црква и ушла у нову заједницу са Сиријском јаковитском црквом, наслиједивши од ње западносиријски обред.

Халдејска сиријска црква са сједиштем у Трисуру представља наставак традиционалне цркве Хришћана апостола Томе у Индији. Она представља индијску архиепископију Асирске цркве Истока, која је једна од насљедница Цркве Истока. Били су мањинска фракција унутар фракције палајкур, која се придружила Цркви Истока 1870-их.

Источнокатоличка фракција је у пуној заједници са Светом столицом. То укључује Сиромалабарску цркви, која слиједи источносиријски обред, као и Сиромаланкарску католичку цркву која слиједи западносиријски обред. Древноисточна православна фракција укључује аутокефалну Маланкарску православну сиријску цркву и Малабарску независну сиријску цркву заједно са Јаковитском сиријском хришћанском црквом, која је саставни дио Сиријске православне цркве.

Оријенталне протестантске конфесије укључују Сиријску цркву Светог Томе и Евангелистичку цркву Светог Томе Индије. Будући да је реформисана црква под утицајем британских англиканских мисионара 1800-их, Сиријска црква Светог Томе користи реформисану варијанту литургијског западносиријског обреда. Евангелистичка црква Светог Томе у Индији је евангелистичка фракција која се одвојила од Сиријске цркве Светог Томе 1961. године. Међутим, англикански сиријски хришћани представљају оне маланкарске сиријске хришћане, који су се придружили Англиканској цркви 1836. и на крају постали дио Цркве Јужне Индије, обједињене протестантске конфесије. Црква Јужне Индије је у пуној заједници са Сиријсом црквом Светог Томе. До 20. вијека, разни сиријски хришћани су се придружили пентекостним и другим евангелистичким конфесијама као што су Кералска браћа, Индијска пентекостална црква Бога, Скупштина Бога и други. Познати су као Пентекостални хришћани апостола Томе.

Терминологија Хришћани апостола Томе добили име су добили због свог поштовањем према Светом апостолу Томи, за којем се сматра да је донио хришћанство у Индију. Име датира из периода португалске колонизације. Такође, локално су познати као Насрани () или Насрани мапила (). Прво значење хришћанин; изгледа да је изведена из хебрејске ријечи или арамејске из Књиге пророка Исаије 11:1. Насрани се развила из сиријског термина „хришћанин”, која опет произилази из грчке ријечи , на српском Назарећани. Мапила је почасни изрази који се примјењује на сљедбенике неиндијских религија и потомке досељеника са Блиског истока који су ступили у брак с мјесним становништвом, укључујући муслимана () и Јевреје (). Неки сиријски хришћани из Траванкора настављају да додају ову почасну титулу својим именима. Влада Индије означава припаднике заједнице као Сиријске хришћане, термин који потиче из времена холандске колонијалне управе који разликује Хришћане апостола Томе, који су користили сиријских (у оквиру источносиријског или западносиријског обреда) као свој литургијски језик, од новоевангелизованих хришћана који слиједе римски обред. Термин Сиријац се не односи на етничку припадност, већ на историјску, религијску и литургијску везу са Црквом Истока или Источносиријском црквом.

Етничка група Унутрашња заједница Хришћана апостола Томе подијељена је на двије етничке групе, сјеверну већинску () и јужну мањинску (). Традиција Хришћана апостола Томе поријекло ових етнографских епитета прати до града Кодунгалура, историјске пријестонице средњовјековне династије Чера. Вјерује да су рани обраћеници апостола Томе и они који су се касније придружили вјери у Индији у почетку живјели у сјеверном дијелу Кодунгалура и због тога су постали познат као или Сјеверци.

Или у 4. или 8. вијеку, забиљежено је да је сиријски трговачки магнат Кнај Тома стигао и населио се у јужном Кодунгалуру са кохортом трговаца и свештеника. Пошто су живјели на југу града, потомци Томине селидбе постали су познати као или Јужњаци. Јужна заједница је првенствено позната по апелативу Кнанаја (на српском Хананац), придјевском епитету Кнај Томе.

-{Oxford History of the Christian Church}- сажима подјелу заједнице:

Историја Поријекло

Према предању, апостол Тома је дошао у Музирис на Кералској обали 52. године који се налази у данашњем Патанаму, код Кодунгалура у Керали.

Присуство кочинских Јевреја у Керали забиљежено је у 1. вијеку и било је могуће да Јевреј који говори арамејски, као што је апостол Тома из Галилеје, тада отпутује у Кералу. Најранији познати извор који повезује Апостола са сјеверозападном Индијом, тачније Индопартском краљевином, јесу Дјела Томина, вјероватном написана у раном 3. вијеку, можда у Едеси.

Бројни римски писци из 3. и 4. вијека помињу Томину путовање у Индију, укључујући Амвросија Миланског, Григорија Назијанског, Јеронима Стридонског и Јефрема Сирина, док Јевсевије Кесаријски биљежи да је учитељ Климента Александријског, Пантен Александријски, посјетио хришћанску заједницу у Индији користећи Јеванђеље по Матеју на хебрејском у 2. вијеку.

Предање о поријеклу хришћана у Керали налази се у верзији Пјесмама Томиних (), које су написане 1601. и за које се вјерује да сажетак већег и старијег дјела. Томи је приписан долазак у или недалеко од Малианкаре и оснивање Еларапаликал (седам великих цркава): Кондунгалур, Котакаву, Палајур, Кокамангалам, Нилакал, Ниранам и Колам. Друге цркве, као што су Краљевска црква („полуцрква”), Малајатур и Арувитура, познате су као Арапаликал. Пјесме Томине приповједају и о обраћању Јевреја, старосједелаца и мјесног краља у Кодунгалуру које је спроводио апостол Тома. Могуће је да су Јевреји који су постали хришћани, апсорбовани у оно што је постала заједница Насрани у Керали. Пјесме даље приповједају о мисији апостола Томе у остатку јужне Индије и његовом мученичком страдању у Мајлапору (данашњи Ченај у Тамил Надуу). Према легенди, заједница настала Томиним преобраћањем 32 браманске породице, наиме Пакаломатом, Санкарапури, Кали, Калијанкал, Коикара, Мадапур, Мутодал, Котакара, Недумпили, Палакал, Панакаматом, Кунапили, Важапили, Пајапили, Малиакал, Патамуку, Таијул итд.

Иако постоје сумње у културолошко поријекло раних хришћана, постоје докази да су неки припадници хришћанске заједнице апостола Томе у средњем вијеку поштовали браманске обичаје, као што је ношење упанајане (свете нити) и кудуми. Средњовјековни историчар Пијус Малекандатил вјерује да су то били усвојени обичаји и привилегије освојене током почетне доминације брамана у средњовјековној Керали. Он тврди да су сиријски хришћани у Керали, интегрисани са персијским хришћанским трговачким мигрантима, у 9. вијеку постали моћна трговачка заједница и да су им мјесни владари дали привилегије да промовишу генерисање прихода и да поткопају будистичке и џаинске трговце, који су били супарници браманима у религијској и политичкој хегемонији у тадашњој Керали.

Организовано хришћанско присуство у Индији датира од доласка источносиријских досељеника и мисионара из Персије, вјерника онога што ће постати Црква Истока, око 3. вијека. Хришћани апостола Томе прате даљи раст своје заједнице до доласка јеврејских хришћана (раних источносиријских хришћана) из Месопотамије предвођених Томом Канским, у 4. или 8. вијеку. Подгрупа Хришћана апостола Томе, позната као Кнанаја или Јужњаци, воде лозу од Томе Канског, док група позната као Сјеверњаци тврди да потиче од раних хришћана које је евангелисао апостол Тома. Традиционалне историје Хришћана апостола Томе биљеже да је досељавање Хананаца поново оживјела цркву у Индији, која је у тренутку њиховог доласка била без црквене јерархије. Њихово досељавање везује се и за повезивање родне цркве апостола Томе са Црквом Истока, сиријске хришћанске традиције.|3a1=Nedungatt|3y=2001|3p=41|3ps=: "Related with East Syriac Church: The spatial separateness of the St Thomas Christians from Christian centres in other lands was not in every way absolute, as at an early stage of their history they found themselves in rapport with the East Syriac Church. Neither their traditions nor their posterior documents exhibit any sign of constraint or bad blood occasioned by such a relationship. On the other hand everything goes to show that it was a happy working arrangement. Their being in dire straits early on in their history and the arrival on the scene of the progenitors of the present-day "Southists" as benefactors, appears to coincide with the Community's acceptance of fellowship with the East Syriac Church." – Dr. Benedict Vadakkekara}}

За вријеме тог периода, Тома Кански је добио бакарне плоче са социо-економским и религијским правима која се односе на његову заједницу и људе његове религије. Примјетно је да су ове плоче побољшале положај свих древних хришћана у Индији и обезбједило им краљевску заштиту од династије Чера. Бакарне плоче Томе Канског налазиле су се у Керали до 17. вијека, након чега су изгубљене.

Класични период мини|десно|Квилонске сиријске бакарне плоче (9. вијек) — једна од поузданих документарних доказа о привилегијама и утицају које су Хришћани апостола Томе уживали у раном Малабару. Документ садржи потписе свједока на пахлави, куфском и хебрејском писму. Најстарији је документарни доказ из Индије који потврђује присуство персијске хришћанске заједнице у Индији.