Анадолска селџучка архитектура, или једноставно Селџучка архитектура, односи се на грађевинске активности које су се одвијале у доба Румског султаната (касни 11. до 13. век), којим је владао изданак династије Селџука која је настала из Великог Селџучког царства (11–12. век) поред разних других локалних династија. Анадолски Селџуци су патронизирали своју традицију архитектуре чији се преживели примери углавном налазе у данашњој Турској. Анадолска селџучка архитектура била је еклектична и под утицајем више традиција укључујући јерменску, византијску, иранску и сиријску архитектуру. За разлику од раније архитектуре Великог Селџучког царства на истоку, њихове зграде су углавном биле грађене од камена и имале су значајну камено-клесану декорацију, као и декорацију плочица. Селџучки султанат се завршио крајем 13. века, али архитектура је наставила да цвета у Анадолији, укључујући и рано Османско царство.
Историјска позадина Турци Селџуци су створили Селџучко царство у 11. веку, освојивши цео Иран и друге простране територије од Хиндукуша до источне Анадолије и од Средње Азије до Персијског залива. 1071. године, након победе Селџука над Византијским царством у бици код Манцикерта, Анадолија је отворена за турске насељенике. Центар селџучког архитектонског покровитељства био је Иран, где су изграђена прва стална селџучка здања.
Након пропадања Великих Селџука крајем 12. века, различите турске династије формирале су мање државе и царства. Огранак династије Селџука владао је султанатом у Анадолији (такође познатим као Румски султанат), Зенгиди и Артукиди су владали у Горњој Месопотомији и оближњим регионима, а Хорезмијско царство владало је Ираном и Средњом Азијом до монголских инвазија у 13. веку. Поред анадолских Селџука, са главним градом Конијом, друге локалне династије постојале су широм Анадолије, као што су Данишменди у Кајсерију и Сивасу, Салтукиди у Ерзуруму и Менгузекиди у Дивригију и Ерзинџану. Током друге половине 12. века и почетком 13. века ове друге династије су постепено освајали или асимилирали Селџуци из Коније. Краљевство Данишменда је припојено 1178. године, царство Салтукида је припојено 1202. године, а Менгузекиди су постали савезничка локална династија која је браком повезана са Селџуцима из Коније.
Златно доба анадолског Селџучког царства уследило је почетком 13. века. Током прве половине своје владавине, анадолски Селџуци се нису бавили много грађевинским активностима јер су се борили да утврде политичку стабилност. Под патронатом анадолских Селџука, Артукида и других локалних династија, како аутохтоне хришћанске архитектонске традиције – као што су византијска, јерменска и грузијска – тако и регионалне исламске архитектонске традиције – попут оних у Сирији, Ираку, Ирану и Централној Азији – синтетизоване су у веома инвентиван и оригиналан стил, са даљим локалним варијацијама под неким династијама.
Анадолска селџучка архитектура је концентрисана у већим градовима тог периода као што су Конија (њихов главни главни град), Кајсери, Сивас, Нигде и Ерзурум, и селџучка дела могу се наћи у скоро сваком већем анадолском граду у централној и источној Анадолији. Дуж обала, Селџуци су заузели Анталију и Синоп и изградили нову утврђену луку у Алањи. Мање турске кнежевине у Анадолији, као што су Данишменди и Салтукиди које су освојили Селџуци, такође су допринеле архитектури Анадолије током ове ере. Зенгиди и Артукиди, који су у почетку служили Великим Селџуцима пре него што су контролисали своје властите области, такође су претворили градове као што су Мосул, Дијарбакир, Хасанкејф и Мардин у важне центре архитектонског развоја који су имали дугорочни утицај у ширим регионима Анадолије и Сирије.
Власт анадолских Селџука је опала након њиховог пораза од Монгола у бици код Кесе Дага 1243. У источној Анадолији, монголски Илканиди су у почетку владали индиректно преко селџучких вазала, пре него што су преузели директну контролу после 1308. Поново су се локално појавиле мање кнежевине и емирати. Чак и док је Селџучко царство слабило у тринаестом веку, њихова интензивна грађевинска активност није престала. Упркос опадању селџучке моћи, селџучка традиција архитектуре је углавном опстала и наставила да се развија под новим владарима и покровитељима. Везаност великог дела Анадолије за Илканидско царство можда је такође обновила уметничке везе са Ираном, центром тог царства. На пример, изградња монументалних портала са два минарета је посведочена у ранијим иранским селџучким споменицима, али се у анадолским селџучким споменицима појавила тек након монголског освајања. У централној и источној Анадолији, под династијама попут Караманида и Еретнида, архитектура је остала прилично традиционална. У западној Анадолији, турске кнежевине на византијској граници у региону биле су са много древних грчких и римских споменика. Као резултат тога, архитектура је овде експериментисала са селџучким елементима и византијском и медитеранском традицијом. Једна од локалних турских династија, Османлије, на крају је успоставила Отоманско царство и развила стил османске архитектуре.
Опште карактеристике лево|мини| Клесани украс на улазном порталу медресе Инсе Минарели у Конији (око 1265.) Анадолски Селџуци су владали територијом која је била мултиетничка и коју су тек населили муслимани. Као резултат тога, њихова архитектура је била еклектична и укључивала је утицаје других култура. Флуидност друштва на граници исламског света, заједно са чињеницом да су Селџуци уживали само кратак период стабилне владавине пре монголске инвазије, спречила их је да развију јединствени „царски“ стил архитектуре. Иако је Конија била живописно средиште покровитељства почетком 13. века, није нужно наметала сопствене уметничке стилове другим градовима. Уместо тога, архитектура широм Анадолије била је под снажним утицајем креативности локалних занатлија и покретних радионица занатлија који су путовали регионом у потрази за покровитељима.
Селџучка архитектура је била под утицајем јерменске архитектуре због запошљавања муслиманских архитеката пореклом из средњевековне Јерменије и јерменских архитеката и зидара. Персијски утицаји су такође наставили да имају снажно дејство. Генерално, селџучка архитектура комбинује облике и технике из византијске, јерменске и грузијске архитектуре са онима из Ирана, Сирије, Ирака и Централне Азије. Утицај других култура на анадолске Селџуке такође се може видети по употреби сполија (делови старијих грађевина) у архитектури. Постоје примери анадолске селџучке архитектуре која користи сполије на видљивим местима у јавним зградама које се налазе у центрима и на улазима у градове. Висок квалитет сполија у одређеним случајевима, у комбинацији са преовлађујућим законима који су спречавали рушење важних јавних објеката, допринели су очувању елемената древне архитектонске традиције. мини| Селџучка декорација мозаичким плочицама из палате Кубадабад (Анадолија, рани 13. век) Већина анадолских селџучких дела је од тесаног камена, са циглом резервисаном за минарете. Употреба камена у Анадолији је највећа разлика у односу на селџучке грађевине у Ирану које су прављене од цигле. То је такође довело до тога да је више њихових споменика сачувано до модерног доба. У својој изградњи каравансараја, медреса и џамија, анадолски Селџуци су заменили иранску употребу цигле и малтера употребом камена. Резбарење у камену било је један од најуспешнијих врста декорације. Иако су плочице биле уобичајено коришћене у Ирану, анадолска архитектура је увела иновације у употребу облога од плочица за покривање читавих површина независно од других облика декорације, као што се види у Каратај медреси.
Анадолски Селџуци су јако наглашавали гостопримство што је подстакло развој зграда као што су каравансараји и други комплекси који су се фокусирали на пружање склоништа и хране путницима. Ибн Батута, путник из 14. века, писао је о овој појави у својим путописима. Медресе нису служиле само за подучавање, већ су биле намењене и за одржавање разних ритуала и за смештај гостију. Вишеструка оријентација медресе показује њихову прилагодљивост променљивим верским ситуацијама.
Џамије Архитектура анадолских селџучких џамија била је комбинација турско-исламске културе и анадолске традиције. План са четири ивана (у облику крста), развијен под ранијим Селџуцима у Ирану, није се појавио у анадолским селџучким џамијама. Конгрегацијске (велике) џамије које су градили анадолски Селџуци укључивале су конзервативније хипостилне конструкције које су имале широке сале са низовима стубова који су носили таваницу. Главни примери за то су Велика џамија у Сивасу (1197.) и Аладин џамија у Конији (изграђена у више периода између 1156. и 1235. године). Минарети селџучких џамија грађени су од камена или цигле, обично на каменој подлози. Понекад су били украшени украсном циглом или глазираном керамичком декорацијом до нивоа балкона.
Најмањи тип џамије је месцид (од арапског месџид). Развијен је током тринаестог века у централној Анадолији и чинила га је квадратна комора на чијем је врху била купола. Ова врста џамије може бити самостојећа структура или може бити интегрисана у већу зграду. Друга врста мале џамије је цитадела џамија, или кале месциди, која је развијена у источној Турској током дванаестог века. Ове џамије имале су сложеније планове у односу на друге мале џамије, а унутрашњост је била подељена на неколико пролаза који су били прекривени бачвастим и попречним сводовима. Примери овог типа су џамије цитаделе у Дивригију (1180–1181.) и Ерзуруму (12. век).
Грађене су и џамије „базиличног“ типа, јер имају линеарнији распоред са својом дужом осом у равни са михрабом и киблом (правцем молитве). Овај тип има своје претходнике у цитаделским џамијама из 12. века и можда је био под утицајем локалне црквене архитектуре. Развијенији примери јављају се у 13. веку, као што је Аладинова џамија у Нигдеу (1223.), која има три „брода“ која се протежу уздужно према зиду кибле и три куполе које покривају просторе испред овог зида. Бурмали Минаре џамија и џамија Гок медресе, обе изграђене у Амасији у 13. веку, такође имају базиликалне планове, али су у овим случајевима три куполе постављене у линији преко централног брода управно на зид кибле. Оваквим постављањем купола наглашена је постојећа традиција постављања куполе испред михраба.