Кристоф Лапорт (; Ла Сен сир Мер, 11. децембар 1992) француски је професионални бициклиста који тренутно вози за -{UCI}- ворлд тур тим Визма—лејз а бајк. Освојио је по једном Гран при де Валоније, Денмарк рунт, Гент—Вевелгем, Дварс дор Фландерен и златну медаљу на Европском првенству у друмској вожњи, а такође је освојио сребрну медаљу на Свјетском првенству и бронзану на Олимпијским играма у друмској вожњи. Остварио је једну етапну побједу на Тур де Франсу.

Каријеру је почео 2014. а током 2015. остварио је прву побједу у каријери. Године 2016. је возио своју прву гранд тур трку — Тур де Франс, док је 2017. освојио Тур де Венде класик. Године 2018. остварио је шест побједа, а 2019. је освојио Етоил де Бесеж трку, уз освојену класификацију по поенима и двије етапне побједе.

Током 2020. није остварио ниједну побједу, а 2021. је освојио класике Гран при де Валоније и Сиркуит де Валоније. Године 2022. прешао је у тим Јумбо—визма, а исте сезоне освојио је Бинш—Шиме—Бинш и Денмарк рунт трке, остварио је етапну побједу на Тур де Франсу и завршио је на другом мјесту на Свјетском првенству у друмској вожњи. Године 2023. освојио је Гент—Вевелгем, Дварс дор Фландерен и Европско првенство у друмској вожњи, док је 2024. возио Ђиро д’Италију по први пут и освојио је бронзану медаљу на Олимпијским играма у друмској вожњи.

Дјетињство и јуниорска каријера

Од почетка јуниорске каријере такмичио се у брдском бициклизму, али се разочарао у њега и 2011. је почео да се такмичи у друмском, са 19 година, у тиму Ероас. Током прве сезоне остварио је двије етапне побједе на трци Тур де Корз и освојио је регионално првенство Азурне обале у двије категорије, за елитне возаче и наде.

Године 2012. прешао је у тим Екс ен провенс, а током прве сезоне у тиму остварио је етапне побједе на Тур д’Оверња и Тур Мозеле тркама. Захваљујући добрим резултатима, у току сезоне је прешао у континентални тим Ла пом Марсеј, гдје је возио као стажер. Године 2013. се вратио у Екс ен провенс, а током сезоне је освојио Трку Тур ди Кантон де Сен Серс и завршио је Коте Пикарде на шестом мјесту. Учествовао је на Медитеранским играма, гдје је освојио сребрну медаљу у друмској вожњи, изгубивши од Николе Руфонија у спринту.

Професионална каријера 2014—2015.

Професионалну каријеру почео је 2014. године, у тиму Кофидис. Сезону је почео на Тропикале Амиса Бонго трци, коју је завршио на 40 мјесту у генералном пласману. У априлу је возио Париз—Рубе, који је завршио на 103 мјесту, преко 13 минута иза Никија Терпстре. Ла Руе Турангеле завршио је на шестом мјесту, 15 секунди иза Анђела Тулка, што му је био најбољи резултат у сезони. Крајем јула је возио Тур де Валоније трку, гдје је трећу етапу завршио на петом мјесту у спринту, у којем је побиједио Хуан Хосе Лобато. Последњу, пету етапу, такође је завршио на петом мјесту у спринту, у којем је побиједио Ђани Мерсман и трку је завршио на 13 мјесту у генералном пласману, 43 секунде иза Мерсмана. У финишу сезоне, класик Бинш—Шиме—Бинш завршио је на 14 мјесту, у групи која је дошла 12 секунди иза Здењека Штибара.

мини|лево|Лапорт на Гран при де Фурмје трци 2015.

Сезону 2015. почео је на Гран при сајклисте ла Марсељеза класику, гдје је радио за сувозача Кенета Ванбилсена и завршио је на 29 мјесту у спринту, док је Ванбилсен завршио на другом, а побиједио је Пим Лигтхарт. Три дана касније стартовао је Етоил де Бесеж трку, гдје је четврту етапу завршио на другом мјесту у спринту, иза Тонија Галопена. Хронометар на последњој, петој етапи, завршио је на 26 мјесту, 52 секунде иза Боба Јунгелса и трку је завршио на 16 мјесту у генералном пласману, 50 секунди иза Јунгелса. Почетком марта возио је Ле Самин класик. Етикс—Квик-степ је радио на челу и на циљ је дошла мала група. Крис Букманс је почео рано за спринта, за њим су кренули Мерсман и Лапорт и стекли су предност испред осталих возача, али Лапорт није могао да прође и завршио је на трећем мјесту, што му је био први подијум на неком класику. Сезону је наставио на Дридагсе ван вест Фландерен трци, гдје је пролог на отварању завршио на деветом мјесту, 12 секунди иза Антона Воробјева, а трку је завршио на деветом мјесту у генералном пласману, 20 секунди иза Ива Лампара. Крајем марта је возио Милано—Санремо, који је завршио на 129 мјесту, преко 11 минута иза Џона Дегенколба који је побиједио у спринту. У јулу је возио Тур де Франс по први пут, гдје је дошао да ради за Насера Буанија као лид аут возач за спринт. Буани је пао током пете етапе и морао је да напусти трку, након чега је Лапорт био лидер тима за спринт и етапу 15 је завршио на седмом мјесту, а на етапи је побиједио Андре Грајпел. На последњој, етапи 21, у спринту на Јелисејским пољима завршио је на 12 мјесту и Тур де Франс је завршио на 127 мјесту у генералном пласману, скоро четири сата иза Криса Фрума. У септембру је возио Гран при де Валоније класик, гдје је Јенс Дебусхере напао у финишу, што нико није могао да прати. Јан Бакелантс је кренуо за њим, а затим Лапорт, Гаетан Биле и Јеле Ванедерт. Дебусхере је остварио соло побједу, док је Лапорт завршио на трећем мјесту, седам секунди иза. Дана 4. октобра возио је Тур де Венде заједно са Буанијем, који је био највећи фаворит за побједу. Буани је пао у последњем километру, након чега се Лапорт спремао за спринт и побиједио је испред Јаухенија Хутаровича, чиме је остварио прву побједу у каријери. Сезону је завршио недељу дана касније на трци Париз—Тур, коју је завршио на 44 мјесту, 12 минута иза Матеа Трентина.

2016—2017.

Сезону 2016. почео је на Трофео плаја де Палма и завршио је на 41 мјесту радећи за Буанија који је завршио на другом мјесту, иза Грајпела. У фебруару је возио Вуелта а Андалузију, гдје је на другој етапи предводио Буанија до последњих 150 метара а затим је и сам наставио да спринта и завршио је на четвртом мјесту, док је Буани побиједио. У марту је возио Милано—Санремо, гдје је отпао током успона Чипреса и завршио је два минута иза Арноа Демара који је побиједио у спринту. Париз—Рубе је завршио на 20 мјесту, шест минута иза прве групе у којој је Метју Хејман побиједио Тома Бонена у спринту. У јулу је возио Тур де Франс, гдје је првобитно требало да буде главни лид аут возач за Буанија, али је неколико дана прије почетка трке објављено да Буани неће возити јер се није опоравио од повреде руке коју је задобио у сукобу у хотелу пред почетак друмске трке на првенству Француске. Прву етапу завршио је на шестом мјесту, након чега је трећу етапу завршио на осмом и шесту на петом мјесту, а на све три је побиједио Марк Кевендиш. Послије брдских етапа, на етапи 11 се очекивало да се за побједу боре спринтери, али су на 12 -{km}- до циља напали Петер Саган и Фрум, што су пратили њихови сувозачи Мацјеј Боднар и Герент Томас, који је у финишу отпао. Група је дошла шест секунди иза прве тројице возача и етапу је завршио на петом мјесту, изгубивши у спринту од Алелсандера Кристофа. Етапу 14 је завршио на деветом мјесту, а побиједио је поново Кевендиш, након чега је последњу, етапу 21, завршио на осмом мјесту, а побиједио је Грајпел. На трци Тур ди Поату—Шарант био је умијешан у сукоб са Асбјерном Краг Андерсеном, при чему су оба возача кажњена по један минут у генералном пласману и новчано од 200 швајцарских франака. У финишу сезоне завршио је Париз—Бурж на шестом мјесту у спринту, у којем је Сем Бенет побиједио. Изабран је у састав Француске за друмску трку на Свјетском првенству, гдје су лидери за спринт били Буани и Демар. Првенство није завршио, а најбоље пласирани из тима Француске био је Вилијам Боне који је завршио на осмом мјесту.

мини|десно|Лапорт (десно, у црвеном дресу) на Тур де Франсу 2016.

Сезону 2017. почео је на Етоил де Бесеж трци, гдје је сваку етапу завршио у првих десет, укључујући и хронометар на последњој етапи, који је завршио на деветом мјесту, 51 секунду иза Галопена и трку је завршио на седмом мјесту у генералном пласману, 59 секунди иза Лилијана Калмежана. Почетком марта возио је Париз—Ницу, гдје је другу етапу завршио на петом мјесту у спринту, у којем је побиједио Сони Колбрели, а трку је напустио током шесте етапе. Сезону је наставио на Милано—Санрему, гдје је завршио на 30 мјесту, у великој групи која је дошла на циљ пет секунди иза прве тројице возача, у којој је Квјатковски побиједио у спринту Сагана и Жилијена Алафилипа. Сезону је наставио на класицима, завршивши Дварс дор Фландерен на 49 мјесту, скоро два минута иза Лампара, а Гент—Вевелгем на 15 мјесту, у групи која је дошла на циљ шест секунди иза Грега ван Авермата. Возио је и Ронде ван Фландерен али га није завршио, док је Париз—Рубе завршио на 39 мјесту, преко пет минута иза Ван Авермата. У јулу је возио Тур де Франс, гдје је радио за Буанија, а добио је прилику да спринта на етапи 16, коју је завршио на петом мјесту, док је побиједио Мајкл Метјуз. У септембру је возио Денмарк рунт, гдје је прву етапу завршио на четвртом мјесту радећи за Буанија који је завршио на другом, у спринту групе која је дошла на циљ седам секунди иза Каспера Педерсена. Последњу етапу је завршио на шестом мјесту у спринту, у којем је побиједио Сем Валшајд и трку је завршио на осмом мјесту у генералном пласману, минут и по иза Мадса Педерсена. Дана 1. октобра возио је Тур де Венде класик, гдје је напао на 6 -{km}- до циља и остварио је соло побједу, 20 секунди испред групе коју је одспринтао Жистен Жил, што му је била друга побједа на трци и друга у каријери. Четири дана касније возио је Париз—Бурж, гдје је завршио на петом мјесту у спринту, у којем је побиједио Руди Барбје. На крају сезоне возио је Париз—Тур класик, али га није завршио.

2018.

На крају 2017. године, Седрик Васеир је замијенио Ивона Санкјера на функцији генералног менаџера Кофидиса. Сезону 2018. почео је на Етоил де Бесеж трци, гдје је на другој етапи побиједио у спринту испред Брајана Кокара и преузео је лидерску мајицу. Хронометар на последњој, петој етапи, завршио је на четвртом мјесту, 25 секунди иза Галопена и трку је завршио на другом мјесту у генералном пласману, 15 секунди иза Галопена. Сезону је наставио на Тур де ла Провенс трци, гдје је пролог на отварању завршио на трећем мјесту, двије секунде иза Александера Женијеа, са истим временом као Силван Шаванел. На првој етапи, побиједио је у спринту испред Едуарда Микаела Гросуа, а затим је побиједио и на последњој, трећој етапи, испред Барбјеа и освојио је класификацију по поенима. У марту је возио Париз—Ницу, гдје је прву етапу завршио на трећем мјесту у спринту, иза Демара и Горке Изагиреа, након чега је пету етапу завршио на шестом мјесту, у спринту групе која је дошла на циљ четири секунде иза Жерома Кузена. Трку је напустио прије почетка осме етапе. Сезону је наставио на Милано—Санрему, гдје је завршио на 13 мјесту у спринту групе која је дошла на циљ одмах иза Винченца Нибалија и сви су добили исто вријеме. Недељу дана касније возио је Гент—Вевелгем, гдје је на циљ дошла велика група и у спринту је завршио на четвртом мјесту, иза Сагана, Елије Вивијанија и Демара. Сезону је наставио на Дварс дор Фландерену, који је завршио на 16 мјесту, у групи која је дошла на циљ два минута и 40 секунди иза Лампара, након чега је возио Ронде ван Фландерен, али није завршио. Недељу дана послије Рондеа возио је Париз—Рубе, гдје је отпао рано и завршио је скоро 13 минута иза Сагана.

мини|лево|Лапорт на Тур де Франсу 2018.