мини|Свети апостол Лука иконопише Пресвету Богородицу Иконопис (од икона и писати) - иконографија, иконопис, врста средњовековног сликарства, религиозно по темама, богослужбено по намени. У најопштијем смислу, стварање светих слика намењених да буду посредник између Божанског и земаљског света током индивидуалне молитве или током хришћанског богослужења, један од облика испољавања Божанске истине са становишта неких хришћанских вероисповести.
Историја иконописа лево|мини|Енкаустична икона Исуса Христа из манастира Св. Катарина, Синај. 6. века У римским катакомбама из 2.-4. века сачувана су дела хришћанске уметности – зидне слике симболичке или наративне природе, у којима се могу видети најранији примерци хришћанске иконографије.
Најстарије иконе које су дошле до нас потичу из 4. века и рађене су техником енкаустике на дрвеној подлози, што их чини сличним египатско-хеленистичкој уметности (тзв. „фајумски портрети”).
Трулски (или Пети-шести) сабор забрањује симболичне слике Исусса Христа, наређујући да се Он приказује само „по људској природи“. мини|Спас Звенигородски. Андреј Рубљов. 15. век. У 8. веку хришћанска црква се суочила са јереси иконоборства, чија је идеологија потпуно преовладала у државном, црквеном и културном животу. Иконе су наставиле да се стварају у провинцијама, далеко од царског и црквеног надзора. Развијање адекватног одговора иконоборцима, усвајање догмата о иконопоштовању на Седмом васељенском сабору (787) донело је дубље разумевање иконе, постављајући озбиљне теолошке основе, повезујући теологију слике са христолошким догматима.
Теологија иконе имала је огроман утицај на развој иконографије и формирање иконографских канона. Удаљавајући се од натуралистичког приказивања чулног света, иконопис постаје конвенционалнији, гравитира ка равности, слика лица се замењује сликом лица која одражавају физичко и духовно, чулно и натчулно. Хеленистичке традиције се постепено прерађују и прилагођавају хришћанским концептима.
Различита схватања иконе у западној и источној традицији на крају су довела до различитих праваца у развоју уметности уопште: имајући огроман утицај на уметност западне Европе (посебно Италије), иконопис током ренесансе је замењен сликарством и скулптуром. Иконопис се развијао углавном на територији Византијског царства и земаља које су чувале православну веру.
Иконографија главних слика, као и технике и методе иконописа, развијене су до краја иконоборачких времена. У византијској ери издваја се неколико периода који се разликују по стилу слика:
„македонска ренесанса” 10. – прве половине 11. века, иконографија комнинског периода 1059-1204. године, „палеолошка ренесанса” почетком 14. века.
Иконопис, заједно са хришћанством, долази прво у Бугарску, а затим у Србију и Русију. Први руски иконописац познат по имену је свети Алипије (Алимпиј) (Кијев, ? - 1114). Најраније руске иконе сачуване су не у древним црквама на југу, које су уништене током татарских инвазија, већ у храму Свете Софије у Новгороду Великом. У Древној Русији улога иконе у храму се необично повећала (у поређењу са мозаиком и фреском традиционалним за Византију). На руском тлу постепено се обликује вишеслојни иконостас. Иконографију Древне Русије одликује експресивност силуете и јасноћа комбинација великих колорних равни и већа отвореност за оно што је испред иконе.
Руско иконопис је свој врхунац достигао у 14-15 веку. У Грузији, Србији, Бугарској формирају се оригиналне школе иконописа.
После Октобарске револуције 1917. године, у периоду прогона Цркве у Совјетском Савезу, многа дела црквене уметности су изгубљена, једино место додељено икони у „земљи победоносног атеизма” био је музеј, где је представљала „древну руску уметност; .” Иконографију је требало мало по мало обнављати. М. Н. Соколова (монахиња Јулијана) одиграла је огромну улогу у оживљавању иконописа. У емигрантском окружењу рестаурацију традиција руског иконописа вршила је школа „Икона“ у Паризу.
Школе и стилови Током вишевековне историје иконописа формиране су многе националне иконописне школе, које су прошле свој пут стилског развоја.
Византијска школа Иконографија Византијског царства била је највећа уметничка појава у источнохришћанском свету. Византијска уметничка култура не само да је постала родоначелник неких националних култура, већ је током читавог свог постојања утицала на иконографију других православних земаља: Србије, Бугарске, Русије, Грузије, Сирије, Палестине, Египта. . Под утицајем Византије била је и култура Италије, посебно Венеције. Византијска иконографија и нови стилски трендови који су се појавили у Византији били су од највеће важности за ове земље.
Предиконоборачко доба Најстарије иконе које су преживеле до нашег времена датирају из 6. века. Ране иконе 6-7. века чувају древну сликарску технику - енкаустику. Нека дела задржавају одређене црте античког натурализма и сликовног илузионизма (нпр. иконе „Христос Пантократор“ и „Апостол Петар“ из манастира Свете Катарине на Синају), док су друга склона конвенционалности и схематском приказу (нпр. икона „Христос и свети Мина“ из Лувра). Другачији, недревни, уметнички језик био је карактеристичан за источне крајеве Византије – Египат, Сирију, Палестину. У њиховом иконопису експресивност је у почетку била важнија од познавања анатомије и способности преношења обима. лево|мини|Апостол Петар. Енкаустична икона. 6. век. Манастир Свете Катарине на Синају. мини|Богородице са дететом. Енкаустична икона. 6. век. Кијев. Музеј уметности. Богдан и Варвара Ханенко. Процес промене античких форми и њихово продуховљење хришћанском уметношћу јасно се може видети на примеру мозаика италијанског града Равене – највећег ансамбла ранохришћанских и рановизантијских мозаика који је опстао до данас. Мозаике 5. века (маузолеј Гале Плацидије, православна крстионица) одликују живахни углови фигура, натуралистичко моделовање запремине и сликовито зидање мозаика. У мозаицима из касног 5. века (Аријанска крстионица) и 6. века (базилике Сант'Аполинаре Нуово и Сант'Аполинаре ин Цлассе, црква Сан Витале), фигуре постају равне, линије набора одећа је крута, шематична. Позе и гестови се замрзавају, дубина простора скоро нестаје. Лица губе оштру индивидуалност, полагање мозаика постаје строго уређено.
Разлог за ове промене била је сврсисходна потрага за посебним фигуративним језиком способним да изрази хришћанско учење.
Иконоборачки период мини|Мученици Сергије и Вакхо. Енкаустична икона. 6. или 7. век. Манастир Свете Катарине на Синају. Развој хришћанске уметности прекинут је иконоборством, које се од 730. године наметнуло као званична идеологија царства. То је изазвало уништавање икона и слика у црквама.
Прогон иконопоштовалаца. Многи иконописци су емигрирали у далеке крајеве Царства и суседне земље – у Кападокију, Крим, Италију, а делом и на Блиски исток, где су наставили да стварају иконе. Иако је 787. године на Седмом васељенском сабору иконоборство осуђено као јерес и формулисано теолошко оправдање иконопоштовања, до коначног обнављања иконопоштовања дошло је тек 843. године. У периоду иконоборства, уместо икона у црквама, коришћене су само слике крста, уместо старих слика прављене су украсне слике биљака и животиња, приказане су световне сцене, посебно коњске трке, које је волео цар Константин V Копроним.
Македонски период После коначне победе над јересом иконоборства 843. године, поново је почело стварање слика и икона за цркве у Цариграду и другим градовима. Од 867. до 1056. године, Византијом је владала македонска династија, која је дала име целом периоду, који се дели на две етапе:
Македонска „ренесанса”. мини|Краљ Абгар добија лик Христа Нерукотвореног. Преклопна крила. 10. век Прву половину македонског периода карактерише повећано интересовање за класично античко наслеђе. Дела овог времена одликују се природношћу у приказу људског тела, мекоћом у приказу драперија и живошћу лица. Живописни примери класичне уметности су: мозаик Софије Цариградске са ликом Богородице на престолу (средина 9. века), икона на склапање из манастира Свете Катарине на Синају са ликом апостола Тадеја и краља Абгара који примају плочу са ликом Спаситеља Нерукотвореног (средина 10. века).
У другој половини 10. века иконопис је задржао класична обележја, али су иконописци тражили начине да сликама дају већу духовност.
Аскетски стил У првој половини 11. века стил византијског иконописа нагло се мења у правцу супротном античком класику. лево|мини|Апостол Тадеј поклања цару Агару лик Христов нерукотворен.10. век Из овог времена сачувано је неколико великих целина монументалног сликарства: фреске цркве Панагија тон Халкеон у Солуну из 1028. године, мозаици католикона манастира Осија Луке у Фокиди 30-40. 11 век, мозаици и фреске Софије Кијевске истог времена, фреске Софије Охридске из средине - 3 четвртине 11. века, мозаици Неа Мони на острву Хиос 1042-1056. и други. мини|Архиђакон Лаврентије. Мозаик храма Свете Софије у Кијеву. 11. век. Све наведене споменике карактерише изузетан степен аскетизма слика. Слике су потпуно лишене било чега привременог и променљивог. Лица су лишена било каквих осећања или емоција, изузетно су замрзнута, преносећи унутрашњу смиреност приказаних; Из тог разлога су наглашене огромне симетричне очи са одвојеним, непокретним погледом. Фигуре се замрзавају у строго дефинисаним позама и често добијају чучне, тешке пропорције. Руке и стопала постају тешке и грубе. Моделирање набора одеће је стилизовано, постаје веома графичко, само условно преноси природне форме. Светлост у моделирању добија натприродну светлост, носећи симболично значење Божанске светлости.
Овај стилски тренд обухвата двострану икону Богородице Одигитрије са савршено очуваним ликом великомученика Георгија на реверсу (11 век, у Успенском сабору Московског Кремља), као и многе минијатуре књига. Аскетски тренд у иконопису наставио је да постоји и касније, појавивши се у 12. веку. Пример су две иконе Богородице Одигитрије у Светогорском манастиру Хиландару и у Грчкој Патријаршији у Истанбулу.
Комнински период Следећи период у историји византијског иконописа пада на време владавине династија Дука, Комнина и Анђела (1059-1204). Уопштено се зове Комниниан. У другој половини 11. века аскетизам је поново замењен класичном формом и хармонијом слике. Дела овог времена (на пример, Дафнини мозаици око 1100. године) постижу равнотежу између класичне форме и духовности слике, елегантна су и поетична. лево|мини|Владимирска икона Богородице. Почетак 12. века. Цариград. мини|Свети Григорије Чудотворац. Икона. 12. век. Јермитаж Настанак Владимирске иконе Богородице датира са краја 11. или почетка 12. века. Ово је једна од најбољих слика Комнинског доба, несумњиво из Цариграда. Године 1131-1132 Икона је донета у Русију, где је постала посебно поштована. Од оригиналне слике сачувани су само ликови Богородице са дететом. Прелепо, испуњено суптилном тугом због страдања Сина, лице Мајке Божије карактеристичан је пример отвореније и хуманизованије уметности Комнинског доба. Истовремено, на његовом примеру се могу уочити карактеристичне физиономске особине комнинског сликарства: издужено лице, уске очи, танак нос са троугластом јамицом на мосту носа.
Мозаичка икона „Христос Пантократор Милостиви” из Државних музеја Дахлем у Берлину датира из прве половине 12. века. Она изражава унутрашњу и спољашњу хармонију слике, концентрације и созерцања, Божанског и људског у Спаситељу. лево|мини|Христос Пантократор Милостиви. Мозаичка икона. 12. век. У другој половини 12. века из државе је настала икона „Григорије Чудотворац“. Јермитаж. Икона се одликује величанственим цариградским писмом. У лику светитеља посебно је снажно наглашено начело појединца пред нама је, такорећи, портрет философа.
Комнинов маниризам мини|Благовести. Икона. Крај 12. века Синај.