Добој је градско насеље и сједиште града Добоја (раније општине) у Републици Српској, БиХ. Према коначним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Добој пописано је 27.349 лица, a на административном подручју града 68.514.„Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013, РЕЗУЛТАТИ ПО НАСЕЉЕНИМ МЈЕСТИМА”
Географија мини|лево|197x197п|Поглед са Градине
Добој има изузетно повољан географски положај и налази се на ријеци Босни. Град је смјештен у алувијалној равници на 146 м надморске висине, на лијевој обали ријеке Босне, то јест између ушћа ријека Усоре и Спрече у Босну.
Клима На климатске услове који владају на овим просторима највише утиче сјеверни перипанонски дио, који припада умјерено–континенталном панонском појасу, а то значи да су љета топла а зиме умјерено хладне, док просјечна годишња температура износи 10 °C. Падавине су углавном распоређене, а најинтензивније су у периоду мај–јун, када су и најпотребније пољопривредним културама. Просјечно остварена количина падавина креће се 1.000–1.100 мм/м².
Прошлост добојског краја Геолошка прошлост добојског подручја Данашње подручје добојског краја је резултат геопошких процеса који су крајем еоцена (55 до 33 милиона година) и почетком миоцена (23 до 5,3 милиона година) формирали ово тло. У току геолошког периода сармат формирају се Требовац и Мајевица, а послије периода понт формирани су и ровови ријека: Босне, Спрече, Усоре, Тиње и савски ров. Резултати археолошко-историјских истраживања показују постојање континуитета људског насељавања и живљења око Добоја. О томе и данас свједоче сачувани артефакти који се налазе у Музеју у Добоју.
Од најстаријих епоха праисторије, у сваком временском раздобљу, овдје су живјели људи заснивајући насеобине око ушћа Усоре и Спрече у Босну.
Палеолитске и мезолитске културе панонске регије Добојски крај географски припада панонском дијелу Босне и Херцеговине. Модерни човјек (homo sapiens) јавља се на овим просторима прије 60.000 до 30.000 година п. н. е. (средњи палеолит). Откривена су бројна станишта прачовека, ловца старог каменог доба (палеолита) на отвореном по главицама глинених бријегова изнад ријечних долина поред Босне и Усоре. Првобитне људске заједнице на овим просторима су искључиво ловци и сакупљачи који су стално мијењали мјесто боравка пратећи крда дивљих животиња. Они живе под шаторима од животињских кожа. Насеља земљорадника типа "тел", из много каснијег млађег каменог доба (неолита) су заснивана у равницама покрај житородних поља, која тада по први пут у историји, човјека хране хљебом. Неолитски локалитети на овом подручју су: ушће Усоре, Уларице, Шије, Шеварлије, Кладари, итд.
Иза тога, у вријеме бакарног, бронзаног и гвозденог доба људска насеља се утврђују бедемима од набијене глине мешане са пљевом од житарица, а потом још и пале да би се што дуже одржале, или се утврђују сухозидом од камена, док се за локације одабирају главице на тешко приступачним узвишењима. Појава келтских племена око 360. године п. н. е. доноси са собом и напредак у индустрији обраде метала као и у грнчарству. Степен истражености гвозденог доба сјеверне Босне су скромних размјера. Најзначајнији локалитет овог периода је Доња Долина.Човјек на тлу сјеверне Босне - фрагменти из прошлости / (Ђоко Јовановић, Милка Ћосић, Небојша Драгојловић) - Добој: Музеј у Добоју, 2010 (Лозница: Граф) У гвозденом добу већи број истраживача тумачи да је ово подручје било насељено становништву који припада великом етничком стаблу Панона, односно њиховом јужном огранку Осеријата и Бреукаhttp://aplikacija.kons.gov.ba/kons/public/uploads/odluke_srp/Doboj_Stari%20grad%20SR,%20cir,%20lkt.pdf али и Мезеја.
Античко раздобље Значајно је што постоје несумњиви трагови, да још у овим праисторијским данима од Паноније и средње Европе, па према Медитерану и Јадранском приморју, иде путни правац — комуникација, а са њом у оба правца проток и размјена материјалних добара, техничких умијећа, духовних тековина, знања, идеја. На такав начин и наше области учествују у општем напретку старог праисторијског свијета. Коначно су Римљани, који су освојили унутрашњост Балканског полуострва током посљедњих деценија старе ере, кроз долину Босне пробити трасу друма и поплочати га каменом у 2. вијеку нове ере.
Римљани су већ у раном 1. вијеку нове ере су саградили велики војни логор Каструм (160 х 120 метара) који је чувао овај дио долине ријеке Босне. Логор је имао 4 моћне куле на угловима, као и куле које штите улаз на истоку и западу, које су видљиве и данас. У подножју узвишења саграђено је насеље Канабеа. То насеље је у новије доба оштећено изградњом канала, а пратећа некропола није довољно истражена.
Средњи вијек
Тврђава Градина|мини Гравура града из 1697. године|мини Стара гравура тврђаве|мини
Добој је био знатно место - град у босанској држави. Ту су живели банови старе бановине Усоре, која се простирала између река Босне и Укрине."Правда", Београд 1933. године Ту је 1409. године угарски краљ Сигисмунд (Жигмунд) победио босанског краља Твртка II. Твртко је тада заробљен а већи део његове државе потпао под мађарску државну управу."Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1842. године Добој је споменут и у дубровачком писму угарском краљу Жигмунду из 1415. године. Те године су Османлије, уз помоћ босанских снага, потукли угарску војску коју је краљ Жигмунд послао долином ријеке Босне да би повратио изгубљени утицај у тим крајевима и онемогућио османске пљачкашке упаде у Хрватску и Далмацију. Том османском побједом прекинут је угарски утицај у средњовјековној Босни.
Османско доба Падом босанске средњовјековне државе 1463. године, Турци нису запосјели области сјеверно од Врандука, већ су прихватили стварање једне босанске краљевине. Убрзо су били у могућности да ово краљевство запосједну, па су почетком љета 1476. године без борбе добили ово подручје, па и тврђаву Добој. Награда за предају тврђаве без борбе била су два мања спахилука уз које је, према турском тимарском систему, ишла обавеза војне службе. Из истих историјских извора је вијест о поправкама добојске тврђаве у љето 1490. године. У врло кратком времену, јер су границе Османског царства и Угарске тога тренутка биле и на добојској тврђави, за само око 50 дана (12. јун — 31. јул) вршени су обимни радови, са дневно по 1.500 људи, што обичних радника што мајстора, а под водством мојмира (градитеља) Ибрахима.
Османлије су освојили Добој 1503. године и држали су у њему посаду, с краћим прекидима, све до 1835. Када је послије битке код Сенте принц Еуген Савојски продро у Босну са око 6.500 људи, посада Добоја му се предала без борбе 16. октобра 1697. године. У аустријско-османском рату 1716—1718, послије пада Босанског Брода, Дервенте и Босанске Градишке, Аустријанци су упутили један одред према Добоју, који је заузео и запалио град, али тврђаву која је била ојачана на око 1.000 војника није могао освојити. Почетком 18. вијека, Османлије су основали Добојску капетанију, која је обухватала град и околину, а припадала је Тешањском кадилуку.
Аустроугарско доба thumb|right|Споменик жртвама добојског логора успостављеном од стране аустроугарских окупатора током Првог свјетског рата За вријеме аустроугарске окупације 1878. године, послије неуспјеха код Доње Тузле, аустријска 20. дивизија генерала Сапарија, која је наступала од Шамца преко Грачанице према Зворнику одбачена је од 5-6000 устаника под командом Мехмеда Вехби Шемсекадића на положаје око Добоја. По другом извору, Сапаријеву војску (од 12.000 војника) потерало је 3.000 Срба муслимана."Балкански рат у слици и речи", Београд 1913. године Од 14. августа до 6. септембра 20. дивизија је водила више битака с устаницима, који су настојали да је опколе и униште те заузму Добој, чиме би аустроугарски 13. корпус био одсјечен и изолован у области Босна. Њој је у помоћ пристигла 4. дивизија и у борбама 4—6. септембра, заједно су одбациле устанике преко ријеке Спрече а на лијевој обали Босне су их потиснули до Тешња, у који су ушли без борбе. По сопственим подацима, Аустро-угари су изгубили 35 официра и 992 војника. Поновни покушаји устаника да разбију Аустроугаре код Добоја половином септембра су остали безуспјешни.
Школске године 1886/1887. у Добоју је радила Народна комунална (општинска) мушка основна школа, коју су похађала само три православна ученика; остало су муслиманска деца."Дабро-босански источник", Сарајево 1887. године Поред те постојала је у Добоју и Српска вероисповедна школа са једним учитељем. Ту је школске 1886/1887. године ишло на наставу девет ученика и 10 ученица (иако је реч о мушкој школи). Обе школе су биле мушке и четвороразредне. Учитељу српске школе је 1890. године следовала годишња плата од 450 ф. а уз то стан, огрев и башта за поврће."Дабро-босански источник", Сарајево 1890. године У месту је 1894. године постојао "Фонд српске православне школе у Добоју", са капиталом од 5.000 ф. Добојска православна црквена општина је тада почела градити велику зграду са 18 соба, а намењених издавању. Зграда која је коштала 7.000 ф. је требало да носи назив највећег приложника: "Задужбина добротвора Ђорђа Николајевића" (митрополита). Од ренте добијене издавањем соба требало је да се издржавају српска школа и православна црква у Добоју."Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1894. године
Добојску православну цркву посвећену празнику Петровдану или Св. апостолима Петру и Павлу 1895. године три богослужбене књиге даровала је Земаљска влада у Сарајеву.
Добој је 1898. године варошица у Босни, са 2768 становника."Дело", Београд 1898. године По опису из 1913. године Добој лежи на огранцима Крнин планине, на ушћу реке Спрече у Босну. Над градићем се виде развалине средњовековног утврђења. То је напредан град са живом трговином.
Током Првог свјетског рата Аустроугарска је у Добоју организовала прихватни концентрациони логор, у који су допремани логораши прије него што су депортовани у злогласне логоре Арад и Сопрањск. Кроз логор је, у периоду од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године, прошло око 45.000 људи, жена, дјеце и стараца (већином Срба), а велики број њих умро је у самом логору од глади, исцрпљености и епидемија које су харале истим. Кроз логор је прошао и нобеловац Иво Андрић. Српске интернирци и заробљеници су били смештени у шталама некадашње "Коњске болнице". Године 1916. у том сасвим нездравом и кужном месту са баракама, умрло је око 6.000 (или 8.000) људи"Народ", Солун 1917. године, који су масовно сахрањивани у шумици "Липару". Убрзо по завршетку рата 1919. године грађански одбор на челу са Пером Кондићем је кренуо са акцијом изградње православне цркве у Добоју. Тај храм је био замишљен и као спомен-црква помрлим српским заробљеницима у добојском логору. Одлука је затим промењена, и то што би се поред цркве изградила засебна костурница."Правда", Београд 31. август 1937. године
Краљевина Југославија