Квебек или Кебек (, изговор -{[kebɛk]}-, )Службени назив покрајине на француском језику је -{Québec}- (са нагласком), док је службено име на енглеском језику -{Quebec}- (без нагласка), изговор: [kʰwəˈbɛk] ili [kʰəˈbɛk]. Име главног града покрајине се на оба службена језика државе пише као -{Québec}- (са нагласком). Влада Квебека користи варијанту са нагласком у оба службена језика. по површини највећа је од десет канадских покрајина (провинција) која се налази на истоку земље, и друга по броју становника после Онтарија. Статус покрајине има од 1867. године. Покрајина се на западу граничи са покрајином Онтарио и Хадсоновим заливом, на северу са Хадсоновим пролазом и Унгавским заливом, на истоку са покрајинама Њуфаундленд и Лабрадор и Њу Брансвик и на југу са САД (савезним државама Мејн, Њу Хемпшир, Вермонт и Њујорк).
Становништво ове канадске покрајине је већином франкофоно, тако да статус примарног званичног језика има француски, иако су загарантована права и енглеској говорној мањини; Квебек је једина канадска покрајина у којој енглески није главни службени језик на покрајинском нивоу, а Квебечани од 2006. имају статус „засебне нације унутар уједињене Канаде“.Gérard Bouchard, La nation québécoise au futur et au passé, (VLB éditeur, 1999)
Главни град покрајине и други по величини је град Квебек у регији Капитал Насионал, ког називају „старим главним градом” () зато што је био и главни град Нове Француске, Доње Канаде, као и саме Канаде. Најважније урбано подручје је подручје Монтреала у ком живи скоро половина становника покрајине.
десно|мини|300п|Карта Квебека.
Географија Територија ове највеће покрајине у Канади је слабо насељена. У регији Норд ди Кебек, која чини 43% њене укупне површине, живи само 40.637 становника.-{Québec. Institut de la statistique du Québec}- . Више од 90% површине Квебека чини део Канадског штита. Од времена француске колонизације и оснивања Нове Француске, територија Квебека је нарасла од насеља које се простирало на неколико десетина километара на обалама реке Сен Лорен до области која заузима више од половине северноамеричког континента, колика је некада била колонија. Данашња површина покрајине отприлике одговара величини Ирана, који је, у тој категорији, 18. држава на свету. Квебек је отприлике три пута већа од Француске или око 17,5 пута већа од Србије.
Квебек се налази на географски разноликом подручју. Подељен је у три велика геолошка подручја, од севера према југу. Лаурентијска висораван чини око 95% површине Квебека и део је Канадског штита, једне од најстаријих геолошких формација на свету. Највиша тачка Квебека је на планини Мон Дибервил која се налази близу границе са Њуфаундлендом и Лабрадором на североистоку покрајине. Територија Квебека је изразито богата рудама и зимзеленим шумама.
Квебек располаже једном од највећих резерви слатке воде на свету: претпоставља се да се у покрајини налази око 3% светских залиха слатке водеQuébec . . Sa 990 km³/годишње обновљивих вода, изузимајући језера и подводне воде, Квебек располаже с 3% укупне светске количине овог ресурса. која заузима око 12% њене укупне територије. У покрајини постоји око пола милиона језера, од којих 30 имају површину већу од 250 -{km²}-, као и 4.500 река.
Клима мини|десно|220п|У граду Квебеку, годишње падне у просеку 312 -{cm}- снега. У Квебеку постоје три главне климатске регије. У јужном и западном делу, где живи највише становништва, влада влажна континентална клима (-{Dfb}-) са топлим и влажним летима и сувим и хладним зимама. Главни климатски утицаји долазе из западне и северне Канаде, као и из јужног и средишњег подручја САД. Због оваквих јаких временских утицаја из Северне Америке и са Атлантског океана, падавине су обилне током целе године, а њихова количина је у многим подручјима већа од 1.000 -{mm}-, укључујући и преко 300 -{cm}- снега у неким деловима. Током лета повремено се стварају торнада и олује, али ређе него у јужном Онтарију.
У средишњем Квебеку доминира субарктичка клима (-{Dfc}-). Овде владају дуге и хладне зиме док су лета топла, али врло кратка због географске ширине и великог утицаја арктичких ваздушних маса. Количина падавина је мања него на југу, осим на неким узвишеним подручјима.
У северном делу покрајине влада арктичка клима (-{ET}-), са врло хладним зимама и кратким хладнијим летима. Главни климатски утицаји у овом подручју су струје Северног леденог океана (као Лабрадорска струја) и арктичке континенталне ваздушне масе.
Историја Пре доласка Француза, на подручју Квебека живела су бројна индијанска племена. Влада Квебека на свом подручју признаје једанаест народа као аутохтоно становништво. То су: Инуити, Мохоци, Инуси, Крији, Алгонквини, Атикакмеви, Мицмаци, Хјурони, Абенаки, Малисити и Наскапи.
Нова Француска (1534—1763)
мини|десно|Постхумни портрет Жака Картјеа, Теофил Хамел, око 1844. Сматра се да су први Европљани који су се искрцали на канадско тло били Викинзи, за које се претпоставља да су стигли на обале данашњег Квебека негде око 1000. године). Око 1525, до канадских обала стигли су баскијски китоловци и рибари који су ловили бакалар и трговали с Индијанцима.. The Canadian Encyclopedia Непуних десет година касније, 20. априла 1534. Жак Картје је испловио из Сен Малоа са два брода и посадом која је бројала 61 морнара. Они се сматрају првим Французима на тлу Квебека.
Жак Картје је на том свом првом путовању 1534. године поставио крст на месту где се данас налази град Гаспе, а на свом другом путовању 1535. године упловио је дубље у реку Сен Лорен и стигао је чак до села Хохелаж, места где се данас налази Монтреал и где је истраживачка група провела зиму. Због одлуке о оснивању колоније, Француско краљевство је одобрило нову експедицију коју је предводио Жан-Франсоа де ла Рок де Робервал. Ова колонија је у тешким условима изгубила много људи, те је у јуну 1543. напуштена. Због ратова у Европи проћи ће више од пола века пре него што је Канада опет постала средиште француских интереса.
Почецима Нове Француске, а истовремено и Канаде, сматра се оснивање места Тадусак 1600. године, ког је основао Пјер де Шовен. Ово место је, као прва француска трговачка постаја, постало средиште китолова на том подручју. Године 1697. кардинал Ришеље основао је Новофранцуску компанију за развој Канаде. Идуће године су експедицију од 400 чланова ухватили Британци. Након капитулације Квебека, Британци су заузели Квебек и Акадију, и држали их од 1629. до 1632. године. Самуел де Шамплен, отац Нове Француске и оснивач града Квебека, заробљен је, а Новофранцуска компанија је пропала. Након споразума у Сен Жермен ан Лајеу, Краљевина Француска повратила је колонију 1632. године. Године 1640. у Новој Француској није живело више од 500 особа, а ирокешки ратови и болести били су главни узрок смрти у колонији. Године 1642, Пол де Шомеде де Мезонев основао је Виј Мари (будући Монтреал), који је у то време био тврђава за одбрану од Ирокеза (први велики ирокешки рат трајао је од 1642. до 1667).
лево|мини|300п|Карта Нове Француске коју је нацртао Самуел де Шамплен 1612. године
Од 1627. до 1663. број становника повећао се на око 2.500 особа. За 35 година, у колонију се доселило око 1.250 француских имиграната, већином из обалних подручја и лучких градова Француске, као и из париске регије. Године 1663. министар финансија Жан-Батист Колбер успоставио је краљевску управу у Новој Француској. Подручјем се управљало као француском покрајином под управом намесника. Две године касније, у колонију је стигао елитни војни одред Карињан-Салијер који је имао за циљ да потчињавање Ирокеза. Године 1666, интендант Нове Француске, Жан Талон, организовао је први попис становништва, којим је установљен број од 3.215 станвника. Захваљујући Талоновој пронаталитетској политици, као и доласку славних краљевих кћери () — 900 девојака које је послао краљ Луј XIV, до 1672. године становништво колоније се удвостручило (6.700). Године 1684, уз британску помоћ, Ирокези су започели другу серију напада на француска насеља. Две године касније, Французи су заузели три енглеска утврђења у Хадсоновом заливу. Под вођством Фронтенака, Французи су извршили серију напада на новоенглеске постаје након којих су истерали Енглезе из Акадије, Њуфаундленда и Хадсоновог залива. Године 1687, Француска и Енглеска су потписале споразум у Рисвику којим је окончан први међуколонијални рат. Са Ирокезима је 1701. године такође потписан мир. Колонија је у то време бројала мање од 15.000 становника. Потписивањем споразума у Утрехту, 1713. године, Француска је уступила Великој Британији Акадију (Нова Шкотска), Њуфанудленд и Хадсонов залив.
Седмогодишњи рат (1756—1763) између Велике Британије и Француске битно се одразио и на Северну Америку. Године 1755, гувернер Нове Шкотске Чарлс Лоренс депортовао је више од 7.000 Акадијаца на америчку обалу, због страха од њиховог уплитања у сукоб. Године 1756, генерал у Нову Француску стигао је Луј-Жозеф де Монкалм са 3.000 војника. Године 1759, британски генерал Џејмс Вулф и његова војска започели су десетонедељну опсаду града Квебека, који је капитулирао након битке на Абрахамовој заравни, током које су смртно рањени и Монкалм и Вулф. У пролеће идуће године следио је нови покушај Француза да освоје град под вођством генерала Левија са новом војском. Левијева војска опседала је град очекујући бродове из Француске који је требало да стигну као појачање, међутим, Енглези су пресрели француску флоту код реке Ристигуш и помоћ никада није дошла. Поврх свега, енглеском флотом је пристигло нових 18.000 војника, и Леви је морао да се повуче. Убрзо након тога Британци су заузели Монтреал, чиме је енглеско освајање Нове Француске било завршено.
Британска власт (1763—1867) Од потписивања Париског мира 1763. године, којим је окончан Седмогодишњи рат, Велика Британија је и службено завладала подручјем Нове Француске. Овим договором Француска је спасила своје европске границе, али је изгубила своје прво колонијално царство. Краљ Луј XV и његови саветници сачували су Гваделуп и покушали умањити значај губитка Канаде оправдавајући се изговором да је колонија прескупа, те да је то већином ледено подручје без превеликог значаја за Француско краљевство. Само су острва Свети Пјер и Микелон остала у француском власништву (како би Француској био омогућен риболов у Америци). Као својеврсну освету Великој Британији због овог колонијалног губитка, Француска је помогла САД у Америчком рату за независност. Након службеног преузимања француских територија, Велика Британија проглашава устав за Нову Француску којим она постаје покрајина Квебек. Овај устав је дугорочно предвиђао асимилацију канадских Француза, од којих се око 2.000 вратило у Француску између 1760. и 1770. године. Католици су лишени одређених права слично као у Ирској, а све јавне функције биле су омогућене само протестантској мањини.
мини|250п|Доња Канада након уставног закона из 1791. године Све до 1766. године, Британци су се борили против индијанских племена (као што су Абенаки) који су били у савезништву с Француском и који су се побунили под водством поглавице Понтијака. Како би избегла ширење проблема из америчких колонија на Канаду, британска влада се одлучила на отворенију политику према француским Канађанима, те је поништила раније проглашени устав према којим је, између осталог, протестантизам био проглашен службеном религијом. Године 1774. проглашен је други устав којим су ублажени елементи асимилације и дозвољено право Канађанима на употребу француског језика, грађанског права и практиковање католицизма. Овим актом је и повећана територија покрајине, те је она сада обухватала и Велика језера и протезала се све до Сент Луиса.