Neformalne greške

мини|Debata

Neformalne greške su vrsta pogrešnih argumenata u prirodnom jeziku. Izvor greške nije samo u formi argumenta, kao što je slučaj kod formalnih grešaka, već može biti i u njihovom sadržaju i kontekstu. Greške, iako su pogrešne, obično deluju ispravno i time mogu zavesti ljude da ih prihvate i koriste. Ovi obmanjujući izgledi često su povezani s različitim aspektima prirodnog jezika, poput dvoznačnih ili nejasnih izraza ili pretpostavke implicitnih pretpostavki umesto da ih učinimo eksplicitnim.

Tradicionalno, identifikovan je veliki broj neformalnih grešaka, uključujući grešku ekvivokacije, grešku amfibolije, greške kompozicije i deobe, lažna dilema, grešku pretpostavke, ad hominem grešku i apel na neznanje. Ne postoji opšti dogovor o tome kako različite greške treba grupisati u kategorije. Jedan pristup koji se ponekad nalazi u literaturi je razlikovanje između grešaka nejasnosti, koje imaju korene u dvoznačnom ili nejasnom jeziku, grešaka pretpostavke, koje uključuju lažne ili neopravdane pretpostavke, i grešaka relevantnosti, u kojima premise nisu relevantne za zaključak uprkos suprotnim izgledima.

Tradicionalni pristup greškama doživeo je mnogo kritika u savremenoj filozofiji. Ova kritika često se zasniva na argumentu da navodne greške zapravo nisu greške uopšte, ili bar ne u svim slučajevima. Kako bi se prevazišao ovaj problem, predloženi su alternativni pristupi za koncipiranje argumenata i grešaka. Među njima je i dijaloški pristup, koji koncipira argumente kao poteze u dijaloškoj igri koja ima za cilj racionalno ubeđivanje druge osobe. Ova igra je uređena različitim pravilima. Greške su definisane kao kršenja dijaloških pravila koja ometaju napredak dijaloga. Epistemološki pristup predstavlja još jedan okvir. Njegova osnovna ideja je da argumenti igraju epistemičku ulogu: cilj im je proširenje našeg znanja pružajući most između već opravdanih verovanja i još neopravdanih verovanja. Greške su argumenti koji ne uspevaju u ovom cilju kršeći pravilo epistemičkog opravdanja. U bajesijanskom pristupu, epistemički normativi diktirani su zakonima verovatnoće, koje naši stepeni verovanja treba da prate.

Pravo proučavanje grešaka ima za cilj pružanje opisa za evaluaciju i kritiku argumenata. To podrazumeva kako deskriptivni opis šta čini argument, tako i normativni opis koji argumenti su dobri ili loši. U filozofiji, greške se obično posmatraju kao oblik lošeg argumenta i kao takve se diskutuju u ovom tekstu. Druga koncepcija, češća u nenaučnom diskursu, vidi greške ne kao argumente već kao lažna, ali popularna verovanja.

Tradicionalni pristup Neformalne greške su oblik pogrešnog argumenta u prirodnom jeziku. Argument je niz tvrdnji, nazvanih premisama, zajedno s jednom ili više tvrdnji, nazvanih zaključkom. Premise u ispravnim argumentima pružaju ili deduktivnu ili približnu podršku zaključku. Izvor greške u neispravnim argumentima može biti u formi, sadržaju ili kontekstu argumenta. Ako je greška samo zbog forme, smatra se formalnom greškom. Neformalne greške takođe mogu uključivati formalne greške, ali se prvenstveno odnose na greške na nivou sadržaja i konteksta. Neformalne greške izražene su u prirodnom jeziku. To sa sobom nosi različite poteškoće koje se ne suočavaju prilikom proučavanja formalnih grešaka, poput dvoznačnih termina, nejasnih izraza ili pretpostavljanja premisa implicitno umesto izricanja eksplicitno. Tradicionalno, naveden je veliki broj neformalnih grešaka, uključujući grešku ekvivokacije, grešku amfibolije, greške kompozicije i deobe, lažnu dilemu, grešku u postavljanju pitanja, ad hominem grešku ili apel na neznanje. Tradicionalni pristup pokušava da objasni ove greške koristeći koncepte i teze diskutovane u ovom odeljku.

Argumenti i greške Samo argumenti mogu činiti grešku. Različiti pogrešni izrazi ne smatraju se greškama jer nema postavljenog argumenta, na primer, jer nisu navedeni razlozi ili tvrdnja. Osnovna ideja argumenata je da premise podržavaju zaključak ili da zaključak sledi iz premisa. Deduktivno validni argumenti pružaju najjači oblik podrške: za njih je nemoguće da zaključak bude netačan ako su sve premise istinite. Premise u nededuktivnim argumentima pružaju određeni stepen podrške za svoj zaključak, ali su opozivi: moguće je da su sve premise istinite, a da je zaključak netačan. Opozivi argumenti mogu biti i dalje racionalno ubedljivi iako su propadljivi, tako da ne automatski predstavljaju greške. Premise argumenta mogu se posmatrati kao osnova na kojoj se gradi zaključak. Prema ovoj analogiji, dve stvari mogu krenuti naopako i pretvoriti argument u grešku. Moglo bi se desiti da je osnova nestabilna, ali čak i čvrsta osnova nije korisna ako ne pruža podršku za dato zaključivanje.

Tradicionalno, greške su definisane kroz tri neophodna uslova: „greška (i) je argument, (ii) koji je nevalidan, i (iii) izgleda da je validan”. Ova definicija obuhvata samo formalne greške jer ima deduktivnu nevalidnost kao neophodan uslov, ali lako se može izmeniti da uključi neformalne greške zamjenom ovog uslova s opštijim terminom, poput logičke slabosti ili pogrešnog zaključivanja. Poslednja klauzula uključuje psihološki element u tome kako argument izgleda argueru. Ova klauzula se koristi da razlikuje prave greške od običnih grešaka u zaključivanju, na primer zbog nepažnje. Ideja je da greške imaju privlačni element koji prevazilazi običnu nepažnju, tako što nas zavode da počinimo grešku, čime se objašnjava zašto su u prvom mestu počinjene. Neki filozofi odbacuju ovaj apel na izgled jer bi referenca na psihologiju komplikovala istragu na različite načine. Jedan problem je taj što su izgledi različiti za različite ljude. Ovaj problem takođe uključuje društvene nauke, kako bi se odredilo koje referentne grupe ljudi konsultovati za definisanje grešaka. Predloženo je da je suština proučavanja grešaka normativni aspekt argumenata, a ne njihova ubedljiva snaga, koja se proučava putem empirijske psihologije.

Forma, sadržaj i kontekst Izvor greške u neispravnim argumentima može ležati u formi, sadržaju ili kontekstu. Forma ili struktura argumenta takođe se naziva „pravilo zaključivanja”. Najpoznatije pravilo zaključivanja je modus ponens, koje kaže da ako je data pretpostavka u obliku „Ako je p onda je q” i još jedna u obliku „p”, onda je zaključak „q”. Pravila zaključivanja su formalna jer zavise samo o strukturi ili sintaksi pretpostavki, a ne o njihovom sadržaju. Dakle, argument zasnovan na modus ponens je validan bez obzira na to koje su propozicionalne sadržine korišćene za „p” i „q”.

Sadržaj argumenta nalazi se na nivou njegovih tvrdnji: to je ono što je izraženo u njima. Izvor mnogih neformalnih grešaka nalazi se u lažnoj pretpostavci. Na primer, lažna dilema je greška zasnovana na lažnoj disjunktivnoj tvrdnji koja previše pojednostavljuje stvarnost isključivanjem izvodljivih alternativa.

Kontekst argumenta odnosi se na situaciju u kojoj se koristi. Na osnovu svog konteksta, argument može imati različite namene. Jedan način da argument bude pogrešan je ako ne obavlja ulogu koju je trebalo da obavi. Na primer, greška u prezentaciji protivnika uključuje nepravilno pripisivanje slabe pozicije protivniku, a zatim osporavanje te pozicije. Sam argument može biti validan u tome što je osporavanje protivničke pozicije zaista uspešno. Greška se nalazi na nivou konteksta jer protivnik zapravo ne zastupa tu poziciju. Ova zavisnost o kontekstu znači da isti argument može biti uspešan u drugom kontekstu: protiv protivnika koji zapravo zastupa tu lažnu poziciju.

Prirodni jezik i suprotnost formalnim greškama Formalne greške su deduktivno nevalidni argumenti. One su od posebnog interesa za oblast formalne logike, ali mogu objasniti samo mali broj poznatih grešaka, na primer, potvrđivanje konsekventa ili negiranje antecedenta. Mnoge druge greške koje se koriste u prirodnom jeziku, na primer u reklamiranju ili politici, uključuju neformalne greške. Na primer, lažne dileme ili pretpostavke su greške iako su deduktivno validne. One se proučavaju u okviru neformalne logike. Deo teškoće u analizi neformalnih grešaka potiče od činjenice da njihova struktura nije uvek jasno izražena u prirodnom jeziku. Ponekad određene ključne reči poput „jer”, „stoga”, „budući da” ili „posledično” ukazuju na to koje delove izraza čine premise, a koje deo zaključka. Ali ponekad ova razlika ostaje implicitna i nije uvek očigledno koje delove treba identifikovati kao premise, a koje delove zaključka. Mnogi neformalni argumenti uključuju entimematičke premise: premise koje nisu eksplicitno navedene, već se podrazumevaju. U nekim domaćim svađama i političkim debatama nije jasno od početka o čemu se dve strane svađaju i koje teze nameravaju da brane. Ponekad je funkcija debate više da razjasni ove preliminarne tačke nego da unapredi stvarne argumente.

Razlika između formalnih i neformalnih grešaka je suprotstavljena deduktivistima, koji tvrde da je deduktivna nevalidnost razlog za sve greške. Jedan način da se objasni da neke greške ne izgledaju kao deduktivno nevalidne jeste da se tvrdi da sadrže različite skrivene pretpostavke, što je često slučaj za argumente u prirodnom jeziku. Ideja je da se očigledne neformalne greške mogu pretvoriti u formalne greške čineći sve ove pretpostavke eksplicitnim i time otkrivajući deduktivnu nevalidnost. Tvrdnja da je ovo moguće za sve greške nije opšte prihvaćena. Jedan zahtev za formalno tretiranje je prevođenje spornih argumenata na jezik formalne logike, proces poznat kao „formalizacija”. Često mnoge suptilnosti prirodnog jezika moraju biti zanemarene u ovom procesu. Neki skupovi znanja mogu se formalizovati bez mnogo ostatka, ali drugi se opiru formalizaciji. To je takođe tačno za mnoge neformalne greške.

Drugi pristupi Tradicionalni pristup greškama dobio je mnogo kritika u savremenoj filozofiji. Ova kritika često se zasniva na argumentu da neke od navodnih grešaka uopšte nisu greške, ili barem ne u svim slučajevima. Različiti alternativni pristupi tome kako treba shvatiti argumente i greške su predloženi. Ovi alternativni pristupi često imaju za cilj da pokažu da, s obzirom na njihovu perspektivu, moguće je proceniti da li je navodna greška zapravo grešna u datom slučaju. Dijaloški pristup koristi igračko-teorijski okvir za definisanje argumenata i vidi greške kao kršenje pravila igre. Prema epistemičkom pristupu, cilj argumenata je proširenje našeg znanja pružanjem mosta od već opravdanih verovanja do još uvek neopravdanih verovanja. Greške su argumenti koji ne uspevaju u ostvarenju ovog cilja jer krše pravilo epistemičkog opravdanja. Predloženo je da možda ne postoji jedan jedinstveni okvir za procenu svih grešaka, već samo mnoštvo idealnih prema kojima se može oceniti da li je dati argument dobar ili loš.

Dijaloški