Балтичка флота () је флота руске морнарице у Балтичком мору.
Основана 18. маја 1703, под царом Петром Великим, као део царске руске морнарице, Балтичка флота је најстарија руска флота. Године 1918., флоту је наследила Руска СФСР која је тада основала Совјетски Савез 1922. године, где је на крају била позната као Балтичка флота два пута са црвеном заставом као део совјетске морнарице, пошто је током тог периода добила две награде Орден Црвене заставе. Након распада Совјетског Савеза 1991. године, Балтичка флота је наследила Руска Федерација и враћена јој је првобитно име као део руске морнарице.
Седиште Балтичке флоте је у Калињинграду и његову главну базу у Балтијску (Пиллау), обе у Калињинградској области, и другу базу у Кронштату, Санкт Петербург, у Финском заливу.
царска Русија Царска руска Балтичка флота је настала током Великог северног рата на иницијативу цара Петра Великог, који је наредио да се први бродови за Балтичку флоту изграде на Лодејном пољу 1702. и 1703. године. Први командант је био регрутовани холандски адмирал Корнелије Круз, кога је 1723. наследио гроф Фјодор Апраксин. 1703. године основана је главна база флоте у Кронштату. Једна од првих акција флоте било је заузимање Шлиселбурга.
Године 1701. Петар Велики је основао специјалну школу, Школу математике и навигације (рус. Школа математичких и навигационих наука), која се налазила у Сухарјевској кули у Москви. Пошто је територију на западу око Финског залива Русија добила за луку са „топлом водом“ која је омогућавала приступ њеним трговцима и нагомилавање поморских снага, град Санкт Петербург је изграђен и развио је велику луку. Математичко-навигациона школа је премештена у Санкт Петербург и 1752. године преименована је у Морнарички кадетски корпус. Данас је то Поморски институт у Санкт Петербургу – Поморски корпус Петра Великог.
лево|мини| Модерна реплика првог брода флоте, фрегате са 24 топова са три јарбола Штандарт Балтичка флота је почела да прима нова пловила 1703. године. Прво пловило флоте била је фрегата са 24 топова са три јарбола Штандарт. Она је била водећи брод флоте и одличан је пример све веће улоге дизајна фрегате.
До 1724. године, флота је имала 141 ратни брод и стотине бродова на весла (галије).
мини| Битка код Гангута. Током Великог северног рата, Балтичка флота је помагала у заузимању Виборга, Талина (Естонија), Риге (Летонија), Западноестонског архипелага (архипелаг Моонсунд), Хелсинкија (Финска) и Туркуа. Прве победе нове царске руске морнарице биле су Гангут (шведски: Хангоудд) 1714. и, вероватно, Гренгам (шведски: Ледсунд) 1720. године. Од 1715. године, енглеска краљевска морнарица интервенисала је у Балтичком мору у име немачке кнежевине Хановер (династичког дома садашње британске монархије) и мање-више у прећутном савезу са Русијом.
Током завршних фаза рата, руска флота би искрцала трупе дуж шведске обале како би опустошила приобална насеља. Међутим, након смрти краља Карла XII, Краљевска морнарица радије штити шведске интересе након зближавања Краљевине Шведске и краља Џорџа И. Покушај Русије да дође до шведске престонице Стокхолма проверен је у бици код Стекета 1719. Губици које је претрпела руска морнарица код Гренгама 1720, као и долазак ескадриле Краљевске морнарице под адмиралом Џоном Норисом, такође су спречили даље операције већег обима пре него што се рат завршио 1721.
Током Седмогодишњег рата, (1756–1763), руска флота Балтичког мора била је активна на померанској обали северне Немачке и Пруске, помажући пешадији да заузме Мемел 1757. и Колберг 1761. Оресунд је блокиран како би се спречило улазак британске морнарице у Балтичко море. Током руско-шведског рата (1788–1790) флота, којом су командовали Семјуел Грејг и Василиј Чичагов, контролисала је Швеђане код Хогланда (1788), Ревала и Виборга (1790). Нагли напад Русије на шведску флотилу галија 9. јула 1790. у Другој бици код Свенсксунда довео је до катастрофе за руску морнарицу која је изгубила око 9.500 од 14.000 људи и око једне трећине своје флотиле. Руски пораз у овој бици је практично окончао рат.
Током низа руско-турских ратова (1710–1711, 1735–1739, 1768–1774, 1787–1792, 1806–1812, 1828–1829), флота је упловила у Прво и Друго Егзипско море и на Средоземно море. уништио Османску царску морнарицу у морским биткама код Чесме (1770), Дарданела (1807), Атоса (1807) и Наварина (1827). Отприлике у исто време, руски адмирал Иван Крузенштерн је опловио свет, док је други официр Балтичке флоте – Фабијан Готлиб фон Белинсхаузен – открио јужни континент покривен ледом, Антарктик.
У Кримском рату (1853–1856), флота је – иако отежана у својим операцијама због одсуства пароброда – спречила британске и француске савезнике да заузму Ханго, Свеаборг и Санкт Петербург. Упркос томе што су је технолошки супериорнији савезници знатно надмашили, руска флота је била та која је у поморско ратовање увела новине као што су торпедне мине, које је изумео Борис Јакоби. Други изузетни проналазачи који су служили у Балтичкој флоти били су Александар Степанович Попов (који је први показао практичну примену електромагнетних (радио) таласа ), Степан Макаров (први који је лансирао торпеда са чамца), Алексеј Крилов ( аутор модерне теорије о плављивости брода ) и Александар Можајски (ко-проналазач авиона).
Доба гвожђа Већ 1861. године изграђени су први оклопни бродови за Балтичку флоту. Године 1863, током Америчког грађанског рата, већина океанских бродова флоте, укључујући и водећи брод Александар Невски, послата је у Њујорк. У исто време лансирано је десет монитора класе Ураган заснованих на америчким дизајнираним мониторима класе Пасаик.
Политика цара и његове владе била је да покажу подршку војсци Северне уније у Сједињеним Државама током њиховог грађанског рата, посматрајући и размењујући поморску тактику и сарадњу. Године 1869. флота је пустила у рад прву куполу бојног брода на свету – Петр Велики . Штавише, у другој половини 19. и почетком 20. века створена је јака мрежа обалских артиљеријских батерија за покривање прилаза Санкт Петербургу, Риги и другим важним базама.
Руско-јапански рат десно|мини| Морнари Балтичке флоте на обали у Носи Беу, децембар 1904. До 1900. године, деценије модернизације Балтичке и Пацифичке флоте учиниле су Русију четвртом најјачом земљом на свету у погледу поморских снага, после Велике Британије, Француске и Немачке, испред САД и Јапана. Балтичка флота, реорганизована у Другу пацифичку ескадрилу (пут око Африке) и Трећу пацифичку ескадрилу (суецки пут, под командом адмирала Небогатова), узела је истакнуто учешће у руско-јапанском рату. Након пораза ранијих бродова Сибирске војне флотиле, у септембру 1904. године, Друга ескадрила под командом адмирала Зиновија Рожественског послата је на брзу пловидбу око Јужне Африке.
Заустављали су се у француским, немачким и португалским колонијалним лукама: Тангеру у Мароку, Дакару у Сенегалу, Габону, Баиа дос Тигрес, заливу Лудеритз и Носи Бе (Мадагаскар). Затим су формирали јединствену флоту под командом Рожественског са Трећом пацифичком флотом, преко Индијског океана до залива Кам Ран у Француској Индокини, а затим на север до њеног осуђеног сусрета са јапанском флотом у бици код Цушиме код источне обале Кореје, маја 1905. чиме је окончан Руско-јапански рат.
Царска немачка цивилна путничка линија Хамбург-Америка обезбедила је 60 бродова за снабдевање Балтичке флоте на свом путовању. Током свог проласка кроз Северно море, флота је флоту британских рибарских чамаца променила за јапанске торпедне чамце и отворила ватру, убивши три морнара у такозваном инциденту Догер Банк.
Одлука о слању флоте на Пацифик донета је након што је Русија претрпела низ поморских пораза у Источном кинеском мору и Јапанском мору код обала Кине и Кореје у близини своје поморске базе и колоније на Далеком истоку, од стране новонастала јапанска царска морнарица и војска у Манџурији. Једнострани исход цушимске поморске битке сломио је руску снагу у источној Азији. Поставио је сцену за устанак у неуспешној руској револуцији 1905. То је покренуло пад због којег је монархија из династије Романов на крају срушена услед напора Првог светског рата, у руским револуцијама 1917. године.
Први светски рат десно|мини| Морнарска катедрала Светог Николе у Санкт Петербургу је главна црква руске морнарице. Споља је прекривена плочама руским морнарима/официрима изгубљеним на мору. После катастрофалних губитака у бојним бродовима током руско-јапанског рата, Русија је започела нови програм поморске изградње који је требало да укључи низ најсавременијих бојних бродова типа дредноут у флоту заједно са другим пловилима и праксама усвојеним од западних морнарица. Крајем 1914. четири дредноута класе Гангут ушла су у службу флоте: ; ; ; и . Четири моћнија бојна крсташа класе Бородино су била у изградњи, али никада нису завршена. У целини, тешке јединице флоте остале су у луци током рата, пошто је супериорност Царске немачке морнарице у бојним бродовима и другим пловилима била огромна и било је тешко комуницирати са снагама Краљевске морнарице Велике Британије даље на западу на северу Море иако су Немце затворили после битке код Јиланда 1916.
Балтичка флота царске руске морнарице обухватала је дивизију подморница која је имала око 30 подморница неколико класа и разних помоћних пловила, од којих су највећи били транспортни и матични бродови Европа, Тосно, Хабаровск, Оланд и Свјатител Николај. During 1915–1917 the Estonian Master Mariner Johann Kalmar had command of Svjatitel Nikolai and then "Oland". Неке од подморница флоте од 355 тона произвела је компанија Елецтриц Боат Цомпани из Гротона, Конектикат у Сједињеним Државама, главни добављач и градитељ подморница за америчку морнарицу. Пет од ових подморница класе „АГ (Холандија)“ је префабриковала британска компанија за инжињеринг и градњу Пацифика у Барнету (близу Ванкувера), у канадској Британској Колумбији, такође по уговору са компанијом Елецтриц Боат Цомпани. Ове подморнице произведене у Канади су испоручене у Русију, савезницу у Првом светском рату у децембру 1915.http://naval.review.cfps.dal.ca/forum/pdf/08-02-Shirlaw-Submarines_Burrard.pdf
Четири од ових подморница, АГ 11, АГ 12, АГ 15 и АГ 16, потопљене су у луку Ханко 3. априла 1918., непосредно пре него што је 10.000 војника царске немачке дивизије Балтичког мора искрцала као подршку снагама „белих“ у мало познати фински грађански рат. Током рата флоту је помагао одред подморница британске Краљевске морнарице. Ове подморнице су касније потопиле њихове посаде у близини светионика Хармаја изван Хелсинкија, у Финској, 4. априла 1918.
Совјетско доба
Октобарска револуција и руски грађански рат (1917–22) Током Октобарске револуције морнари Балтичке флоте (преименоване у „Поморске снаге Балтичког мора“ у марту 1918) били су међу најватренијим присталицама бољшевика и формирали су елиту међу црвеним војним снагама. Флота је била принуђена да евакуише неколико својих база након повлачења Русије из Првог светског рата, према условима Брест-Литовског уговора. „Ледено крстарење“ Балтичке флоте (1918), које је предводио Алексеј Шастни, који је касније погубљен по наређењу Троцког, довео је до евакуације већине бродова флоте у Кронштат и Петроград.
Неки бродови флоте учествовали су у руском грађанском рату, посебно сукобљавајући се са британском морнарицом која је деловала на Балтику као део интервентних снага. Током година, међутим, односи морнара Балтичке флоте са бољшевичким режимом су се погоршали, и они су се на крају побунили против совјетске власти у Кронштатској побуни 1921. године, али су угушени и погубљени, а флота је де фацто престала да постоји као активна војна јединица.
1922–1941