мини|У смијеру казаљке на сату од врха: Олимпијска села Рио де Жанејра, Инсбрука, Минхена и Мексико Ситија.
Олимпијско село је инфраструктура створена за Олимпијске игре или простор који је пренамјењен за овај догађај, који се налази у граду који их је домаћин или у близини, како би се све делегације смјестиле на истом мјесту.
Олимпијско село је створено да би се олакшало поштовање правила установљеног 1923. године према којем је „Организациони комитет Олимпијских игара обавезан да обезбједи спортистима смјештај, постељину и храну, по фиксној цијени која се мора претходно утврдити по глави становника по дану. Размишљања током припрема за разне игре посебно су се, као и друге инфраструктуре, фокусирала на цијену овог села, његову поновну употребу и однедавно и његов еколошки карактер.
Концепт олимпијског села Олимпијско село дочекује све делегације спортиста који учествују на Олимпијским играма током трајања ове манифестације, која траје око три недјеље. Спортисти су груписани по спорту и земљи. На неким играма постоји више олимпијских села: на примјер, на Зимским олимпијским играма 2018. године постоји једно олимпијско село на обали, а друго у планинама.https://www.cosmopolitan.com/lifestyle/a18659333/inside-the-olympic-village/ Међународни олимпијски комитет каже да је то кључни део Игара, тврдећи да лоша инфраструктура квари један или више догађаја, али лоше организовано олимпијско село штети играма у цијелини.
Могу се идентификовати четири главне категорије олимпијских села: коришћење постојећих хотела и другог смештаја, изградња новог округа, коришћење неколико аутономних села и, у скорије време, неколико олимпијских села са смањеним бројем и окупљањем већине. могући тестови. Израз „олимпијско село“ први пут је званично употребљен у тексту МОК-а 1949.
Истријат Одлука да се Организационом комитету Игара повери смјештај за делегације донијета је 1923. године на Олимпијском конгресу у Риму. Следеће љетње олимпијске игре 1924. године биле су у Паризу; град Коломб је домаћин првог олимпијског села.. Помало спартанско село чине дрвене бараке. Ипак, спортистима су на располагању мјењачница, фризерски салон, пошта, киоск са новинама, сервис за прање веша и служба чувања драгоцености. Нуди се неколико оброка дневно. Британци бирају да имају британског кувара. Што се тиче Американаца, они више воле да се настањују у дворцу у Ил де Франс. Током Љетњих олимпијских игара 1932. године у Лос Анђелесу, Сједињене Америчке Државе, постављено је 500 до 600 монтажних објеката, као и пошта, разне услуге за спортисте, амфитеатар, болница и банка, у Болдвин Хилсу јужно од Лос Анђелеса, али тамо живе само мушкарци.https://olympics.com/fr/infos/los-angeles-1932-la-californie-accueille-le-monde Жене живе у хотелу Чапман Парк.
Ова сеоска инфраструктура за спортисте је дуго била дизајнирана да остане привремена инфраструктура током игара. Прво стално олимпијско село створено је на Љетњим олимпијским играма 1952. године у Хелсинкију у Финској. Након узимања талаца на Олимпијским играма у Минхену у љето 1972. године, приступ селима је био знатно сигурнији. Почевши од Љетњих олимпијских игара 1996. године у Атланти, екологија је представљена као приоритет за сеоске пројекте, уз мање-више конкретне напоре.
Интересовање за организаторе Спортски тимови и економија обима На Љетњим олимпијским играма 1924. године, Општа техничка правила Игара су укључивала изјаву да је „Организациони комитет Олимпијских игара дужан да обезбједи спортистима смјјештај, постељину и храну по фиксној цијени која се мора унапријед утврдити по особи и по дану. Организатори обезбјеђују смјештај под називом „Олимпијско село“.
Олимпијска села омогућавају организаторима да остваре економију обима и олакшају путовања тима, посебно од 1984. године и оснивање олимпијског фонда солидарности који омогућава да више земаља и учесника путују на такмичења. Они такође обезбеђују да спортисти буду заштићени од спољних утицаја и да не морају да брину ни о чему осим о својим перформансама.
Политички интерес Олимпијско село настоји да помијеша различите културе и створи осјећај припадности међународној заједници, пратећи идеал олимпијског примирја.
Туристички интерес Током двадесетог вијека, олимпијска села су се све више користила за побољшање имиџа града и земље домаћина. Бустеризам је подстакао стварање првог модерног олимпијског села у Лос Анђелесу, које је на тај начин показало своју атрактивност и капацитет да посјетиоцима обезбеди квалитетну инфраструктуру.https://digital.la84.org/digital/collection/p17103coll10/id/4346/
Карактеристике Олимпијског села Од 1994. године Олимпијско село мора бити близу главног стадиона. Секундарна олимпијска села су од 2005. године имала дозволу за догађаје удаљеније више од 50 километара од главног села, а првобитно правило из 1994. године давало је критеријум од 100 километара. У правилу из 2005. године дозвољена су и додатна олимпијска села тамо гдје постоји велика разлика у надморској висини између мјеста такмичења. Локације морају бити отворене од десет дана прије церемоније отварања до три дана након церемоније затварања. Спортисти морају бити раздвојени по земљи и полу, а двокреветне собе морају бити величине најмање 12 m². Мора се обезбедити и поликлиника, најмање 1.500 мјеста у ресторанима и најмање 5.000 m² намењених физичком васпитању.
Опрема Олимпијска села су углавном опремљена различитом инфраструктуром: фризерским салоном, козметичким салоном, кафетеријом, банком, поштом, спортским објектима.
Олимпијско село је традиционално опремљено великом кафетеријом. McDonald's је дуго био званични спонзор Олимпијских игара, са најмање једном франшизом у селу. Њен уговор је почео 1976. године и постао је глобални партнер на Зимским олимпијским играма 1998. године. На Љетњим олимпијским играма 2016. године компанија је поставила ограничење од двадесет јела по особи, при чему су спортисти јели више него што је компанија планирала. Партнерство је прекинуто у јуну 2017. године, прије његовог краја. На Зимским олимпијским играма 2018. године компанија остаје партнер Игара и задржава уговор са добављачем, према којем дистрибуира Big Macs спортистима током трајања Игара. Могуће је да је партнерство отказано због комбинације високих цијена и негативног пријема јавних здравствених организација.
Године 2002., личности из спорта и политике охрабрене су да потпишу обећање за олимпијско примирје на церемонији отварања. Двије године касније, на Љетњим олимпијским играма 2004. године, у олимпијском селу је постављен „зид примирја“ који су потписали спортисти и политичке личности из цијелог свијета. Ова традиција се налази на свакој од Олимпијских игара након овог датума.
Почевши од Љетњих олимпијских игара 2016. године, МОК такође поставља мјесто за контемплацију у олимпијским селима у знак сјећања на људе који су погинули током Игара.
Централизација Љетње олимпијске игре 1992. године су биле прве Олимпијске игре које су имале мале центре за неколико стотина становника, а не један велики центар који је пружао све услуге у окружењу. Ова иницијатива предузета да би се олакшала размјена између спортиста и делегација. Такав вид организације се касније налази у већини олимпијских села.
Приступ Олимпијско село је отворено само за спортисте и волонтере Игара. Жене су биле смјештене у хотелима у граду до Зимских олимпијских игара 1952. године и Љетњих олимпијских игара 1956. године. Имале су резервисан простор одвојен од остатка олимпијског села од 1956. године, а затим су биле смјештене са мушкарцима са Љетњих олимпијских игара 1984. година. Безбједносни протоколи постају много строжији после талачке кризе на Олимпијским играма у Минхену.(en) History com Editors, « Massacre begins at Munich Olympics [archive] », sur HISTORY (consulté le 1er mars 2022)
Уобичајено је да људи који су завршили такмичење напусте олимпијско село до краја игара, како би учествовали у забавама, а да не ометају спортисте који се још увијек такмиче.
Одрживост Олимпијско село се систематски користи за смјештај спортиста Параолимпијских игара у врло кратком року. Међународни олимпијски комитет, међутим, захтјева да они такође имају средњу и дугорочну употребу да би се квалификовали за избор као градови домаћини.
Најчешће, после Олимпијаде, зграде се изнајмљују или продају за смјештај локалног становништва. Међутим, дешава се да се поново претворе у туристичке инфраструктуре или универзитетске кампусе. Значајан изузетак је Олимпијско село Зимских олимпијских игара 1980. године у Лејк Плесиду, чија су два олимпијска села претворена у затворе. Међутим, дешава се да олимпијска села која су намењена да постану стамбена насеља остану напуштена, због економске кризе као у Торину после Зимских олимпијских игара 2006. године или због повећања тржишних цијена које их чине недоступнима као у Рио де Жанеиру после Љетњих олимпијских игара 2016. године.
Од краја двадесетог вијека одрживост је била важан критеријум у изградњи олимпијског села. Љетње олимпијске игре у Атланти 1996. године обиљежила је жеља за коришћењем старих зграда и почетак употребе електричних возила за транспорт спортиста; 2000. године, еколошки фактор је био у средишту пројекта Олимпијског села у Сиднеју. Иако Олимпијске игре генерално најављују да се фокусирају на одрживост, посебно на изградњу олимпијског села, ова процјена се не мјери систематски дугорочно, што најаве чини непоузданим.
Хронолошки приказ типова олимпијских села
Древне олимпијске игре На древним олимпијским играма су заједно били смјештени спортисти из различитих градова у Елиди, шездесетак километара од Олимпије. Учесници се тамо насељавају мјесец дана прије Игара, а затим се селе у Олимпију на саме догађаје.
У седмом и осмом вијеку прије нове ере, догађаји су трајали само неколико дана и спортисти су спавали у шаторима. Касније су шатори замењени ложама и другим објектима.
Прије традиције олимпијских села Идеја о олимпијском селу потиче од Пјера де Кубертена. Године 1910. подстицао је архитекте да искористе своје знање за остварење новог сна о Олимпу, вјерујући да ће групно становање омогућити мијешање култура и спортиста да створе нову солидарност. Конкретно, он предлаже коришћење касарни у оквиру „олимпијског града“. Ово би такође помогло да се избјегне ситуација са Олимпијских игара 1908. године у Лондону, гдје скоро ниједан спортиста није остао за цијело такмичење. Сви спортисти и званичници смјештени су на различитим локацијама широм града домаћина, што је скупо за националне олимпијске комитете.
Ово питање је озбиљно разматрано за Љетње олимпијске игре 1912. године Организациони комитет је послао упитнике свим земљама учесницама како би процјенио број учесника заинтересованих за смјештај и њихове тачне потребе. Овај упитник, међутим, не прате конкретне акције, осим неколико школа које су стављене на располагање за смјештај одређених делегација. На Љетњим олимпијским играма 1920. године, град Антверпен је тражио, али му није одобрено, коришћење сусједног избјегличког кампа за смештај спортиста. На крају је обезбедио неколико школа као у Стокхолму осам година раније. Амерички спортисти су смјештени на старом, нехигијенском ратном броду и шаљу притужбе националној штампи, која преноси њихове притужбе: ова акција омогућава Међународном олимпијском комитету да припреми прва правила како би се обезбедио одржив смјештај за све спортисте када, као у овом случају, њихови национални комитет им не обезбеди одговарајућа средства.
Стамбена обавеза од 1924. године мини|Комплет од четири фотографије Олимпијског села на Љетњим олимпијским играма 1924. године у Паризу.|alt=Комплет од четири фотографије Олимпијског села на Љетњим олимпијским играма 1924. године у Паризу. На врху, фотографија села гледано са високе тачке; доле, књижара, пошта и ресторан.