Жене у Русији имају богату и разнолику историју током бројних режима током векова. Пошто је руско друштво мултикултурално, искуства жена у Русији значајно варирају по етничким, верским и друштвеним линијама. Живот етничке Рускиње може се драматично разликовати од живота жена из мањинских група попут Башкира, а живот жене из сеоске породице ниже класе може се разликовати од живота жене из више средњег статуса. класа градска породица. Ипак, заједнички историјски и политички контекст пружа оквир за говорење о женама у Русији уопште.
Историја мини|200x200п| Наталија Горбаневскаја у Москви, 2005. Археолошки докази сугеришу да је данашња територија Русије била насељена још од праисторије: 1,5 милиона година старо Олдованско кремено оруђе откривено је у авганистанско-дагестанском региону Акуша на северном Кавказу, што показује присуство раних људи у Русији од врло рано време. Директни преци Руса су источни Словени и фински народи. Већи део 20. века историја Русије је у суштини историја Совјетског Савеза. Његов пад 1991. довео је, као иу већини земаља бившег комунистичког блока источне Европе, до економског колапса и других друштвених проблема.
Жене у Русији нису монолитна група, јер је сама земља веома разнолика: у Русији постоји скоро 200 националних/етничких група (77,7% су Руси – од 2010. ), и иако је већина становништва (у најмање номинално) православци, присутне су и друге религије, као што је ислам (отприлике 6%). Познате жене у руској историји су Ана од Русије, Елизабета од Русије, Катарина Велика и Јекатерина Воронцова-Дашкова. Осамнаести век мини|200x200п| Младе жене нуде бобице посетиоцима свог дома избе, 1909. Фотографија Сергеја Прокудина-Горског. мини|Портрет Катарине Велике, који се налази унутар Државног музеја Ермитаж који је она основала у Санкт Петербургу. Жене Русије из осамнаестог века имале су на неки начин више среће од својих европских колега; у другима је живот Рускиње био тежи. Осамнаести век је био време друштвених и правних промена које су почеле да утичу на жене на начин који никада раније нису доживеле. Петар Велики је владао Русијом од 1682. до 1725. године и у то време донео је многе промене у руској култури, мењајући православне традиције које су постојале од пада Византијског царства 1450-их. Три главне друштвене класе присутне током ових реформи доживеле су промене у различитом степену у зависности од њихове близине цару и урбаним срединама где су реформе могле бити строже спроведене. Велики градови су пролазили кроз процес вестернизације брже и успешније од рубних сеоских села. Племкиње, жене из трговачког сталежа и сељанке (кметовине) сведочиле су петровским реформама на различите начине. За ниже класе тек су крајем осамнаестог века (у време владавине Катарине Велике) почеле да примећују било какве промене. Када су ове реформе почеле да мењају животе жена правно, оне су такође помогле да се прошире њихове способности у друштву. Петроградске реформе овог века омогућиле су веће учешће жена у друштву, док су раније биле само накнадна мисао као жене и мајке. „Промена положаја жена у руском друштву може се илустровати ништа боље него чињеницом да је пет жена владало царством, у своје име, укупно седамдесет година.
Законске промене Вероватно најважнија правна промена која је утицала на животе жена био је Закон о појединачном наслеђу који је увео Петар Велики 1714. Закон је требало да помогне пореским приходима за Русију тако што је забранио да племићке породице поделе своју земљу и богатство међу више деце. Овим законом је практично окончана пракса искључивања жена из наслеђивања баштинских поседа. Закон о појединачном наслеђу разјашњен је указом из 1725. године. Настојала је да се позабави питањем наследних права удате ћерке. Закон је налагао да, ако иза мушкарца остану неудате ћерке, најстарија девојка наследи његово имање, док ће преостале сестре поделити његову покретну имовину. Његове удате ћерке, међутим, не би добиле ништа, пошто би добиле мираз у време када су се удале.
Године 1730. Ана Иванова је опозвала Закон о појединачном наслеђу, јер је био главна тачка оспоравања међу племством од када га је Петар први пут објавио 1714. После 1731. године, имовинска права су проширена и на наследство у земљишној својини. То је такође дало женама већу моћ над имањима која су им била завештана или примљена у мираз за венчање.
Образовање за жене У предпетринским вековима руски цареви се никада нису бавили образовањем свог народа, ни богатих ни кметова. Реформе образовања биле су велики део петровске вестернизације; међутим, тек након реформи Катарине II, образовна права су се примењивала и на мушкарце и на жене сваке класе. Образовање за девојчице одвијало се углавном у кући јер су биле фокусиране на учење о својим обавезама супруге и мајке, а не на образовање. „Пружање формалног образовања за жене почело је тек 1764. и 1765. године, када је Катарина II основала најпре Смолни институт за девојке племства у Санкт Петербургу, а затим Новодевичји институт за ћерке обичних људи.
Жене у племству У осамнаестом веку, петровске реформе и просветитељске идеје донеле су како добродошле тако и нежељене промене које су се захтевале од руског племства и аристократских породица. Ћерке у добростојећим породицама одгајане су у терему, која је обично била посебна зграда повезана са кућом спољним пролазом. Терем је коришћен за изолацију девојака у доби за удају и имао је за циљ да их одржи „чистима“ (сексуално неискусне). Ове девојке су одгајане искључиво на перспективи да се удају да би повезале своју породицу са другом аристократском породицом. Многе сеоске и урбане куће нижег слоја нису имале простора за раздвајање младих жена, тако да није било одређеног простора који би их држао изолованим. Жене нижих слојева морале су да живе и раде са својом браћом, очевима и мужевима, као и да заједно са њима управљају свим кућним пословима. Брачни обичаји су се постепено мењали са новим реформама које је увео Петар Велики; просечна старост за ступање у брак се повећала, посебно у градовима међу богатијим људима најближим цару и јавности. „До краја осамнаестог века невесте су у градовима обично имале петнаест до осамнаест година, а чак су и на селима млади бракови постајали све ређи. Закони о браку били су значајан аспект петровских реформи, али су каснији цареви морали да их исправљају или разјашњавају због честих нејасноћа. Године 1753. издат је декрет којим се гарантује да племићке породице могу да обезбеде ћеркино наследство земље тако што ће је учинити делом мираза који ће имати приступ када се уда. Сталне промене имовинских права биле су важан део петровских реформи којима су жене биле сведок. Породични и брачни спорови често су долазили у судски систем због забуне око мираза и права које је требало да обезбеди, у случају смрти оца или у спорним разводима. За жене, право на поседовање и продају имовине било је ново искуство које је дошло само због постепене вестернизације Русије у осамнаестом веку.
Жене у трговачком сталежу Жене из трговачке класе су такође уживале ново дате слободе да поседују имовину и управљају њом; са овом новом десницом жене вишег слоја стекле су више независности од својих патријархалних ограничења. Жене мушкараца из трговачког сталежа имале су више независности од жена племства или сељака због природе посла свог мужа, посебно када су њихови мужеви били одсутни од куће на државној служби, јер су то били често и на дуже временске периоде. Права удатих жена из племства и трговаца да поседују и управљају сопственом имовином пружила су им прилику да се укључе у комерцијалне и производне подухвате.
Жене у сељаштву Живот међу сељачком класом био је тежак, без обзира да ли је тај сељак мушко или женско; свако је водио животе испуњене напорним радом. Учествовали су у раду на њиви и у изради рукотворина. Од жена се очекивало да раде домаће послове као што су кување, ткање одеће и чишћење за своје породице. У време садње и жетве, када је била потребна помоћ на њивама, жене су радиле са својим мужевима на орању, сејању семена, затим сакупљању и припремању усева. Почетком осамнаестог века, просечна старост сељанки за удају била је око дванаест година. У то време су још увек учили шта би се очекивало од њих као жена и такође им је била потребна сагласност родитеља да се венчају. „Захтев закона из 1649. да се девојке не удају пре петнаесте године ретко је поштован. Биле су потребне разне дозволе за склапање брака; удовице и неудате жене које живе на имању у власништву државе морале су да добију дозволу сеоске скупштине пре него што су могле да се удају за било кога. Младе сељанке (као и друге Рускиње) провеле су много више година у рађања као удате жене него њихове колеге у Западној Европи. Порођај је био опасан и за мајку и за дете у осамнаестом веку, али ако би сељанка могла, потенцијално би могла да роди, у просеку, седморо деце. У оштрој клими руске степе, и радничком животу од раног детињства, можда би половина све деце живела до одраслог доба. „Рођење њеног првог детета, по могућности сина, утврдило је њен положај у домаћинству њеног мужа. Како је наставила да рађа синове, њен статус се додатно побољшао.” Руским сељачким породицама била је потребна помоћ у пољу и за управљање домаћинством; не могавши никога да ангажује за ове послове, деца су била једини начин да добију помоћ која им је била потребна. Имати сина је осигурало да се породично име настави као и свака имовина коју би могли да поседују, мада како су петровске реформе ступиле на снагу, постало је подједнако исплативо имати девојчицу. Међутим, жене било које класе могле су се ретко обраћати црквеним судовима да би решиле брачне сукобе.
1850—1917. мини| Час у школи за девојчице Института Смољни, 1913-1914 мини| Ана Философова Средином деветнаестог века, западноевропски појмови једнакости почели су да се примећују у Русији. Године 1859. Царски универзитет у Санкт Петербургу је дозволио женама да врше ревизију својих курсева, али је та политика укинута само четири године касније. Шездесетих година 18. века у Санкт Петербургу је почео да се спаја феминистички покрет, предвођен Аном Философовом (1837-1912), Надеждом Стасовом (1835—1895) и Маријом Трубниковом (1835—1897), заједно познатим као "тријумвират". Заједно са члановима петербуршких литерата, као што је Евгенија Конради (1838—1898), они су тражили од универзитета да образују жене и писали истакнутим мушким личностима да подрже њихову ствар. Ова група је такође основала организације како би помогла невезаним женама да постану финансијски самодовољне, а 1878. помогле су да се успоставе Бестужевски курсеви, који су по први пут дали руским женама поуздан приступ високом образовању. До раних 1900-их Русија се хвалила више докторки, адвоката и учитељица него скоро било која земља у Европи – чињеница коју су многи са дивљењем приметили страни посетиоци. Међутим, већину образовних користи су пожњеле урбане жене из средње и више класе. Док је стопа писмености полако расла широм Руског царства, образовне и друге могућности за сељаке су остале релативно мале. Њихова главна улога је била да имају децу.
Године 1910. Поликсена Шишкина-Иавеин (1875—1947), прва жена гинеколог у Русији, постала је председница Руске лиге за права жена. Лига је учинила опште женско право гласа за свој примарни циљ, а под вођством Шишкине-Иавеин, покрет за право гласа је стекао велику подршку народа, како у Русији, тако иу иностранству. У марту 1917. Привремена влада, која је заменила аутократију цара Николаја II, дала је руским женама право да гласају и да имају политичке функције. То је била прва таква реформа коју је спровела велика политичка сила.
Совјетско доба: феминистичке реформе Устав СССР гарантовао је равноправност жена – „Жене у СССР-у имају једнака права са мушкарцима у свим сферама економског, државног, културног, друштвеног и политичког живота“. (члан 122).Constitution of the USSR.