Лајош Кошут (; Монок, 19. септембар 1802 — Торино, 20. март 1894), био је мађарски правник, политичар и вршилац дужности председника Мађарске у току 1849. године. У Енглеској и Америци је био је познат и признат као борац за слободу. Био је један од најистакнутијих вођа Мађарске револуције из 1848. године заједно са Сечењијем и Петефијем.
Породица 140п|мини|десно|Столица Лајоша Кошута у протестантској цркви у Дебрецину. (1848) Лајош Кошут је рођен у Моноку, малом градићу у жупанији Земплен и био је најстарији од четворо деце. Отац му је припадао средњој племићкој класи, имао је нешто земље и био је правник по струци. Породица Кошут је живела у некадашњој жупанији краљевине Мађарске, Туроц, још од 13. века. Данас се место Туроц налази у северозападној Словачкој. Кошут је себе сматрао Мађарем по националности и изјављивао је да словачка националност не постоји у краљевству"Bármerre tekintünk is Magyarországon, sehol sem látunk anyagot ily tót nemzetiségre." ("Где год да погледамо у Мађарској, не постоји целина која би обухватила словачку националност."); A. B. Lajos Kossuth, "Visszapillantás a szláv mozgalmakra." Pesti Hírlap, 26. јун 1842."Кошут је одбацио идеју о словачкој нацији [...]."; Piotr Stefan Wandycz, The Price of Freedom: A History of East Central Europe from the Middle Ages to the Present. 2001."Иако по оцу Словак, Лајош Кошут је побијао постојање словачке нације [...]."; A[lan] J[ohn] P[ercivale] Taylor, From Napoleon to Lenin: Historical Essays. 1966.. Мајка Лајоша Кошута је била немачка лутеранка пореклом.
Младост 180п|лево|мини|Кућа у Моноку у којој је Лајош Кошут рођен Кошутова мајка је васпитавала децу у строгом лутеранском духу. Своје образовање Кошут је завршио Колегијуму Пијариста у Шатораљаујхељу, затим једну годину је ишао у калвинистички колегијум у Шарошпатаку и на крају универзитет у Будимпешти, Универзитет „Етвеш—Лоранд“.
Са деветнаест година је почео да ради у очевој фирми као правник. Пошто је био популаран у свом окружењу, постављен је и за управника богатства грофице, удовице, Сапари (-{Szapáry}-) са седиштем у Пешти.
Политичка каријера Наредни Кошутов посао је био да заступа грофа Хуњадија у Националном Савету. Савет са састајао два пута у том периоду, 1825-1827 и 1832-1836 у Пожоњу, тада главним градом мађарске краљевине. У Савету је право гласа имала само виша аристократска класа и Кошут је имао веома мало или нимало утицаја на догађаје и одлуке. У то време почело је да се јавља питање националног идентитета код Мађара - најгласнији су били Вешелењи (-{Wesselényi}-) и Сечењи. Делом, то је такође била борба против реформи које је централизована Аустријска власт почела да спроводи. Једна од Кошутових дужности је била да даје извештаје са састанака Савета у писменој форми, пошто је централна влада забранила давање јавног извештаја са састанака. Овим путем, преко Кошутових писама, су се извештавали сви чланови Савета о догађајима. Пошто су писма, извештаји, били високог квалитета дошло је до тога да су почела да циркулишу и међу Либералним првацима. Овај начин извештавања је довео до организовања парламентарних новина (-{Országgyűlési tudósítások}-), које су још више разгласиле његово име и утицај. Ове новине су убрзо биле забрањене и такође је забрањено слање извештаја са седница путем поште, међутим циркулација извештаја је ипак била настављена поделом на руке.
Савет је током 1836. године био распуштен али је Кошут наставио са својим извештајима, овог пута са састанака жупанијских савета. Овај новодошли публицитет је дао жупанијским саветима ново значење. Ови састанци су почели да привлаче пажњу виших кругова све док није достигао национални ниво. Кошутова вештина улепшавања, дотеривања и уклапања говора Либерала и Реформата је веома појачала утицај његових извештаја на читаоце. Централна влада је узалудно покушавала да умањи значај писама и забрани њихову дистрибуцију. Остао је само један начин, у мају 1837. године Кошут, Вешелењи и још неколико осталих су ухапшени под оптужбом велеиздаје. После годину дана чекања на суђење у затвору у Будиму, Кошут је осуђен на још четири године затвора. У затвору Кошут је, пошто му је било дозвољено да чита, изучавао Библију, читао Шекспира и усавршавао свој енглески.
Кошутово хапшење је изазвао велики гнев у мађарским круговима. Савет, који је обновљен 1839. године, затражио је пуштање свих затвореника и одбио истовремено да спроводи било какве одлуке владе. Метерних је дуго остао глув на све ове молбе и притиске, али опасност од побуне и рата натерале су га да попусти. Вешелењи је изашао из затвора сломљен, али Кошут, који је имао подршку и честе посете Терезе Меслењ, остао је духом онај стари. Одмах после изласка из затвора Кошут и Меслењ су се венчали. Католичка црква је одбила да их венча, пошто Кошут није хтео да пређе у католицизам. Ово је још више навело Кошута да стаје у одбрану верско мешовитих бракова.
Новинар и политички вођа 100п|мини|десно|Прва Кошутова статуа у Мађарској Мишколц, Ержебетин трг Лајош Кошут је са свим овим својим доприносима постао национални херој и опоравивши се од последица боравка у затвору, у јануару 1841. бива постављен на место издавача нових либералних новина Пештанске вести (-{Pesti Hírlap}-). Новине су добиле дозволу од власти да се могу издавати и убрзо су достигле толику популарност да су се издавале у количини од 7.000 примерака.
Сечењи, који је био велики реформиста, је опомињао Кошута да његови чланци могу довести до свеопште револуције. Кошута то међутим није поколебало, он је наставио званично да тражи поништење наследног закона, поништење феудалног намета и таксе које је наметнуто од стране племства. Чак је отишао толико далеко да је тражио одвајање од Аустрије. Комбинацијом национализма и признавањем само Мађара у Мађарској, Кошут је посејао семе пада остваривања својих идеја а и свог политичког наследства.
Током 1844. године Кошут је био отпуштен са места едитора из Пештанских новина, после свађе и расправе око плате. Верује се даје ово било исценирано политичким интригама. Пошто није успео да отвори сопствене новине, Метерних је ступио у контакт са њим и понудио му је државни посао. Кошут је то одбио и наредне три године је практично био без сталног посла. У овом периоду је наставио свој политички рад где је у први план стављао политичку и економску независност Мађарске. Основао је друштво Ведеђлет (-{Védegylet}-) које се залагало за употребу и куповину само домаћих производа. Такође се залагао за изградњу мађарске луке у Ријеци.
Током јесени 1847. године Кошут је дошао у позицију да предузме завршне кораке ка остваривању својих циљева. Са подршком Лајоша Батањија, изабран је у Савет као представник Пеште. После избора је изјавио да ће престати да се бави агитацијом. Одмах је постао и вођа екстремних либерала. Деак Ференц је био одсутан а његови политички ривали Батањи, Сечењи, Семере и Еетвеш су осећали да Кошутове амбиције иду толико далеко да место партијског вође, положај у парламенту Кошут користи да би постао национални вођа. Кошутова природа је била таква да је увек морао све да тера до краја, па макар и по цену кризе или пораза.
Намесник-председник Мађарске мини|десно|300п|Кошутов споменик у Будимпешти мини|200п|Кошутов споменик у Дебрецину мини|200п|Кошутов споменик у Печују
Криза у Европи се назирала. Убрзо после стизања вести о револуцији у Француској, Кошут је 3. марта 1848. године је одржао говор у коме је тражио оснивање парламентарне владе у Мађарској и конституциону владу за остатак Аустрије. Он је такође апеловао на тада 17. година старог надвојводу Франца Јозефа да настави славу Хабзбуршке династије који су традиционално да удовољавали стремљењима слободних људи. Одједном, Кошут избио у први план и постао је вођа европске револуције. Његови говори су читани на улицама Беча од масе која је збацила Метерниха и када је делегација Савета ишла да преда своје захтеве Фердинанду, Кошут је био тај који је примио овације од окупљене масе. Батањи, који је оформио нову владу, поставио је Кошута за министра финансија.
Са својом неисцрпном енергијом Кошут је почео реформе у свим сегментима и порама мађарског друштва. Издао је нову валуту и користио сва могућа средства да подигне националну свест. Међутим и ту је ставио свој печат, нова валута је као најистакнутији запис у референци имала његово име; покренуо је новине које су се звале Кошутове вести (-{Kossuth Hirlapja}-), тако да се од почетка Кошут наметнуо као прва личност револуције. Током године када је порасла опасност од контрареволуције и одговора од стране Беча, прво што је као одговор падало људима на памет је било Кошутово име. У свом великом говору од 11. јула је тражио да се нација наоружа и спреми за самоодбрану и тражио је 200.000 бораца за предстојеће битке, што је било попраћено громогласним одобравањем од стране окупљене масе. Када је Бан Јелачић кренуо са војском на Пешту, Кошут је ишао од места до места, од села до села и држао говоре и тражио од људи да се подигну на борбу против владајућег режима и надолазеће владине армије. Тада је и настала популарно названа војска за одбрану отађбине Хонвед (-{Honvéd}-). Када је Батањи поднео оставку, Кошут је заједно са Семеријем постављен да настави са управљањем владе и већ крајем септембра је постављен за председника Комитета за народну одбрану (-{Országos Honvédelmi Bizottmány}-).
Са добијањем позиције председника Кошутова моћ је порасла и он је практично управљао целокупном ситуацијом. Поред ове нове моћи, дошле су до изражаја и његове слабости, управљање војском. Као председник је имао и ту функцију да контролише и одређује све што се догађа у војсци, али ту није имао никаквог искуства и његови говори му ту нису пуно помагали у овим критичним ситуацијама када је рат био у току. Генерали који су водили војску, нису били потпуно под његовом контролом тако да је сваки од њих доносио своју одлуку независно од центра. Један од генерала, Артур Гергеј, је био типичан пример и поред признатих способности одбијао је да прима наређења од Кошута. Кошут га је два пута скидао са места команданта и морао га је, због критичне ситуације, оба пута да га врати на позицију. За разлику од Кошута који је био мекан, за Гергеја се говорило да је бескомпромисан, што је у време револуције и било потребно бити. Кошут је овде показао да водити политику, где је био непревазиђен, и водити револуцију није исто, јер револуције су доказале да је за тако нешто потребно бити спреман на жртве, бруталност и репресалије које у нормалном животу се сматрају незамисливим.