Геополитика (од — „Земља” и — „политика”) је анализа географских утицаја на односе центара моћи у међународном контексту. Овај термин је први употребио Рудолф Ћелен 1889. године. Употреба појма у Европи шири се у периоду између Првог и Другог светског рата, да би се после Другог светског рата његова употреба проширила на цели свет. У савременом политичком дискурсу, геополитика је често синоним за интернационалну политику.

Геополитички теоретичари настоје да докажу важност коју за одређивање спољне политике има разматрање елемената као што су природне границе, приступ морским путевима и контрола стратешки важних копнених подручја. Постоје уже и шире схватање геополитике. Уже схватање обухвата географско-детерминистичка схватања по коме географија одређује политику. У најширем схватању, геополитика означава свако довођење у везу појма географије и политике.

Оснивачи

Термин се појављује у списима шведског професора Рудолфа Ћелена. Овим термином желео је да означи један од пет битних елемената своје теорије државе (поред eкономополитике, демополитике, социополитике, и картополитике) у делу Држава као животни облик. За Ћелена геополитика је наука о држави као географском организму или појави у простору.

Геополитику као науку утемељује Фридрих Рацел, професор географије, у својим делима: Антропогеографија, Политичка географија и Животни простор.

Школе мишљења

Након Ћелена и Рацела, многи научници и чланови штабова покушавали су да развију геополитичку анализу. Можемо разликовати четири школе мишљења:

Немачка школа

Заснована је теоријским приступима Фридриха Рацела. Геополитика добија на значају рођењем Трећег рајха у другој половини деветнаестог века који је желео да легитимише и ојача своју територијалну власт. Рацелов приступ је државу означавао као живо биће које роди, расте и када достигне свој пуни развој пропада и умире. Да би држава живела и преживела, она мора да шири своју територију. Док држава расте, она тежи да заузме неопходни лебенсраум.

Рацелов ученик, генерал и геополитичар, Карл Хаусхофер, геополитику је дефинисао као науку о зависности политичких догађаја од земљишног тла. Хаусхофер је будућу организацију света поделио у три целине, тј. пан-области: пан-Америка, којом ће доминирати САД, пан-Европа, којом ће доминирати Немачка, пан-Азија, којом ће доминирати Јапан.

Англо-америчка школа

Англо-америчка школа геополитике се односи на учења о преимућству копнене или о преимућству поморске моћи.

Алфред Мехен Алфред Махен је сматрао да је величина једне нације уско повезена са морем, са његовом употребом у миру и контролом у рату. Покушао је да пронађе правилности у историји које су одређивале ко је имао превласт над морем. Сматрао је да је држава најтеже рањива на морским границама и износио пример Велике Британије.

Халфорд Макиндер Енглески географ Халфорд Макиндер је сматрао да у глобалном сукобу мора и копна превласт има копно, тачније државе које контролишу средишњи део европског континента (). Често је цитиран његов силогизам да „ко влада источном Европом — влада пределом срца, ко влада пределом срца — влада светским острвом, ко влада светским острвом — влада светом.“

Николас Спикмен Мишљењу Халфорда Макиндера супротстављао се Николас Спикмен који је сматрао да су ивичне области Евроазије () војностратешки значајније од средишњице и да контрола над том области обезбеђује светску доминацију.

Референце

Литература