Лордан Зафрановић (Маслиница, Шолта, 11. фебруар 1944) је југословенски и хрватски режисер.
Живот Дипломирао је књижевност и ликовну уметност на Педагошкој академији у Сплиту. После тога студирао је и дипломирао филм и режију у Прагу, на ФАМУ (један из групе југословенских режисера познатих по називу „Прашка школа“). Његови најбољи филмови су прожети снажном осудом: национализма, ратних злочина и геноцида у Другом светском рату.
Као млад је са филмском екипом у вријеме Југославије радио на снимању близу усташког логора Јасеновац, гдје се први пут сусрео са архивском филмском грађом, фотографијама, свједочењима и документима о усташким злочинима. У једночасовном интервјуу који је 2011. дао за Радио-телевизију Републике Српске, изјавио је да је овај сусрет са усташким злочинима у Јасеновцу на њега оставио „страховит утисак“, што је обиљежило његову каријеру и навело га да сними Окупацију у 26 слика, Крв и пепео Јасеновца (1983), Пад Италије, Вечерња звона, „Залазак столећа / Тестамент Л. З.“ и друге.
Снимао је суђење усташи Андрији Артуковићу 1986, што га је у вријеме доласка ХДЗ на власт довело у сукоб са Фрањом Туђманом. У интервјуу за РТРС 2011. је изјавио да се 1989. и 1990. вратио велики број усташа у Југославију, те да је дошло до масовне смјене запослених у тадашњој Радио-телевизији Загреб. Ово га је онемогућило да заврши филм о суђењу Андрији Артуковићу. Са Фрањом Туђманом је дошао у сукоб 1989. и 1990. око броја жртава у усташком логору Јасеновац. Зафрановић је том приликом Туђмана назвао „историчарем аматером“. Пошто је 1991. страховао да ће његов филм бити уништен, узео је негатив филма о суђењу Андрији Артуковићу и уз помоћ пријатеља отишао у Словенију, а одатле у Беч па Клагенфурт, затим у Париз, да би се поново вратио у Беч и Праг гдје је завршио филм. Према његовим ријечима, због филма о суђењу Андрији Артуковићу је на њега „покренут лов“ и „позив на ликвидацију“ у јавним медијима Хрватске. Због документарног филма „Крв и пепео Јасеновца”, Фрањо Туђман га је прогласио „непријатељем хрватског народа“.
Зафрановић од 1991. живи у Прагу, а приликом примања награде Лифка 2011. је изјавио да је почео да се враћа у Хрватску, али да и даље живи на релацији Праг-Загреб.
Награде Добитник је многих награда, између осталог добио је и признање Златна арена за режију у Пули 1986. године и награду за животно дело Мартовског фестивала. Јуна 2024. додељена му је чешка награда „Trebbia”.
Филмови
| 1969. || Недеља |- | 1972. || Убиство у ноћном возу |- | 1973. || Кроника једног злочина |- | 1975. || Муке по Мати |- | 1978. || Окупација у 26 слика |- | 1981. || Пад Италије |- | 1983. || Крв и пепео Јасеновца |- | 1984. || Ујед анђела |- | 1986. || Вечерња звона |- | 1988. || Халоа — празник курви |- | 1994. || Залазак стољећа / Тестамент Л. З. |- | 1995. || Освета је моја |- | 2011. || Тито: Посљедњи свједоци тестамента |- | 2026. || Златни рез 42: Дјеца Козаре
Види још Прашка школа
Референце
Спољашње везе
Snimanje filma u Zrenjaninu 14.07.2023.
Тестамент о НДХ којег се Хрватска плаши („Политика”, 22. април 2017) Зафрановић: Српски филм је веома жилав (Б92, 23. фебруар 2018) У мени се накупио позитиван бес - интервју („Политика”, 31. октобар 2020)
Категорија:Рођени 1944. Категорија:Сплићани Категорија:Чешки студенти и ђаци Категорија:Југословенски редитељи Категорија:Југословенски сценаристи Категорија:Хрватски редитељи Категорија:Добитници Награде Александар Лифка Категорија:Добитници награде Златна арена за најбољу режију